Pocetna Kultura „Rožanstvo – zapisi o mrtvima“

„Rožanstvo – zapisi o mrtvima“

78
0
Podelite

Čajetinska biblioteka „Ljubiša R. Đenić“ objavila je knjigu „Rožanstvo – zapisi o mrtvima“ autora Dobrivoja Borčića. Po rečima istoričarke umetnosti Zorice Zlatić Ivković, reč je o „dragocenoj terenskoj građi i analitičkom prikazu značajnog segmenta nasleđa prošlosti srpskog sela, njegovih žitelja, njihovih verovanja, spoznaja i običajne prakse“.

Dobrivoje BorcicDobrivoje Borčić je rođen 1941. godine u Rožanstvu. Radio je kao nastavnik i direktor Osnovne škole u Ravnima, a od 1988. do 2002. godine obavljao je dužnost sekretara Kulturno-prosvetne zajednice Užice i direktora za Preduzeća za prikazivanje filmova, kulturu, prosvetu i umetnost „ART“.  Po odlasku u penziju, osnovao je Izdavačko preduzeće „ART plus“, u kome je objavljeno preko 30 naslova zavičajnih autora.

Uz knjige „Rožanstvo – zapis za nasleđe“ (1999) i „Rožanstvo – zapis o pokolenjima“ (2014), novom knjigom Dobrivoje Borčić se upisao u doslednog i studizonog čuvara zavičajne prošlosti.

Posle svega što ste napisali o Rožanstvu i njegovim meštanima, da li se tema koju istražujete u završnom delu vašeg troknjižja nametnula spontano? Od kada datira vaše interesovanje za fenomen smrti?

  • Čovek je jedino živo biće koje ima svest o ograničenosti svog fizičkog postojanja. Tu činjenicu čovek nerado prihvata i utehu nalazi u verovanju da je smrt samo preobražaj iz zemaljskog u onozemaljski život, odnosno , da čovečija duša nadživljuje telo i da čovek kroz nju nastavlja da živi čekajući dan vaskrsnuća kada će se ponovo vratiti u svoje telo. Takva verovanja čoveku olakšavaju čekanje na dan smrti za koji nikada ne zna kada će doći i tako ga sprečava da se preda beznadju  i samim tim i uništenju i pre stvarne smrti.

Moja interesovanja za smrt počinju još od ranog detinjstva, slušajući razne priče o smrti i pokojnicima, posmatrajući i prisustvujući sahranama i podušjima, pokušavajući da  odgonetnem  zašto se određene ritualne radnje sprovode i šta one ustvari znače. Tada su  to bila moja uzgredna razmišljanja  da bi se njima ozbiljnije  bavio radeći na knjigama “Rožanstvo – zapis za nasleđe” i “Rožanstvo —zapis o pokolenjima” kada sam građu za njih sakupljao i po grobljiuma zapisujući imena onih koji su u njima sahranjeni i razmišljajući o  ljudima koji u ovim grobljima počivaju.  U dublje analize  fenomena smrti upustio sam se pišući knjigu “Rožanstvo – zapisi o mrtvima”. Iako je moja prvobitna ideja bila da pišem samo o  spomenicima i o grobljima u Rožanstvu,  neminovno se nametnula i tema same smrti, koju sam obrađivao kroz saznanja do kojih sam došao čitajući brojne knjige  koje se ovom temom bave.

S obzirom na to da je reč o temi koja zahvata duboko u oblasti brojnih naučnih i umetničkih disciplina, kakvim istraživačkim metodom ste se rukovodili tokom  rada na knjizi?

  • Tokom rada moja istraživanja kretala su se u više pravaca, ali dva su osnovna. Jedan je literatura u vezi sa ovom temom. Iznenadio sam se  otkrivši koliko je ova  tema predmet  istraživanja od strane etnologa, filozofa, sociologa pa čak i pisaca.  Iz tih radova koristio sam građu koja je primerena nivou i obimu moga rada, pa i neke autentične priče  iz književnih dela. Drugi pravac bio je rad na terenu. Anketirao sam ljude koji su mogli da mi prenesu svoja iskustva i znanja u vezi sa običajima, konkretno u Rožanstvu, koje oni pamte, kao i predanja o isčezlim običajima koja su im pripovedali njihovi preci.

Najobimniji posao na  terenu bio je istraživanje rožanjskih grobalja. Tragao sam za  najstarijim spomenikom u svakom groblju, prevrćući i čisteći zatravljene i mahovinom obrasle stare spomenike i s teškom mukom odgonetajući  tekstove  na  njima. Tako sam u svakom od grobalja našao najstariji spomenik koji je bilo moguće naći, ali to ne znači da i od tih spomenika nije bilo starijih koje su vreme i nemar uništili. Otkrio sam da su sadašnja  groblja u Rožanstvu nastala krajem 18. i početkom 19. veka, da su prvi spomenici u njima podizani tek u drugoj polovini 19. veka, kao i da su postojala  i dva groblja  (u Popovni i Karalića brdu), koja su nestala krajem 18. odnosno 19. veka,  jedno zbog epidemije  kuge a drugo zbog podzemnih voda. Rad na terenu obihvatio je i popis svih spomeničkih obeležja u grobljima, spomen ploča na zgradi Mesne zajednice u Rožanstvu  i krajputaša u dvorištu zgrade.

