Pocetna Kultura NOVOGODIŠNJI INTERVJU SA RADOM JOVANOVIĆEM: Godina hvaliteta

NOVOGODIŠNJI INTERVJU SA RADOM JOVANOVIĆEM: Godina hvaliteta

156
0
Podelite

FotoantrfileGospodine Jovanoviću, kada smo na kraju prošle godine anketirali užičke odbornike, svi do jednog poželeli su da u ovoj što pre zaborave prošlu godinu. Ima li razloga da u narednoj što pre zaborave i ovu godinu?

– Nekako sam siguran da će svi političari, uključujući i naše odbornike, imati veoma relevantne razloge da zaborave i ovu odlazeću godinu, jer će tako moći u 2016. da ponovo lansiraju nova-bajata obećanja u vezi sa progresom našeg grada, tim pre što im je država omogućila da se „razbaškare“ sa 30 odsto manjim sredstvima od poreza od zarada, koje je velikodušno upisala u svoj nabrekli budžet.
Mi, građani, teško ćemo uspeti da brzo i bezbolno zaboravimo minulu 2015. godinu najviše zahvaljujući činjenici što nećemo moći da sakrijemo tugu i čežnju za normalnim penzijama i platama i pored izuzetno humanog gesta u vidu obećanja premijera po, do sada nazabeleženo, visokoj stopi povećanja istih od čitavih 1,5 odsto, što će svakako ostaviti Užičane u nerešivoj dilemi da li je problem što ne znamo od čega da živimo, ili je veći problem što ne znamo da li nam se isplati da živimo. Ruku na srce, ohrabruje premijerova humana poruka da će penzije rasti za 1,5 odsto, tako da sada penzioneri sa najnižim penzijama neće više umirati od gladi, već od radosti.
U Užicu je početkom prošle godine u evidenciji nezaposlenih Nacionalne službe za zapošljavanje, između ostalih, bilo 253 ekonomista, 110 učitelja, 50 inženjera šumarstva i 49 lekara. Šta mislite, da li je neko od njih u međuvremenu zaposlen, barem kao stranački kadar?

– Mislim da su svih tih 253 ekonomista, 110 učitelja, 50 inženjera i 49 lekara sami krivi za situaciju u kojoj su se školovani ljudi u Srbiji trenutno našli izgubljeni, jer, kako kaže narodna poslovica, niko se nije naučen rodio. Osim krivice što su proćerdali život u školi u godinama kad su mogli to vreme posvetiti profitabilnijim poslovima u funkciji aktiviranja u nekoj od političkih stranaka, sada sa diplomama treba sami sebi da postave pitanje:“E, moj doktore, inženjeru, učitelju, naivčino, nisi član nijedne stranke, kako misliš da preživiš?“
Ipak, ostaje im da pokušaju da kompenziraju izgubljeno na način nekih njihovih sapatnika koji su iskoristili mogućnost da na posao idu čak i avionom, doduše na Novi Zeland, u Kanadu…

Na skupu Saveza sindikata Zlatiborskog okruga konstatovano je da je utihnuo socijalni dijalog. Šta to beše “socijalni dijalog”?

– Socijalni dijalog je trenutno zamišljen kao neubičajeno popularna forma razmene mišljenja u našoj političkoj situaciji, koja se temelji na demokratskoj praksi da određeni funkcioner obožava da razgovara sam sa sobom, dok su prisutni sagovornici, a posebno novinari zaduženi da mu u reč upadaju isključivo aplauzom. Kad smo već kod novinara, bilo bi veoma poželjno da oni, u okviru svoje profesije, kritikuju funkcionere bukvalno za njihovo dobro, ali oni mudro to ne čine, očigledno za svoje dobro. U takvoj situaciji većina građana Srbije, nadam se i našeg grada, nema potrebe da kupuje novine, i da gleda televiziju, radije lažu sami sebe. A istina je da se sindikat decenijama kune kako sa svojom bazom-radničkom klasom deli dobro i zlo, sa malom digresijom da sindikalci imaju pravo da prvi biraju šta žele za sebe. Povodom uloge sindikata, aktuelna je stara mudrost da se sirotinja i kašalj ne mogu sakriti. Srećom po naše političare, izmišljena je statistika koja rešava bar jedan problem.

S početka 2015. godine govorilo se da će FK “Sloboda” preživeti do juna. Rok za preživljavanje je očigledno produžen. Svi strepimo – do kada?

