Pocetna Kultura Priče iz Sunčanog vira

Priče iz Sunčanog vira

169
0
Podelite

Ako je suditi po njegovoj radnoj biografiji, Užičanina Dragana R. Filipovića, rođenog 1958. godine, poznaje relativno mali broj sugrađana. Ovaj srpski pisac fantastike, strip i TV scenarista, počev od 1979. godine objavio je romane “Oreska”, “Zlatna knjiga” i “Kazablanka”. Autor je više od pedeset priča u prestižnim publikacijama naučne fantastike i književnim časopisima , kakvi su “Sirius”, “Alef”, “Znag Sagite”, “Sveske”, “Književna reč” i drugi.

Ugledni urednik i izdavač Boban Knežević za Filipovića kaže da je “gigant srpske fantastike”. Tokom devedestih godina Filipović je pisao strip-scenarije. Najviše je sarađivao sa strip mjastorima Dušanom Bunardžićem i Igorom Kordejom. Preko 800 tabli Filipovićevih kratkih stripova objavljeno je u nemačkim strip-publikacijama.
Filipović inače strip smatra poslednjom velikom avanturom u umetnosti. U doba zlatnih dana „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca napisao je veliki broj strip serijala, od „Šušumiga“, preko „Nindže“ i „Nebojše“, do serijala „Buč Kasidi i Kid“.

Zastupljen je u brojnim domaćim antologijskim izborima naučne fantastike.
Član je Društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić”, kao i dobitnik nekoliko istoimenih nagrada za novele i priče.

Ovo je prilika da pomenemo da je Dragan R. Filipović dugo godina bio jedan od najaktivnijih članova užičkog radio-amaterskog kluba, osnivač, gitarista i vođa rok grupe “Delirijum”, kolumnista Ribolovačke revije i Užičke nedelje i vlasnik jedne od prvih privatnih firmi za grafički dizajn u gradu.

Pre pet godina sa Igorom Kordejom objavio je strip o junaku Vandereru u izdanju Matice Hrvatske.

A nedavno je užička izdavačka kuća “List rujanski” objavila Filipovićevu knjigu “Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada” u ćiriličnom, latiničnom i engleskom izdanju. Tim povodom razgovarali smo za naš list.

Kako je počela tvoja naučno-fantastična avantura?

– Za mene su naučno-fantastična i rok avantura jedna ista stvar. To je deo pop kulture koja je jurnula globusom i obuhvatila sve tačke sveta. Kod nas, u bivšoj Jugoslaviji, nije bilo neprijateljstva prema tome, ali prema stripu i možda još nekim delovima pop kulture postojao je izvestan prezir svisoka. Kritika nije obraćala pažnju na knjige naučne-fantastike, nije se trudila ni da ospori taj žanr, tako da je to izraslo, izbujalo kao korov. Mi imamo svoje pisce i kritičare, svoje izdavače. Sa državom nemamo, niti smo imali, ništa. Tek u zadnje vreme neke izdavačke kuće, kao što je Laguna, počele su pomalo da objavljuju fantastiku. To je i dalje potpuno rokerska priča.

U kojoj meri je domaća fantastika korespondirala sa svetskim tokovima?
– Apsolutno. Istini na volju, sa nekih pet-šest godina zakašnjenja. Mi smo ovde veliki napor učinili da deca kada čitaju fantastiku ne stavljaju knjigu u korice od nečeg drugog. Danas je to prihvaćeno, ali izgubilo se veliko tržište bivše Jugoslavije. Pogubilo se mnogo toga.

Fipa SF

Koji SF autori su najviše uticali na tvoje pisanje?