Pretpostavljamo da ste u knjizi naveli samo deo bibliografije. Koliko se kod nas pisalo i koliko se piše na temu smrti?

Samim pojmom smrti najviše se bavi religija i filozofija. Ovom temom bavili su se skoro svi poznati svetski filozofi počev od  Leukipa, Talesa i Aristotela pa do današnjih dana.  Prema mom saznanju naši filozofi su se ovom temom samo uzgredno bavili, dok su se  etnolozi, istoričari umetnosti i sociolozi bavili istraživanjima  grobalja, spomeničkih obeležja  i  običaja i rituala koji se u vreme i nakon smrti sprovode.

U čemu se ogleda specifičnost pristupa fenomena smrti u Rožanstvu u odnosu na ostale krajeve Srbije?

U principu nema bitnih razlika u samom pristupu  fenomena smrti u Rožanstvu i ostalim delovima užičkog  kraja  pa i cele  Srbije. Prisutna smrt je svugde velika nelagoda koja u živima izaziva prvenstveno strah. To prisustvo neodređenog straha od mrtvaca koji može imati uticaj na žive uslovljava različite rituale kako  u vreme umiranja, tako i tokom sahrane i izdavanja podušja, a sve u svrhu ispunjenja dva cilja:

Jedan je da se mrtvac što dostojanstvenije isprati na onaj svet i da mu se omogući da u nebesko carstvo uđe na velika vrata. Zbog  toga se pokojnik za sahranu  priprema, uređuje, kupa i oblači. Odeća mora biti nova i čista, primerena uzrastu, polu i društvenom statusu. Izbegavaju se delovi odeće i obuće od kože, a najpogodniji su oni izrađeni od lana. Upotrebom kožne odeće veruje se da bi umrli sa sobom mogao odneti bogatstvo ukućana jer se odeća od kože smatra simbolom bogatstva. Neprimereno je ukrašavanje  pokojnika, osim u slučaju smrti osobe čiji se pogreb organizuje sa izvesnim elementima svadbenog rituala. Pažnja koja se posvećuje pokojnikovom izgledu i njegovom zbrinjavanju u jelu,  piću, odevanju, ličnim svratima i novcu, koje se pored umrlog stavlja u kovčeg, ukazuju na verovanje  u postojanje života i posle smrti. Drugi je da se  sve učini da se umrli ni u kakvom obliku (kao vampir, priviđenje…)  ne  ukaže živima. Da umrli ne bi postao vampir sve vreme, od umiranja do sahrane, sprovodi se niz ritualnih radnji. Velikim grehom smatra se ako se umrlom odmah nakon smrti ne zapali sveća jer će u suprotnom duša pokojnika lutati u  tami i  da  će pokojnik postati vampir. Vodi se  računa da mačka, miš, kokoška ili bilo koje drugo živo biće ne preskoči preko odra jer se veruje da  će duše životinja preći u preskočeno mrtvo telo pa će se pokojnik povampiriti u obliku životinje koja ga je preskočila. Ostavljanjem pokojnika samog  u kući u njega se može useliti đavo koji bi ga  terao  da ustaje iz groba i nanosi štetu ljudima.

Ovo su samo neki od obreda koji su opisani u ovoj knjizi koji se sprovode u cilju ostavrenja prethodna dva cilja.

U knjizi se pozivate i na brojna vlastita sećanja na obrede, rituale, simbole i običaje koji se odnose na mrtve. Šta se u tom pogledu izmenilo tokom proteklih decenija?

Sve  obredne radnje koje se sprovode od smrti do sahrane posvećuju se telu pokojnika, a one nakon sahrane njegovoj duši. U knjizi su obrađene brojne ritualne radnje koje se vrše u vreme umiranja, posle smrti, sahrane i izdavanja podušja.

Što se tiče mojih sećanja, a koja datiraju negde od polovine 20. veka, u  poređenju sa onim ritualima koji se  danas sprovode, dosta toga  se izmenilo. Jedni  su nestali, a  drugi pretrpeli izvesne promene. Pamtim da su sve žene koje su nakon smrti dolazile kući pokojnika naricale, da su naricale sve vreme u pogrebnoj povorci i naricale  nad grobom prilikom izdavanja podušja. Naricalo se 40 dana od smrti pokojnika u jutarnjim satima šetajući po dvorištu i obilazeći oko njegove kuće. Tom obredu često su se pridruživale i žene iz komšiluka. Dana su to izuzeci.