– U srećna vremena, kada bi prosenom Užičaninu bilo dosadno da gleda ona silna skupštinska davljenja i prljavu igru, nalazio je utehu na gradskom stadionu uživajući u čarima najpopularnije sporedne stvari na svetu. Medjutim, danas posle sve češčeg davljenja „buba mare“ i vernih navijača, radije zaviri malo u skupštinske prenose u nadi za malo osveženja i akcije. No, nije istina da su užički klinci zaboravili da igraju lopte ili da su prestali da vole svoj klub i grad, činjenica je da u našem fudbalu još jedino igrači na kladionicama jedini ne znaju rezultate utakmica pre njihovog početka, i da su oni odavno u situaciji da pogađaju konačne ishode, već unapred dogovorenih utakmica. U takvoj situaciji nije pitanje ko igra fudbal u užičkom klubu, već ko se igra sa srpskim, naravno i užičkim fudbalom. Na stranu što u klupskim upravama ima pojedinaca koji nisu ušli na stadion pre ulaska u uprave klubova. Takvi funkcioneri misle da su navijači ovce koje na fudbalske utakmice dolaze samo zbog travnatih terena, i da će kao ovce ćutati dok ih šišaju svake nedelje. Za utehu, kakva nam je privreda, takav je i fudbal. Naime, i fudbaleri i radnici su nam prva liga, samo sto se u poslednje vreme moraju boriti za opstanak!

U pribojskom FAP-u cele godine čekali su Fince. Nešto sporo putuju. Izgleda da će brže stići Kinezi.

– Uzalud će radnici u halama čekati Fince da im vrate u život fabriku i proizvodnju, jer prava stvar je dovesti te iste Fince u srpsku vladu za ministre pa da proradi i FAP, ali i naša vlada na način kako to čine organizovane države. Što se tiče Kineza, utisak je da ćemo većinu poslava s njima obaviti na mnogo efikasniji način, ali to više u vezi s tim što za posete Kini odgovorni pregovarači imaju veći broj dnevnica, naravno veće vrednosti. Ne znam da li su u pravu Tarabići i Predsednik koji su tvrdili da će žuti ljudi piti vodu sa Morave, ali je činjenica da smo mi i bez vrednih Kineza sa ovim političatima definitivno prošli kao žuti!

Neki su opet govorili da je naša najveća razvojna šansa Rusija. Deli te li njihovo mišljenje?

.- Koliko se ja razume naša vlada uveliko sprovodi neku vrstu internog referenduma birajući između Istoka i Zapada. Koliko je to jalov posao, najbolje se vidi što je konačan ishod te dileme, bar do sad, po pravili da smo mi još uvek IZMEĐU. Inače, malo sam u nedoumici u kojoj meri našoj simpatiji prema braći Rusima doprinosi ona finta sa Južnim tokom ili činjenica da u Evropi plaćamo najskuplje ruski gas. Mada bi se tu moglo konstatovati da je taj ruski gas u Srbiji, doduše, obogaćen i njihovim VETOM u UN. Na kraju, u dilemi Istok-Zapad ne bi bilo zgoreg ni malo oslanjanja na prirodne zakone, jer je dokazano da se i Sunce rađa na istoku, ali se smiri tek kad dođe na zapad. I pored svih razloga da se u interesu svojih građana Srbija opredeli između Istoka i Zapada, ona se odlučila za ulogu mosta između ta dva dela sveta… A zna se kako i od čega žive oni na mostu!

U martu je Ministarstvo unutrašnjih poslova pokrenulo akciju legalizacije oružja bez dokazivanja njegovog porekla. Otkud Srbima oružje kad nisu učestvovali u zadnjim ratovima?

– Čuvena srpska deviza je da se za svaki slučaj mora naći oružja, u najgorem slučaj makar za po kući. Međutim, najveća briga je što povremeno imamo problema sa izvozom domaćeg oružja, dok se, nažalost, rado razmećemo i hvališemo izvozom onih koji su naoružani znanjem. Da rezimiram, moglo bi se reći da su Srbi, i u nedostatku ratova, za svaki slučaj solidno naoružana nacija, mada mi je pomalo problematična situacija sa našom vojskom. Naravno, bili bismo nepravedni ukoliko ne bismo apostrofirali proverenu istinu da smo mi Srbi veliki poklonici oružja. Konkretno rečeno, prosečni Srbi se u tom pogledu mogu svrstati u dve različite grupe: one koji pripucaju kad god se vesele i druge, malo militantnije, koji se vesele čim zapuca. Na kraju, mala digresija, ne znam da li u domen ovog pitanja o količini oružja ulazi i podatak da bismo, sa ovakvim političarima, uskoro svi mogli biti goli kao pištolj!

Kako objašnavate činjenicu da je, prema poslednjim izveštajima Republičkog zavoda za statistiku, trend brakorazvodnih parnica u Užicu u porastao?

