Pocetna GKC Industrija melje, ali Kitschmu ne savija

Industrija melje, ali Kitschmu ne savija

734
0
Podelite

Disciplin A Kitschme ovog petka, prvi put svira u Užicu i to u Gradskom kulturnom centru, od 21h. Pravo je čudo da u toku višedecenijskog rada ove grupe Užičani nisu imali priliku da Disciplinu slušaju u svom gradu.  Ova greška će konačno biti ispravljena, a mi smo imali privilegiju da pre koncerta razgovaramo sa jedinstvenim i svestranim Kojom (Dušan Kojić)…

U Užice prvi put dolazite sa Disciplinom Kitschme, ali sa „Trese, lupa udara“ ste već bili kod nas. Sa kakvim utiscima ste otišli iz Užica?

U Užicu je bilo stvarno super, ali zaista je čudno to što Disciplina kičme nije toliko godina, tačnije decenija svirala u Užicu. Nadam se da ćemo ovim koncertom započeti drugačiju tradiciju.

Poslednji album Disciplin A Kitschme „Opet“ je izašao u formatu duple vinil ploče. Nedostaje Vam pucketanje ili možda vreme kada su ploče pucketale?

To je sada ponovo moderno, a mi volimo i uvek smo voleli vinil. Zapravo, nikad nisam previše ljubio CD kao pojavu. Na žalost, to je sada na nivou nekog fetiša – nema mnogo ljudi koji će imati vinil, ali izdavač Mascom se potrudio da to dobro uradi. Mislim da ćemo i neke starije albume, koji su izašli  na CD-u, u narednom periodu objaviti i na vinilu. Poslednji album „Opet“ smo objavili pre oko godinu i po dana, a kako u Užicu nismo radili njegovu promociju, to ćemo uraditi ovog puta. Naravno, biće tu i starih stvari.

disciplina kicme1

Kakav je osećaj držati svoje vinil izdanje u godinama kada je to retkost?

Kada se naš prethodni album, „Uf“ iz 2011. godine pojavio kao vinil, to je bilo nešto novo, dok sada nije veliko iznenađenje.  Ipak, dupli album je nešto što do sada nismo imali i to je ono što je zanimljivo.

Koliko je danas moguće da muzičari žive od prodaje nosača zvuka – mogu li, ili je sve u nastupima i koncertima?

Zaista je većinom u nastupima. „Download“ je preuzeo primat, muzike ima svuda – na računarima, telefonima, internetu… Fizički format, kao što je vinil ili CD, više nije bitan, slabo se prodaje. Osim toga, mi smo imali taj hendikep, odnosno nemili period, u kome su se zemlje razdvojile, pocepale na države. Treba da prođe vreme da se sve to utaba. Mislim da ćemo još neko vreme kaskati. Teritorija Jugoslavije je nekada bila mala za turneje – bar je nama tako izgledalo, a sada je to sve još manje. Zato je ideja povezivanje i sviranje što više po regionu.

Uvek ste bili poznati po diektnom iznošenju stavova. Da li je to nekada imalo posledice ili – sa druge strane, promenilo nešto na bolje?

Mislim da je odgovor pod brojem dva. To – pod brojem jedan, mora da bude, ako je neko iskren u tome što radi i saopštava stvari na jasan i precizan način. Tako se neki ljudi podstaknu na nemile poteze. Ipak, tokom ovih decenija, shvatio sam da je potrebno tako raditi i da će to dati rezultate.

Kako je to danas biti drugačiji – muzički uz Disciplinu, ali i inače, u odnosu na pre dve, tri decenije?

To je bilo pionirsko doba, kada smo utabali prtinu kojom idemo i kojom su kasnije krenuli i ostali alternativni bendovi. Jugoslavija, bar na neki način, je bila sređena država, koja je trajala skoro 40 godina.  U takvoj atmosferi, uz uticaje sa različitih strana, došlo je do stvaranja ovakve muzičke smese. Mainstream je tada mogao biti ugrožen od alternative. Mislim da to danas ide dosta teže, ali treba se truditi.

Je li propao RNR u Srbiji, ili ima još snage da trese i udara?

Sigurno je da ima snage da još trese i udara. Samo u nekom novom obliku. Inače, „Kako je propao RnR“ nije moj naziv za film, samo sam učestvovao u njemu, na poziv. Ne bih ja to tako nazvao…

Ipak je film ostao upamćen, između ostalog, i po Zubu Zelenom?