Odeća u kojoj je pokojnik umro  (pustoline) obavezno se nosila na reku, prala  i kačila na  žbunje pored reke, potoka ili kakvog izvora vode. To se danas više ne praktukuje. Kao znak žalosti bliža rodbina je godinu dana nosila crninu. Žene su nosile crne marame i drugu  crnu odeću, a muškarci crnu košulju i crnu traku oko levog  rukava džempera ili sako, a 40 dana se nisu brijali, šišali i nosili kapu. Danas sve ređe i najbliža rodbina nosi crninu godinu dana a koriste se druga obeležja žalosti, osim u slučaju smrti dece i mladih osoba.

Pamtim da su na sahranu, uglavnom, dolazili samo pozvani i da se na sahrane i podušja pozivalo odlazeći od kuće do kuće onima koji su „na uzovu“. Na sahrani danas često ima više nezvanih nego onih koji su na „uzovu“, a za  način obaveštavanja koriste se savremena  sredstva komunikacija. Posmrtini ručak i ručkovi koji se organizuju prilikom izdavanja podušja, obavezno su  se organizovali kod kuće pokojnika, a za hranu se obavezno služila kuvana jela , negde čak i tri različita, a od pića rakija. Danas se ne žali ni truda ni sredstava da ručak bude što bogatiji u čemu se često preteruje i najčešće se organizuje pored groblja  i ručaju svi koji su prisutvovali  sahrani.

Umrli se na dan sahrane držao na odru u otvorenom kovčegu, a celjivanje se  vršilo ljubljenjem pokojnika u čelo . Otuda i izreka kada neko  kune nekoga: „Dabogda te majka ljubila u hladno čelo“. Danas se opelo i drugi obredi u vreme sahrane, uglavnom, sprovode nad zatvorenim kovčegom, a   celjivanje se vrši ljubljenjem krsta koji se stavlja na kovčeg  pokojnika.

Na pomenu o četredeset dana obavezno su se darivali svi prisutni. Danas se darovi dele samo onima koji su bili angažovani oko sahrane i drugih posmrtnih obreda i daju se kao zahvalnost za obavljeni posao. Bio je običaj da se, pored  tela pokojnika, stavljalu izvesne stvari sa molbom da ih  pokojnik isporuči nekom  ranije umrlom. Toga danas nema, a i nema moguđnosti pošto se ceremonijali obavljaju nad pokojnikom u zatvorenom kovčegu.

Dakle, novom vremenu, načinu života, ekonomskim mogućnostima, prilagođavaiju se i postepeno koriguju ranije ustaljeni običaji, a neka naredna vremena sigurno će menjati i ove današnje.

Koliko se kult mrtvih neguje i poštuje u užičkom kraju?

Može se  reći  da žitelji užičkog kraja  gaje visok stepen pijeteta prema mrtvima. Svi se trude da pokojnika  isprate na „onaj svet“na što veličanstveniji način poštujući i sprovodeći sve običajne rituale. Angažuju se da  podizanjem spomenika  trajno obeleže grobove umrlih. Grobovi se zadušnih i drugih prigodnih dana redovno posećuju, dolazeći  često i iz velike udaljenosti. Ali, sve to seže negde do trećeg kolena, odnosno unuka pokojnika.  Kasnije grobna mesta postepeno zapuštaju i prepuštaju zaboravu  i nemaru pa u grobljima srećemo  i vrlo zapuštena grobna mesta.

Obilazeći groblja u ovom kraju zapazio sam da  ih je  većina  vrlo zapuštena, zarasla u travu i korov, a često pojedini delovi i u šiblje i trnje. To se ne može reći za groblja u Rožanstvu koja su ograđena i o čijem uređenju brigu vodi Komunalno preduzeće iz Čajetine uz simboličnu naknadu koju građani ovog sela plaćaju.

Kako objašnjavate sve prisutnije paganske elemente u obredima vezanim za sahrane?

Izgleda  da je vraćanje paganskim običajima postalo pomodarstvo u našem narodu, ne samo kada su u pitanju običaji vezani za smrt, već i oni koji se vezuju za slave, svadbe, venčanja, krštenja, rođendane… Ljudi kao da se takmiče ko će te običaje sprovesti spektakularnije, često izmišljajući i neke nove. Ovo posebno od kada je društvo izašlo iz ateizma i kada su nas tome sa svih strana počeli učiti razni mudraci, uz veoma aktivno učešće  i sredstava informisanja, posebno televizije. Pri tome ne treba zanemariti  ni aktivnu ulogu Crkve i uvođenje veronauke u obrazovni sistem. Posebno su zapaženi  oni koji su se u vreme ateističke filozofije odricali mnogih običaja i sada  kao da se žele iskupiti za ono što su propustili. Dešava se da ljudi, čiji su bližnji sahranjeni bez opela,  to naknadno čine nad grobom pokojnika i posle više desetina godina, isklesuju se petokrake i drugi simboli i na spomenik se urezuje krst.

Ostavite odgovor