– Očigledno da je ovaj podatak samo potvrda činjenice da je i naše Užice svet, jer je diljem planete zabeležena tendencija da svadbene svečanosti postaju sve glamuroznije i sve dugotrajnije, ali paralelno s tim ide i podatak da mnogi brakovi često traju manje nego svadbeno veselje. Šalu na stranu, materijalne teškoće učinile su izuzetno delikatnim odnose mladih bračnih parova od kojih mnogi još uvek dominira briga kad će stići penzija njihovih baba i deda sa kojima još uvek žive u materijalnoj ovisnosti. Naravno, u takvoj oskudici i siromaštvu mladi bračni partneri i ne pomišljaju na bilo kakvu zabavu, pa čak i na sirotinjsku. Možda bi, kao neko, pomalo naivno, tumačenje uzroka brzih bračnih lomova moglo biti i to što mačo đuvegije insistiraju da za suprugu izaberu mladu koja liči na kandidatkinju za mis, što opet podrazumeva, kao aneks, i prvu pratilju, koja je u ovom slučaju poznata po funkciji tašte, što dodatno utiče na fisiju braka.

Krajem marta štrajkovali su prosvetni radnici. Kao prosvetni radnik sa velikim iskustvom kako ste odbolovali kraj protesta?

– Karakteristika poslednjeg štrajka je da je to bio jedan protest u znaku vode, jer je glavni incident i kulminacija protesta bila kupanje, bolje reći osvežavanje, ministra Verbića vodom. Naravno od tog trenutka sve je proteklo u skladu sa tom tečnošću, jer je kraj štrajka završen prilično razvodnjenim buntom i mekšim zahtevima štrajkača. Rezultat je poznat: ostao je isti ministar kao i iste umanjene plate što je samo potvrdilo činjenicu, koju odavno znaju svi naši političari: da su prosvetni radnici toliko zaljubljeni u svoj posao da ih iz škola ne možete oterati ni platama. Pozitivno je da su bar učenici shvatili u kakvom se materijalnom položaju nalaze njihovi vaspitači tako da često sa njima često dele i svoje probleme, a neretko i užinu. Iskreno rečeno, a da mi oprostite zbog karikiranja, ovi prosvetni štrajkovi i bune zbog taktike štrajkača „napred-nazad“, sve više podsećaju na seksi revoluciju, a i rezultat im je simbolično vezan za „ćar i vajdu“!

Požežani su ove godine podigli još jedan spomenik Milošu Obrenoviću. Kako bi knjaz danas ocenio život u Srbiji?

– Glavna karakteristika iz biografije Miloša Obrenovića, koja je dominantna u glavama prosečnih Srba, odnosi se na njegovu školsku spremu. Naime, Knjaz je bio nepismen srpski domaćin, opravdano – iz čisto formalnih razloga: tada u Srbiji još nije bio zaživeo čuveni vid sticanja svedočanstva i diploma kupovinom istih, po čemu smo danas jedna od najrazvijenijh evropskih država, naročito u populaciji akteulnih političara.

U junu smo u Narodnom pozorištu gledali “Balkanskog špijuna” na japanskom jeziku. Zar su Japanci dotle dogurali?

– Japanci su, kao jedan od najrazvijenijih naroda u oblasti informativne tehnike, nekako otkrili da na Balkanu još uvek postoji zemlja koja je čuvena po proizvodnji špijuna, stranih plaćenika i vatikanskih zaverenika i očigledno su pokušali da prezentiraju svom normalnom građaninu kako u toj zemlji manje ljudi gine u miru nego u ratu, ali su razaranja zbog nepoverenja i međusobne mržnje znatno veća. Nadam se da će Srbija posle ove dramatizacije na japanskom jeziku imati potrebe da delegira veći broj naših urednika i novinara „žutara“ i „ljubičastih“ medija kao instruktore, koji bi malo unpredili ovu srpsku tradicionalnu zabavu i kod japanskih radoholičara.

Nedugo zatim posetili su nas kineski investitiori. Šta možemo od njih da očekujemo?

– Od Kineza možemo očekivati i ubuduće izuzetno dobre odnose, jer poznato je u srpskoj istoriji da su Kinezi jedna od retkih zemalja s kojima nismo imali pogranične sukobe. Naravno, Užice bi moglo uspostaviti najtešnje ekološke odnose sa Pekingom koji je ovih jesenjih dana pod maksimalno opasnim stepenom zagađenja, a mi evidentno pokušavamo da ga pratimo sa malim zaostajanje, tek u nijansi.

Ove godine obeležili smo 55 godina od otvaranja užičkog kupališta odnosno plaže. Kakve uspomene vas vežu za “užičko more”?

