Pocetna Društvo Dnevni boravak kao dom

Dnevni boravak kao dom

116
0
Podelite

Udruženje za pomoć deci i osobama ometenim u razvoju „Povetarac“ iz Sjenice je osnovano 2003. godine. Kako kaže Zlatko Jusufović, predsednik Udruženja, u početku je sve išlo dosta teško, uključujući i pridobijanje podrške na lokalnom nivou. Imali su podršku od „Save the children“ i UNICEF-a. Vremenom je postalo lakše. Uz podršku resornog Ministarstva, lokalne samouprave i drugih donatora, pre par godina, uspeli smo da napravimo i objekat, u kome borave korisnici usluge Dnevnog boravka, kaže Jusufović i dodaje da je za njega posebna satisfakcija to što je uspeo da deci omogući dom, kao izvor najveće radosti. Oni nakon raspusta, jedva čekaju da ponovo dođu u „Povetarac“.

Koliko korisnika usluga trenutno imate?

U kontinuitetu radimo od 2003. godine. Puno je korisnika prošlo ovuda, a neki su još uvek tu. Dnevni boravak u proseku ima 10 – 15 dece ometene u razvoju. Inkluzijom su uključena i deca iz škole i obdaništa, pa ih je ukupno 20-ak. U nekim sadržajima učestvuju i roditelji. Tim stručnjaka je multidisciplinarni – dva defektologa, fizijatar, pedijatar, dva socijalna radnika, vaspitač. To je naš tim, a svako na svoj način doprinosi realizaciji sadržaja.

Uspeli ste da izjednačite pojmove „socijalna usluga“ i „dom“. Kakav put se mora preći da bi se dotle došlo?

Put je trnovit, težak, mukotrpan, dugotrajan. Treba poći od same animacije roditelja, rešavati probleme koji nastaju zbog sjenica2predrasuda i zabluda. Tako se polako probija otpor i nerazumevanje sredine. Zapravo, socijalna usluga je osmišljen, kvalitetan način života, bez opasnosti da ta deca budu smeštena u neke ustanove za trajni smeštaj i slično. Naš krajnji cilj je da učinimo da uz neizmernu ljubav roditelja, deca uspešno nastave život u svojoj porodici i lokalnom okruženju. Imali smo mnoge prepreke, ali i podršku roditelja. Sve veća je i podrška društvenih činilaca. Tako smo polako stigli do ove tačke. Naš put nije završen, jer čeka nas još mnogo iskušenja i aktivnosti koje treba da podignu nivo društvene svesti – lokalne zajednice i celog društva prema svim marginalnim grupama. Cilj je i povećanje kvaliteta usluga i kvaliteta života svih korisnika, kojima je naša pomoć potrebna.

Koliko mislite da su donosioci odluka ili finansijeri nekih usluga svesni važnosti svojih odluka?

U oblasti socijalne zaštite, poslednjih godina sve mora biti regulisano propisima, postoje standardi koji se moraju poštovati. U lokalnoj zajednici, prvo smo se suočili sa kadrovskim problemima i nedostatkom stručnih ljudi, da bi se konačno krenulo i sa pružanjem socijalnih usluga kroz javne nabavke. To je jako ozbiljan i složen problem. Bilo je tu i otpora i nerazumevanja. Mislim da još uvek ima stvari, koje bi trebalo sagledati sa šireg društvenog nivoa i olakšati korisnicima usluga ostvarivanje standarda i sticanje licenci. Najveći problem je raskorak između standarda Evropske unije i onoga kako to funkcioniše u njihovoj praksi i naše realnosti, u kojoj donosimo propise, a praksa nam je daleko od onoga što se postiglo na nivou Evropske unije. Ponekad, ti propisi itekako zagorčavaju realan život.

Šta je vaša vizija budućnosti vašeg kolektiva i krajni domet energije koju ulažete?

Želeli bismo da bar deo energije prenesemo i na lokalnu sredinu, da uspostavimo još čvršću i bolju saradnju na relaciji lokalna samouprava – Centar za socijalni rad – zdravstvene ustanove – škole – obdaništa. Svako u ovom poslu, ima svoj deo doprinosa i obaveza. Mnogo bi nam pomoglo uvezivanje, ne papirološko, već ono koje bi dovelo do pune koordinacije zajedničkog rada. Pre svega, cilj nam je obezbeđivanje finansijske stabilnosti. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali bez nje nema ni kontinuiteta, ni održivosti. Sama pomisao da može doći do pauze u radu, unosi nervozu i nemir. Pre svega – štetu onome što se već postiglo. Cilj nam je da namenske transfere, koji su profunkcionisali, sačuvamo kao stabilan izvor finansiranja usluga socijalne zaštite na lokalnom nivou, da u tom sistemu uvežemo sve činioce i produbimo saradnju. Važno nam je i da doprinesemo da se deo kompetencija sa nivoa države prenese na lokalni nivo. Možda bi najbolji način bio da kroz asocijacije, koje bi pravili na regionalnom nivou, dokažemo da sami najbolje možemo da sagledamo život i probleme, da osvetlimo i usmerimo pravce rada. Šteta bi bilo da do toga ne dođe.

Strategija socijalne zaštite na regionalnom nivou je pred donošenjem?

Mi smo uradili predlog finalnog dokumenta. Zbog protoka vremena i svakodnevnih promena, možda su potrebne sitnije korekcije. Problem nije u sadržaju – on je dobar. Potrebno je samo da svi zajedno sednemo, konstatujemo da je to dobro, da svako to u svojoj sredini usvoji. Tako dobijamo zajednički dokument koji nas povezuje i obavezuje.

Ostavite odgovor