Pocetna Kultura Bosa Rosić: Koliki je konj Kraljevića Marka

Bosa Rosić: Koliki je konj Kraljevića Marka

168
1
Podelite

Gotovo čitav život posvetila je proučavanju i zaštiti srpskog duhovnog i materijalnog nasleđa, pre svega, u zlatiborskom i užičkom kraju, a zatim i u Mađarskoj, Rumuniji, Albaniji, Italiji. Kao prva manekenka “Sirogojna” proslavila je džempere sirogojnskih pletilja širom sveta. Kao najbliži saradnik Dobrile Smiljanić radila je na osnivanju muzeja narodnog graditeljstva. “Staro selo” decenijama pohodi hiljade posetilaca iz celog sveta. Tokom više od 20 godina provedenih u Sirogojnu, ona je u tom jedinstvenom muzeju uradila i izuzetno vrednu etnografsku postavku sa 1.300 eksponata.

Kao viši kustos užičkog Narodnog muzeja realizovala je etnografski deo izložbe u okviru stalne muzejske postavke “Užice, nastanak i razvoj”. Učestvovala je u multidisciplinarnom projektu „Na svetim vodama Lima“.

Kao muzejskom savetniku Srpska akademija nauka i umetnosti pre nekoliko godina poverila joj je odgovoran posao na projektu „Položaj srpske nacionalne manjine u susednim zemljama”. Rezultate terenskih istraživanja objavljuje u stručnim časopisima: Glasnik Društva konzervatora Srbije, Užički zbornik, Čačanski zbornik, Račanski zbornik i drugi.
Rođena je u Branešcima podno Zlatibora. Užička gimnazijalka. Diplomirala je na grupi za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Objavila je knjige “Šarena sela – groblja i nadgrobni spomenici u srednjem i donjem toku Uvca”, “Oko zlatiborsko”. Dobitnica Vukove nagrade. Živi na Zlatiboru, na Jevrejskom brdu, gde smo ovih dana razgovarali. Bosa Rosić je penzionerka, ali teško da bi se za ovu ženu neiscrpne energije moglo reći da provodi mirne penzionerske dane na Palisadu. Daleko od toga. Istražuje, piše knjigu o Srbima u Rumuniji, istovremeno se sprema za istraživanje srpskog groblja u Italiji, nada se da će u Guči sagraditi muzej majstorskom klesaru Radosavu Čikirizu, poznatom srpskom samoukom vajaru.

Delite li mišljenje Dobrile Smiljanić koja tvrdi da ste bili predodređeni da otkrivate zabiti u planinskim predelima Srbije i da ta otkrića dokumentuje u knjigama?

– Mislim da je Dobrila u pravu, jer prvo što sam čula kada sam postala svesna sebe i okruženja u kome sam rođena su narodne pesme. Mnoge od njih i danas pamtim. Za mene je narodna poezija bila deo svakodnevice. Kada sam sa šest godina pošla u školu, toliko sam pesama znala napamet da su svi moji drugovi i rođaci tokom petnaest kilometara dugog puta do škole tražili da im recitujem. Voleli su da me slušaju. Jednom me neko upitao koliki je bio konj Šarac Kraljevića Marka. „Kao Strajinova trešnja“, odgovorila sam, jer je ta trešnja bila najveća u Rosićima. „ A Ždral Miloša Obilića?“, usledilo bi sledeće pitanje. „Ždral je visok kao Komnenova trešnja“, samouvereno bih rekla, jer je ona bila druga po velični u Rosićima. Lako sam stvarala slike o srpskim junacima, jer su to druga deca od mene očekivala. Narodne pesme same inače naučila od oca.

Kako je izgledalo Sirogojno kada ste dobili svoj prvi posao u Zemljoradničkoj zadruzi?

– Prvi put sam otišla pešice u Sirogojno. Ni danas mi nije jasno kako su roditelji tog hladnog decembarskog dana mogli da me puste tako mladu. Stigne me kombi Građevinskog preduzeća „Zlatibor“ koje je u to vreme imalo pogon u Sirogojnu. Morala sa da prenoćim, jer je samo jedan autobus saobraćao u ranim jutarnjim satima. Upoznala sam se direktorom Milosavom Stamatovićem. Svi su od njega cvikali, ne samo u Sirogojnu, već mnogo šire. Obećanje da će me zaposliti ispunio je već u januaru i ja sam te 1966. godine došla da živim u selu bez puta i bez vode, ako ne računamo jednu javnu česmu koja se uglavnom koristila za gater kamena. Ja sam bila treća žena u Zadruzi. Stanovala sam sa Dobrilom u sobi u kojoj se ledila voda u kofi. Ujutro bi Dara čistačica naložila đačku peć u inače potpuno devastiranoj kancelariji…

Kako je nastajalo „sirogojnsko modno čudo“?