– Reč je o širokom spektru autora. Od Klarka, Asimova, Lema, pa sve do Herberta Velsa i mnogih drugih pisaca. Međutim, pojava zagrebačkog časopisa „Sirijus“ sedamdesetih godina, koji je bio otvoren za domaće autore, bila je u tom smislu najvažanija. Verovao ili ne, još sam u kontaktu sam nekim matorcima iz te sjajne ekipe koja je oformila časopis. Da njega nije bilo pitanje je da li bi se ovde seme fantastike zapatilo.
Iz današnje perspektive mnoge knjige naučne fantastike su gola realnost, kao što je jedan tvoj roman s kraja osamdesetih „prorokovao“ rat u Bosni.
– Da, roman „Kazablanka“ govori o ratovima u Bosni, pucnjavi, secesiji… Ima još jedna žešća stvar – zbirka „Tamni vilajet 1“, koja je objavljena 1990. godine. U njoj su zastupljeni svi autori moje generacije, od Skrobonje i Kneževića, Anđelkovića, Bakića… Naslovna strana Boba Živkovića predstavljala je srušen beogradski spomenik, a sve priče, dve godine pre raspada Jugoslavije, bile su ratne priče. Inače, roman „Kazablanka“ trebalo je da objavi beogradska „Prosveta“, ali mislim da je iz straha to obustavljeno, jer ipak je to još bilo vreme socijalizma, uspomene na Bravara bile su još uvek sveže.

Ako izumemo Dušana Bunardžića, ti su prvi ozbiljan strip autor u Užicu…

– Buna je bio apsolutno prvi. On je objavio strip „Nebojša“ kod Dečjih novina, tada renomirane izdavačke kuće iz Gornjeg Milanovca. On je pratio ono što ja pišem i zaključio, kao i većina strip autora, da taj posao treba razdvojiti na pisanje i crtanje. Veoma su retki autori koji dobro rade oba posla. Kasnije nam se priključio i Dragn Janković. Formirali smo tim koji je sve do sankcija i ratova radio veoma ozbiljno za nemačko tržište. Pošto je Buna školovan slikar, ja sam se iskreno nadao da će iz toga da se formira širi krug strip autora. Međutim, to je prekinuto i više se nikad nije pokrenulo.

Uradio si scenarije za oko hiljadu tabli stripa. Sasvim je moguće da smo neke od tih stripova čitali a da nismo znali ko je autor.

– Moguće, ali treba reći da su, sem Vanderera, kojeg sam radio sa Igorom Kordejom, to bili jednokratni stripovi od sedam do dvanaest strana. Sa Bunardžićem sam u Dečjim novinama radio serijal „Nebojša“, ne sećam se tačno koliko je epizoda urađeno od po dvadeset strana, ali svakako je reč o ozbiljnoj produkciji. Možda napravimo i album od tog materijala. Radili smo i jedan veseo kaubojac „Buč Kasidi i Kid“, a ostalo su uglavnom bile priče od petnaestak strana. Zanimljivo je da su se pre rata, u Grožnjanu, u Istri, skupili gotovo svi strip autori iz bivše Jugoslavije u nameri da kao respektabilna firma nastupe na nemačkom i skandinavskom tržištu. Tu su mnogi autori dobili priliku da pokažu šta znaju. Kompletan „Vanderer“ nastao je tih dana.

Kako si upoznao Igora Kordeja, kako je došlo do vaše saradnje?

Kada smo u bivšoj SFRJ otkrivali svet rokenrola, fantastike i stripa, svi smo znali šta ko radi, svaki dobar pokušaj u Zagrebu i LJubljani nije mogao ostati nezapažen u Beogradu, i obrnuto. Na svetskom kongresu fantastike 1987. godine u Brajtonu na aerodromu sam video tipa koji nosi mapu na kojoj je pisalo „Igor Kordej“. Zapitao sam se kome je to Kordej dao da mu nosi mapu, dok nisam saznao da je to bio on. Od tada datira naše prijateljstvo koje nismo prekidali bez obzira na ratove i geografiju. Nažalost, nismo zajedno uradili onoliko koliko smo mogli, ali najznačajnije stvari u mojoj karijeri uradio sam sa njim, on je ilustrovao „Zlatnu knjigu“, „Vanderera“ i knjigu „Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada“. Neverovatna radost je raditi sa Igorom Kordejom. On je veliki ljubitelj našeg kraja. Da imamo puteve ili aerodrom, siguran sam da bi živeo u Užicu.

Strip je, kako si jednom rekao, poslednja velika avantura u umetnosti. Zašto?

