Pocetna Kultura Nevolja nas se tiče samo kad je naša

Nevolja nas se tiče samo kad je naša

437
0
Podelite

Marko Jašović, pisac knjige „Tri sata posle ponoći“. Bio je inspektor za maloletničku delinkvenciju, a od  2013. godine je inspektor za krvne i seksualne delikte. Bavi se sportom, tri puta je učestvovao na Beogradskom maratonu (istrčavši sva tri puta 42 kilometra) a u slobodno vreme čita knjige, crta i piše. Njegova knjiga „Tri sata posle ponoći“ predstavljena je na Sajmu knjiga u Beogradu, a promocija dopunjenog izdanja u užičkoj biblioteci održana je u maju.

Rekli ste jednom prilikom da je pisanje svojevrstan vid terapije za Vas. Šta ono leči?

uz antrfileKroz život sam navikao da sve preispitujem najpre sebe i svoje postupke, ali i situacije čiji sam sastavni deo i bio. Pored toga, obavljajući profesiju koja se prvenstveno zasniva na kontaktu sa različitim ljudima i različitim sudbinama, nisam uspeo da ostanem ravnodušan na tuđe nevolje. Kao i svaki čovek, imam svoje probleme i nedoumice, dok se sa druge strane od mene očekuje da rešavam tuđe. Vremenom, granica između moje privatnosti i posla policijskog inspektora je izbledela, pa se ono loše, sa čime se često srećem, u velikoj meri prelilo iz službenog u lično. Stoga, bio sam prinuđen da pronađem adekvatan način da se izborim sa teretom koji  se gomilao, pa sam pored sporta i crtanja, počeo da zapisujem ono što me je u nekom delu mog života uznemirilo i na mene ostavilo snažnu impresiju.

Da li čitalac može da očekuje terapeutsko dejstvo pripovedaka ili otrežnjenje?

Pre bih rekao da će većina čitalaca da se zamisli i donekle uznemiri. Jer, život nije samo ono što je očigledno. Sve ima svoje naličje, a naličje naše svakodnevice često ume da bude uznemirujuće. Mnogo toga se dešava oko nas, a da toga uopšte nismo svesni. Sve želimo da znamo i da prepričavamo drugima, ali da budemo što dalje od predmeta naših interesovanja i razgovora. Nevolja nas zanima, ali počinje da nas se tiče samo kada postane naša sopstvena realnost. Pripovetke su prvenstveno namenjene onima koji i dalje spavaju, udobno smešteni u prividnoj sigurnosti svojih domova.

S obzirom na Vaše „primarno“ zaposlenje, koliko Vam je važno to što imate mogućnost da se izrazite kroz pisanu reč?

Veoma je važno, za svakog čoveka, da ne dopusti da postane deo kolotečine kojom smo svi okruženi. Jureći za rešenjima egzistencijalnih problema, želeći da ostvarimo planove, mahom trenutne i prolazne, postajemo jednolični i bezvoljni. Mnogi izgube sebe, da bi postali neko drugi a na kraju, svi oni poprime jedinstvenu, sivu boju. Kako u svom privatnom, tako i u profesionalnom životu. Pišem, kako ne bih posiveo.

Ko su zapravo ljudi, likovi iz Vaših priča?

Ljudi koje srećemo svaki dan. Oni nasmejani, namršteni, zabrinuti… Svi oni koji za sobom naslovna tri satavuku breme, samo njima vidljivo. Oni na koje mnogi upiru prstom, bez razumevanja i saosećajnosti. Pored njih, tu su i oni što su za većinu nevidljivi.

Kako su nastajale pripovetke, koliko je istine u njima?

Pripovetke su nastajale kad god sam osetio potrebu da nevolje koje me opterećuju pretočim u pisanu reč. A sve one su inspirisane stvarnim događajima, čiji sam deo bio, kao i likovima, koje sam sretao kroz život, ali i radeći kao kriminalistički inspektor. Istinite su u dovoljnoj meri, kako bi suština onoga što sam želeo da ispričam ostala nepromenjena.

Ovo je drugo, dopunjeno izdanje zbirke. Šta to zapravo znači?

Prvo izdanje knjige je ugledalo svetlost dana u oktobru 2016. godine, kada je i predstavljeno na sajmu knjiga u Beogradu, od strane izdavačke kuće „Žiravac“ iz Požege. U prvom izdanju se nalazilo devet priča, dok se u drugom, predstavljenom 11. maja u Narodnoj biblioteci u Užicu, takođe od strane izdavačke kuće „Žiravac“, pored već objavljenih nalaze i tri nove.

Zašto „Tri sata posle ponoći“? Vreme kada su se priče dešavale ili kada su nastajale?

Tri sata posle ponoći, prema predanju, predstavlja vreme kada su zle sile najaktivnije, odnosno, to je satnica koja je sušta suprotnost onoj kada je, prema hrišćanskom verovanju, Isus Hrist preminuo, a to je tri popodne. S obzirom da sam se dotakao tematike koja se odnosi i na satanističke sekte, a za njih je poznato da tokom takozvanih „crnih misa“ izvrgavaju ruglu hrišćanstvo, radeći sve što je u suprotnosti sa načelima najzastupljenije veroispovesti na ovim prostorima, želeo sam simbolično da ukažem na suštinsku nit svih dvanaest priča – a to su ljudsko zlo i muka.

tri sata promocija

Kako ste se osećali kada ste na poslednju rečenicu stavili tačku? Da li je to
olakšanje ili možda upravo suprotno?

Svaki put kada nešto napišem, osetim olakšanje. Sa druge strane, povremeno pročitavši ono što sam napisao, osetim blago uznemirenje, iako sam, razgovarajući sa sobom kroz beleženje, u najvećoj meri prevazišao traumu koja me je podstakla da nešto i dokumentujem. Tačka na kraju jedne priče predstavlja početek neke nove.

Imate li potrebu da nastavite da pišete?

Naravno. Shvativši da je pisanje nešto što mi pričinjava zadovoljstvo, nastavio sam, posebno nakon saznanja da su moje reči same prokrčile put do ostalih. A  voleti ono što radimo je zapravo i svrha života.

Da li da očekujemo sličnu tematiku?

Slobodan Ristović, pesnik, je na prošlogodišnjem sajmu knjiga izjavio da ću priče „morati da dopišem“. A lično mislim da na zlo treba uvek ukazivati, jer će dobro tada biti vidljivije.

Kako su Vaše kolege reagovale na knjigu?

Sa odobravanjem i uz veliku podršku. Jer, ipak sam progovorio i u njihovo ime.

Ostavite odgovor