Da, toliko da se sada i neke kafane i picerije zovu „Zeleni zub“. Trebalo bi da reagujem i zabranim to, ali mene stvarno mrzi. Iskreno mislim da predstoji dug put ka ozdravljenju scene i rokenrola. Ipak, novih bendova ima i scena postoji. Jedino sa medijima postoji problem, ali mislim da će se to rešiti. Nadam se da će se razvedriti jednog dana. Uskoro.

disciplina kicme

Koliko vas je promenio London…ili – koliko bilo koji prostor menja muziku, pa i ovaj naš?

London je bio savršeno iskustvo, koje bi trebalo svi da imaju. Uvek to savetujem. Pre svega, da bi se čovek izmestio iz situacije u kojoj već jeste. Nemaju mnogi tu šansu, nemaju je ni Englezi, ni Amerikanci… Paradoks je što je ta situacija bila uslovljena ratom. To jeste loše, ali čovek treba da to loše okrene i sazna nešto novo. Lično, jako cenim taj period i mislim da je muzika na tri albuma koja su tu nastala, pokupila atmosferu londonske ulice. Onda smo se vratili na beogradsku ulicu, gde smo domaći, ali smo malo otišli i u svemir…

Volite Hendriksa i bučne Grand Funk Railroad, koji ne podilaze kritici…je li to paralela koja vas povezuje?

Da, ali to je bilo sedamdesetih. Tada je to moglo, a danas je dosta ograničeno, omeđeno i zategnuto. Industrija vlada u Engleskoj i Americi, tako da nema mnogo ljudi koji se na taj način izražavaju i bave muzikom. Uglavnom se igra onako kako bi trebalo, odnosno – kako industrija te godine naloži, u skladu sa trendom. U jednom momentu se pojavilo dosta grupa koje su imale samo jedan instrument i bubanj, što smo mi davno radili. To je bilo moderno, a ima ga i danas, živi kao šablon. Ipak, od kako se pojavilo mnogo takvih bendova, to više nije to. Hendriks je bio jedinstven i neprikosnoven. Bio je previše jak da bi neko mogao da ga kontroliše. Grand Funk Railroad su se ipak kasnije malo bavili komercijalom. To je, jednostavno – borba za život. Ako će bend da postoji i čovek da se bavi muzikom, on mora da nađe svoj put – tako da bude on zadovoljan, ali i da dođe do što više slušalaca.

Slušate li muziku sa naših prostora, postoji li bend, pravac, poruka koju neko nosi, a da vama prija da ih čujete?

Zaista s vremena na vreme idem na koncerte mlađih bendova i podržavam ih. Međutim, vidim jedan problem, koji nije samo naš. Kao što sam pomenuo, industrija je ovladala scenom i diktira šta će se desiti. Nekako, nema više velikih rok pesama. Ima pravaca, kao što je stoner rok, koji jako liči na Black Sabbath i Led  Zeppelin… imamo novi pank, koji jako liči na stari pank. Dosta toga se oslanja na ranija iskustva. Ima par stranih bendova koje pratim, koji nisu mnogo poznati i ne znam da li će postojati više pošto su potpuno van industrije, a rade jako zanimljivo i drugačije. Ta situacija može da se prenese i na ovu sredinu – ima mnogo bendova koji su ok i ja sam ih podržao. Oni su svirali ispred Discipline Kitschme, kao podrška (da ne kažem predgrupa, pošto se svi uvrede, iako je to normalna podela na bendove koji sviraju pre glavnih i glavne). Dakle, ti bendovi odlično sviraju, možda čak i bolje nego generacije pre njih. Ima svega – kompjutera, youtube-a, objašnjenja… ali nema velike pesme. To su instant hitovi koji traju mesec ili dva, pa onda izlazi novi… sve je to zabava koja može jednim klikom da se otera ili dovede. Mislim da predstoji period snalaženja u tim novim uslovima, koji će sigurno iznedriti nešto novo i dobro – veliku rok pesmu. Kada to kažem, ne mislim na tri minuta sa refrenom, već na poruku koja nam je svima jasna i koja nas eventualno i veže za tu grupu.

Da li biste nešto poručili publici, pre koncerta u Užicu?

Publika će se sasvim sigurno lepo provesti, igraće sve vreme i možda malo razmišljati, što nije loše, zar ne?

Ostavite odgovor