Pocetna Društvo Srđa Penezić: Zaostavština mog oca

Srđa Penezić: Zaostavština mog oca

128
0
Podelite

Krajem aprila filmski reditelj Srđa Penezić, sin narodnog heroja i istaknutog posleratnog političara Slobodana Penezića Krcuna zvanično je predao zaostavštinu svog oca užičkom Istorijskom arhivu ( o kakvoj građi je reč pisali smo u “Vestima” od 24 marta). Po rečima Željka Markovića, direktor Arhiva, naredne godine, povodom 70 godina rada ove ustanove biće priređena izložba Krcunove zaostavštine. Srđa Penezić se posle više tri decenije provedene u NJujorku i Los Anđelesu vratio u rodni Beograd. Snimio je film “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato”. Glavna ulogu poverio je svom dugogodišnjem prijatelju Slavku Štimcu. U društvu Štimca i njegove supruge, slikarke Vesne Golubović, posetio je Valjaonicu bakra, a zatim i Istorijski arhiv gde smo razgovarali. Bilo je i iznenađenja:

-Kada sam tražio kuću moje babe u Sarajevskoj 14, ispostavilo se da se ta ulica sada zove Krcunova. To me je prijatno iznenadilo, jer zaista nisam znao za tu promenu. Kao što me je prilikom posete Valjaonici bakra, fabrici koja je nekad nosila ime moga oca i koju sam za potrebe jednog namenskog filma posetio pre 40 godina, iznenadio domaćinski način upravljanja u vreme kada su mnoge fabrike ugašene, kaže Penezić.

Koliko je vaš otac bio vezan za Užice?

srdja penezic4– Veoma mnogo. NJegova najmlađa sestra i majka živele su ovde. Koristio je svaku priliku da ih poseti. On se „kod kuće“ osećao više u Užicu nego u Beogradu. U Beogradu je „regrutovao“ Užičane da zajedno putuju kada je dolazio ovamo. Bez obzira kojim povodom je navraćao, uvek bi spavao kod majke. Nikad nisam saznao šta znači obezbeđenje političara. Jedini put kada sam to osetio bilo je kada smo išli na Prokletije. Tada sam video da oko nas ima puno policajaca. Naravno, razlog njihovog prisustva saznao sam mnogo godina kasnije.

Krcuna inače pamtim kao nežnog, tihog i pažljivog oca. Zato mi je uvek bilo smešno kada bi mi neko na moje blebetanje rekao: „Da ti je otac živ, pokazao bi on tebi!“ Nikad nisam video dokaz za takvu tvrdnju. On je i prema mojoj majci bio vrlo pažljiv. Satima su vodili razgovore. Moja prva sećanja na njih su zapravo njihovi razgovori koje su oni vodili na ravnopravan način.

Kako gledate na brojna kontroverzna tumačenja njegove uloge u ratnim i posleratnim godinama?

LJudi svašta pričaju, ima raznih tumačenja istorije. Te priče su i realne I zlonamerne, istinite I neistinite, sve je to pomešano. Ni u jednoj stvari niko ne može da bude potpunosrdja penezic3
u pravu. Nemam nikakav problem sa tim, niti sam imao. LJudi mogu da pričaju šta god hoće. Možda mi pomaže to što se nisam zanimao za istoriju i politiku pa objektivno malo znam o tome. Jedino što sam u tom smislu povukao iz porodice je saznanje da ne smem nikad da se zainteresujem za politiku. Recimo, „Politiku“ sam uvek čitao od drugog dela, od bioskopa do sporta, a onda sam je sklapao. Nisu me zanimale prve strane, jer u vreme našeg odrastanja to je bila državna propaganda. Ne znam o čemu prve strane „Politike“ pišu danas. Ne bi me iznenadilo da pišu isto kao i nekad. Mi se uvek vratimo na početnu tačku u kojoj politika o svemu odlučuje.

Pošto sam dugo živeo u Americi, sretao sam ljude iz četničkih porodica. Uvek sam se sa svima lepo slagao. LJude iz moje generacije uopšte nije interesovalo to što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata.