– Dobrila je bila stipendista opštine Čajetina, radila je na Zlatiboru kao turistički radnik. Slučajno je došla u Sirogojno i dobila priliku da se uključi u postavljanje jedne izložbe koju su organizovali prota Smiljanić, Milan Stamatović, učiteljica Mila Karimanović i profesorka Milica Stojanović. NJihova namera bila je da u široj javnosti predstave radove zlatiborskih takalja u školi. Međutim, Dobrila je tražila od đaka da donesu karlice, bakračiće, kačice i drugo staro posuđe, stvorila je „autentičan“ ambijent za izložbu i dobila ceo zadružni dom na raspolaganje. Postavka je bila izvanredna. Kao pametan i preduzimljiv čovek, prota Smiljanić je shvatio da ako Milosav kupi vunu za zadrugu onda mora i nekakv profit od nje da ima. Pozvali su Dobrilu da organizuje proizvodnju. Ona se ubrzo udala za protinog sina i tako je počelo.

Da li je brend “Sirogojno” prevazišao vizije njegovih tvoraca?
– Ne. Mi smo, pre svega, uvek imali viziju da treba da čuvamo kulturnu baštinu. Žene su nam poklanjale najinteresantnije preplete stare nekoliko generacija, jer su znale da će jedino kod nas biti sačuvani. Danas u etno-parku ima nekoliko božanstvenih predmeta, kao što su vezene čarape koje su prošle ceo Solunski front i slični. Isto tako, držeći kurseve za opismenjavanje, dovodeći savremene umetnike mi smo kultivisali život u Sirogojnu.

Da li ste znali da ćete jednog dana oduševiti i Pjera Kardena?

– Nismo znali, ali je Dobrila bila toliko „luda“ da je mislila da je i to moguće. Tako da smo nas nekoliko koje je zarazila svojim idejama počeli da joj verujemo.

“Sirogojno”danas: da li ste sentimentalni?
– Jesam. U Sirogojnu sam provela dvadeset pet godina, najlepši deo života. Otišla sam dobrovoljno, ali sam svaki put plakala kada dođem. Jednom sam pun autobus univerzitetskih profesora rasplakala pričajući im kao vodič šta za mene znači Sirogojno.

Projekat užičkog Narodnog muzeja “Na svetim vodama Lima” takođe je jedna od referntnih tački u vašoj radnoj biografji?

Bosa Rosic– U Muzej sam došla 1989, a naredne godine za direktora je postavljen Dragiša Milosavljević. On je bio spreman da sa saradnicima vrši ozbiljna istraživanja koja su do tada radili isključivo zavodi za zaštitu spomenika kulture, jer muzeji ne rade nepokretna kulturna dobra. Ministarstvo kulture odobrilo je projekat „Na svetim vodama Lima“. Ja sam kao etnolog istraživala život seljaka na područjima manastira u vreme kada su oni funkcionisali. Svaki dan sam išla po dvadeset kilometara peške u jednom pravcu. Posle dve godine rada, do tada nepristupačni lokaliteti dobili su put zahvaljujući čajetinskoj opštini. Između ostalih, posetili su nas predsednik SANU Dušan Kanazir i direktor Republičkog zavoda zaštitu kulture Radomir Stanić koji me je podstaknuo da istražujem grobne spomenike.

Kakav je odnos države prema etnografskoj baštini?

– Ne postoji nikakva strategija u proučavanju i čuvanju naše baštine pa se stiče utisak da je neko sa strane razara. Jer ne štiteći je, mi je uništavamo. Pre petanest godina nadala sam se da će se zavodi za zaštitu spomenika reorganizovati i da će nešto preduzeti. Ništa od toga. Svi se ponašaju po sistemu „ćuti i ne talasaj“.

U kom pravcu se nastavljaju vaša istraživanja?

– Ne znam do kada ću da živim, ali nadam se da ću završiti monografiju o etno-parku u Sirogojnu i monografiju o nadgrobnim spomenicima opštine Čajetina, gde sam obradila preko 20 hiljada spomenika. Obradila sam sve grobne spomenike Srba u Rumuniji a delom i u Mađarskoj i Albaniji u okviru projekta SANU.

Zašto ste izabrali da živite na Zlatiboru?

– Nisam previše racionalno uticala na svoj život. Slučajno sam odlučila da živim ovde. Moj muž je imao kuću na Zlatiboru. Često smo dolazili da bi se kasnije preselili. Putovala sam na posao u Sirogojno. Kada smo se razveli, shvatila sam da više sa Zlatibora neću otići. Svi misle da je Zlatibor samo onaj deo gde dolaze turisti. To je samo jedna tačka na Zlatiboru. On je ogroman. Mi koji živimo na Zlatiboru znamo da ljudi koji dolaze ovde jednostavno žele da on bude po njihovoj meri. Ono što žele to im treba i dati. Svi hoće apartmane u centru. Ako su došli ovde da budu na betonu, neka im bude. A mi znamo gde je pravi Zlatibor.

1 komentar

Ostavite odgovor