– Trudim se da pratim i književnost glavnog toka i fantastiku koja je pre nekoliko decenija predstavljala otkrivanje nepoznatih svetova. Ne znam da li je previše „otkriveno“, ali primetio sam da se u stripu potpuno neprimećeno, gotovo skriveno, nalaze velike ideje i velike priče. Recimo, film “Sin City” Frenka Milera i Roberta Rodrigeza, je izvanredan primer stripa kao vrhunske umetnosti koja se služi elementima likovne i filmske umetnosti. Među najboljim holivudskim ostvarenjima sve je više onih poniklih direktno iz stripa, jer se upravo u stripu nalaze najbolje ideje i priče.

Pisanje knjige-monografije “Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada” podrazumevalo je, pre svega, proučavanje obimne istorijske građe, kao i brojnih usmenih predanja. Kako si birao materijal za svoj rukopis?

– Primenio sam stripovski postupak. Strip se inače radi tako što prvo pisac napiše scenario u okviru određenog broja strana, pa onda ilustrator crta, kolorista boji… Ja sam odredio da moja knjiga ima 144 strane. Morao sam da odbacim puno materijala.

Fipa 5

Koliko su porodični i sentimentalni razlozi uticali na nastanak knjige?

– Neverovatan je skup razloga koji su uticali na nastanak knjige: od ribolova i lunjanja, preko iščitavanja svih izdanja Užičkog zbornika do slušanja priča od starijih sugrađana. Na izvestan način započeo sam rad na knjizi pre desetak godina serijom tekstova u „Ribolovačkom magazinu“. Kada sam shvatio kakav materijal imam u rukama, jednog jutra sam odlučio da to smestim u korice. To je trajalo dve godine.

Ti tvrdiš da to nije knjiga ni o pecanju ni o železnici. Kako bi u najkraćem definisao njen tematski okvir?

– Voleo bih da je čitaoci dožive kao putopis, ali ne samo kao putopis kroz predele opisane starom prugom, putem dugačkim sedamdeset i nešto kilometara, već i kroz vreme, politiku, istoriju i geografiju našeg kraja.

U kojoj meri je ova knjiga generacijska?

– U prilično velikoj meri. Nemoguće je da izdvojim, da objektivno stanem negde sa strane i posmatram tu epohu roka, fantastike, stripa, Rajskih otoka, gitare, vina… To je nešto što je zalomilo moju generaciju, kao što svaka generacija ima sklop priča istog intenziteta. Međutim, sklon sam tome da poverujem da je generacija koja je najveselije stvari uradila u ovom gradu bila sa mnom kod Sunčanog vira.

Koliko Užičani poznaju maršrutu koju si opisao ?

– Donekle. Mislim da polako gube interesovanje oko Crvenog tunela, a oko Staparske banje već se razilaze kućama. Godinama se tok Đetinje preskakao, jer se išlo direktno na Vrutke preko Sinjevca i Stapara. Reka je postala hladnija i negostoljubivija. A onaj deo od Kremana prema Mokroj Gori pa sve do Višegrada Užičani uglavnom ne poznaju. Nadam se da će uz ovu knjigu obratiti pažnju i na taj deo maršrute.

Kroz čitavu knjigu provejava briga za prirodne resurse Đetinje i okoline. U kakvom stanju su oni danas i kakva im je budućnost?

– Đetinja ima 74 kilometra toka. Klisura ima oko sedam i po kilometara, dok njen kanjonski deo ima oko dva i po kilometra. Svi Užičani koji planiraju tu nešto da rade, od ribolovaca do biciklista, svi hoće da rade na ta dva i po kilometra kanjona. Zašto svetsko prvenstvo u pecanju pastrmke ne bismo pravili u Adi, Krčagovu i Sevojnu? To znači: očistiti, pa praviti.

Da li će ova knjiga dobiti svoj nastavak?

– Ne znam. Ne verujem da ću to raditi na ovako iscrpljujući način. Držaću se stripa i fantastike, bar za neko vreme.

Kako se dogodilo to da si opisao Rajske otoke, Picin vir i Stapare, a nisi pomenuo Pifkija?

– Pifki se preselio u toplije i ravnije krajeve.

Ostavite odgovor