Da li vam je neko prigovarao nešto u vezi sa ocem?

– Nikad mi nisu prigovarali ljudi iz četničkih porodica. Jedino su mu prigovarali ljudi iz Srbije koji nisu bili ni živi za vreme rata. Interesantno je to da se mržnja nija gajila javno, već u porodicama. LJudi mlađi od mene petnaest-šesnaest godina bili su najagresivniji. Ja sebe nikad nisam identifikovao kao nečijeg sina. Zaista mi ne smeta da ljudi misle šta god hoće o mom ocu. I ne mogu da tvrdim da li su u pravu, jer o tome ništa ne znam.

Kako se sećate perioda pred njegovo stradanje?

Kao najobičnijih dana. Ne mogu da kažem da je neko znao ili predosećao šta će da se desi. Sećam se dobro  kada je poginuo, jer sam slučajno tog dana bio bolestan. Došli su da mi kažu da je poginuo, ali ja kao dete nisam  shvatio šta se u stvari dogodilo. Bilo je mnogo sveta u kući, a meni su to saopštavali  pripovedački opširno: Znaš, tvoj otac je krenuo kolima ka svom voljenom Užicu…”  Pošto su me prekinuli u čitanju neke knjige, jedva sam čekao kad će to da se završi da bih nastavio sa čitanjem. Kasnije sam počeo da shvatam  ozbiljnost i dramatičnost tog događaja.

Da li je vaša majka posumnjala u zvaničnu verziju događaja?

One je sumnjala, ali ja to dugo nisam znao. Kasnije, kada sam imao oko petnest godina, dogodilo se nešto zanimljivo. Jednog dana zazvonio je telefon. Iz sekretarijata maršala Tita tražili su Grozdanu, moju majku. Zaključio sam da se neko zeza, da se neki od mojih prijatelja lažno predstavlja, pa sam i ja počeo da teram šalu. Sećam se da se majka uozbiljila kada je uzela slušalicu.  Vrlo brzo posle toga, možda dan-dva, video sam je vrlo ozbiljno obučenu, što je inače bila retkost, jer se ona uvek ležerno oblačila. Rekla mi je da ide da se vidi sa Titom. O tom susretu nikad nije govorila. Mnogo godina kasnije živeo sam u NJujorku. Jednog dana pozvao me Dobrica Ćosić.  Viđali smo se inače više puta u NJujorku. U kafani mi je ispričao epilog tog događaja. NJemu je majka sve ispričala. Mi to od nje nikad nismo čuli. Ipak je ona bila stara ilegalka. Ispostavilo se da je ona otišla kod Tita da ga pita da li ima istine u tome da je moj otac ubijen. Tito je navodno malo poćutao i rekao: „Istina je. Ubio ga je Ranković.“ Majka nije u to poverovala. Toliko se razočarala da više nije išla na partijske sastanke. Tita nije ništa koštalo da to kaže. Time nije mogao da napravi štetu ni sebi ni Rankoviću kao poraženom političkom protivniku.

Da li je Dobrica Ćosić poverovao u Titovu izjavu?

srdja penezic2
Dobrica Ćosić i Krcun u Užicu

On nije verovao da je to delo Rankovića, ali je verovao da je moj otac ubijen. Zato mi je ispričao tu priču. Hteo je da i ja to ozbiljnije shvatim. Dobrica je bio dobar prijatelj mojih roditeljima. Često je dolazio u našu kuću, čak i u vreme kada je, kako se govorilo tada, zglajzao.On i njegovi generacijski ispisnici nisu mogli da shvate do koje mere  mene i moju generaciju to nije zanimalo. Zaista nikad nisam imao pojma o tome. Danas mi je žao zbog toga. Za mene je to vreme prošlo.

Danas ste u Užicu da bi ste potpisali ugovor kojim odobravate objavljivanje i publikovanje građe iz zaostavštine vašeg oca.  Kako ste odabrali užički arhiv?