– Poznato je, na užičkoj plaži oduvek su nicali dobri plivači, što je verovatno bila zasluga i neuobičajene čistoće, i hladnjikave, vode Đetinje. Generacije Užičana su se nakon poslednjeg dana u školi selile na obala Đetinje gde su provodili ceo školski raspust. More je bilo daleko, a ovo je bilo naše more i naše igralište i naš Diznilend. Pedeset pet generacija odraslih na užičkom moru ostaju kao amanet da se ovaj jedinstven biser našeg grada sačuva i za generacije koje dolaze, kao dar prirode, a za generacije koje odlaze kao uspomena na srećno detinjstvo i mladost. Nećemo biti Beograd na vodi, ali moramo ostati sa Đetinjom na srcu. Sve prednosti i značaj užičkog mora dobijaju višestruki značaj budući da se Srbija konačno morala pomiriti sa neprijatnom činjenicom da definitivno nema izlaz na more, iako se, naoko, stiče utisak da nam nevolje nadolaze u talasima. Mada većina Srba trenutno pesimistički smatra da i, kad bi Srbija imala more, sa ovakvim političarima, ona ne bi imala izlaza.

Ima li opravdanja za gubitak donacije za postrojenje za preradu otpadnih voda u Gorjanima?

– Nema opravdanja za gubitak donacija za preradu otpadnih voda u Gorjanima;
Nema opravdanja za zagađeneje jezera u Vrutcima;
Nema opravdanja za one koji traže opravdanja za postupke koji su to dozvolili.
Zbog toga ćemo im morati dozvoliti da ponove još koji mandat na vlasti.
Ostaje nam uteha da je, tradicionalno, užički kraj čuven po prirodnim lepotama. Nažalost, sve češće se nameće utisak da su i Užičani zreli za posmatranje!

Na Tari su ove godine počeli da prate mrke medvede satelitom da bi ih zaštitili. Lepo, samo ko će da zaštiti građane od državnih nameta?

– Iz naše prakse, svima je poznata činjenica da bi medvedi bili zaštićeni, mora im se obezbediti imunitet. Što se tiče medveda na Tari, nisam siguran da li je to predviđeno pozitivnim zakonskim propisima, inače brojni medvedi na položajima stopostotno uživaju razne vrste imuniteta, mada su poneki mnogo duže, čak i godinama koliko im traje mandat, u zimskom snu. Iz ovih razloga mislim da će mnogo teže ići sa zaštitom tarskih medveda, jer im iz raznih institucija prave medveđe usluge na taj način što ne donose na vreme neophodne zakone. Ipak, mogi bismo sa optimizmom gledati na ovaj problem i nadati se da u Srbiji neće doći do nestanka ove vrste medveda, a naš optimizam zasniva se na tome što i za najmanju potvrdu u našoj državi moramo da rodimo mečku. Ipak, da budem tolerantan, budimo iskreni: šta bismo mi Srbi bez naših političara. Oni su nam sve što danas imamo! Inače, ovaj metod kontrole medveda neprimenjiv je nažalost i na političare, jer razvoj tehnike još nije dostigao taj stepen koji bi omogućio kontrolu broja srpskih političara.

Osećate li podršku Vlade Srbije našem gradu?

– Osećamo svi da će nam sada omogućiti da 30 odsto naših prihoda od poreza poklonimo državi kako bismo mogli i ubuduće uvežbavati stezanje kaiša. Valjda, sve dotle dok vrat izdrži. U pitanju je nezabeležen fizički nonsens da jedino u Srbiji med i mleko teku odozdo ka vrhu, što samo potvrđuje našu dilemu: kome bi bio potreban ovaj narod u unutrašnjosti da nije ovoliko stranaka i političara. Očigledno je da svi mi koji nismo imali sreće da živimo u prestonici moramo imati sa vladom još malo strpljenja, jer još nije vreme za preživljavanje. Za utehu, nigde na svetu nijedan narod ne živi tako srećno kao na našoj televiziji… Naravno, prisutan je sve više strah da ovakvim ponašanjem centralne vlasti u unutrašnjosti Srbije, naravno i našem Užicu, preti alternativa: ili će postati siromašan kraj, ili će takav i ostati.

Slogan Jugoslovenskog pozorišnog festivala glasio je NO PASARAN? Hoćemo li proći u narednu godinu bez posledica?

Slogan Rada Jovanovića je PROĆI ĆE, ili kako lepo reče čovek iz naroda:“Biće gaće… Samo ne znam ka’ će!“ Da ne ispadne da bežim od pozorišta kao teme, citiraću sebe jednim penzionerskim aforizmom:PROSEČAN SRBIN CELOG ŽIVOTA UŽIVA GLEDAJUĆI ŠEKSPIRA, A TEK KAD ODE U PENZIJU, SHVATI ŠTA JE TRAGEDIJA.

U to ime, SREĆNA NOVA 2016. godina!

Ostavite odgovor