 Ja, brat i  sestra shvatili smo da pošto niko od nas nema potomke treba nekome da ostavimo očeve stvari. Često sam u Americi gledao šta se dešava sa zaostavštinom te vrste, kada umre neko ko nema naslednika. To se bukvalno baca na đubrište. Cela porodična arhiva, fotografije, priče… Nisam želeo da očeve stvari tako završe. Venceslav Glišić mi je predložio da to poklonim nekom arhivu. Mi smo godinama bili nepažljivi prema tim stvarima, jer smo relativno rano svi otišli u Ameriku. Iza nas je ostala kuća u kojoj je umrla  majka. Zahvaljujući toj kući, određen broj dokumenata i porodičnih uspomena je sačuvan. Kad smo otišli u Ameriku meni se činilo da i nije toliko bitno šta će biti sa porodičnim uspomenama.  Kad čovek stari, sazreva i prestane da bude toliko glup, vremenom shvata koliko to vredi. U nama se javila želja da se sa tim nešto uradi. Ja sam se prvi vratio u Srbiju i počeo sam da sređujem zaostavštinu. Nisam znao šta ću sa njom dok nisam stupio u kontakt sa direktorom užičkog Istorijskog arhiva Željkom Markovićem i naišao na njegovo puno razumevanje.

Sa Slavkom Štimcem i njegovom suprugom ovde ste profesionalno i prijateljski…

srdja penezic1

– Oboje sam ih upoznao kada su imali petnaest-šesnaest godina. Od početka smo se dobro slagali. Prijateljstvo smo učvrstili zahvaljujući Americi. A onda smo odlučili da pokušamo nešto zajedno i da radimo. Tako je nastao film „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“. Ovde smo imali puno različitih prijatelja. Interesi su nas vukli na različite strane. Slavko je sa petnaest godina došao da živi u Beogradu. On zapravo godinama nije imao ni pravo da živi sam, jer u svakoj normalnoj državi brigu o njemu preuzela bi socijalna služba. Mi ne možemo ni da shvatimo kakve smo slobode uživali u Jugoslaviji, pre svega ekonomske. Mi nismo ni shvatali šta znači živeti u Americi. Svakog našeg čoveka trebalo bi po kazni poslati dve godine u Ameriku da počne da živi bez para. Neka plati stan, kiriju, struju, neka nađe posao i izdržava porodicu pa nek onda vidi šta je sloboda koju ovde toliko žele da postignu. Mi smo svi odrasli u socijalizmu. NJegova možda najveća mana, uz mnogo drugih, bila je što nas je isuviše štitio. Bio sam šokiran kada sam došao u Ameriku i kada sam shvatio koliko se tamo teško živi, koliko tek tamo nema slobode, koliki si tek tamo rob. Imao sam sreću da mi je lepo išlo. Posle izvesnog vremena savladao sam strah od toga kako ću sutra da preživim ako ne budem mogao nešto da zaradim. Znam mnogo naših ljudi tamo koji se u svojim četrdesetim ili pedestim godinama to još uvek pitaju.

Šta očekujete od Istorijskog arhiva da uradi sa građom koju ste poklonili?

– Očekujem da urade upravo ono što žele.  U arhivistici me najviše zanima čuvanje materijala. Nikad nisam voleo da čitam istorijske knjige, jer to je neka vrsta tumačenja određenog materijala. Iza toga često stoji neka politika, nekakav stav, ili mišljenje. Meni je poštenije kada se koristi materijal u arhivu, pa ga onda tumačiš kako želiš. U tom smislu najvažnije mi je da se ta zaostavština sačuva.  Ovde je mnoštvo dokumenata I očevih fotografija, poput onih sa Lekom Rankovićem, Slavkom Kolarom, sa Mošom Pijade, savom Kovačevićem I drugim. Tu je I jedna Titova slika, koja je očigledno celog rata nošena, gotovo pocepana od nošenja, I to čuvena slika koja se posle mogla videti u nekim čitankama. Ako nekoga u budućnosti to bude zanimalo, neka se bavi proučavanjem ili čitanjem na način koji njemu odgovara.

 

 

Ostavite odgovor