Pocetna Društvo Korak po korak, pa dva po dva

Korak po korak, pa dva po dva

77
0
Podelite

Anka Arsenijević je pedagoški asistent u Opštini Nova Varoš. Ona u nastavi prati decu sa invaliditetom, pomaže u socijalnom, vaspitnom, obrazovnom jačanju kapaciteta. Po struci je defektolog, a kao oligo-frenolog u osnovnoj školi je radila 12 godina. Kaže da Opština Nova Varoš trenutno izdvaja novac za tri personalna asistenta. „Trenutno sam pratilac deteta koje je već treći razred. Za decu sa invaliditetom, to je velika stvar, jer se ne izdvajaju u specijalna odeljenja, već rade zajedno sa ostalim učenicima. To je važan korak u rešavanju njihovih problema“, kaže Anka Arsenijević.

Kako, na osnovu dugogodišnjeg iskustva, ocenjujete položaj osoba sa invaliditetom u Novoj Varoši?

Položaj osoba sa invaliditetom u Novoj Varoši se najbolje može opisati kao – pasivan. Za to ne mogu da snose odgovornost samo opštinski organi. Pre svega su odgovorni roditelji i same osobe sa invaliditetom. To verovatno ima veze i sa trenutno lošom materijalnom situacijom u opštini, koja uzrokuje i određeni stav prema svim akcijama koje se tiču osoba sa invaliditetom. Neki od njih ne mogu da učestvuju u kreativnim radionicama, ali dosta njih i ne želi. Mislim da bi trebalo raditi na jačanju tih kapaciteta. Potrebno je da roditelji shvate koliki je značaj odvajanja dece od njih i dečijeg izlaska iz kuće, za njihovu socijalizaciju, jačanje kapaciteta i individualnih mogućnosti. Naravno, važno je i da se ponekad uzme neki paket i obezbedi bar mala finansijska pomoć. Treba pustiti dete da izađe iz kuće, jer je to dobro i za njega i za roditelja, kome je, posebno u takvoj, specifičnoj situaciji, potreban odmor.

Ko su strane koje bi trebalo da se uključe, kako bi se situacija promenila na bolje?

Anka Arsenijević i Čedomir Cicović (PR Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga)
Anka Arsenijević i Čedomir Cicović (PR Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga)

Više učešća bi trebalo da uzmu roditelji, ali i opština, koja bi trebalo da prepoznaje te probleme. Ne može biti važno samo asfaltiranje puteva, izgradnja hotela i slično. Govorimo o veoma osetljivoj grupi dece. Oni i njihovi roditelji znaju svoje probleme, ali možda ne umeju svi da ih definišu. Opština i Centar za socijalni rad bi trebalo da prepoznaju taj problem, a roditelji da se više uključe u aktivnosti, ali i da traže ostvarivanje svojih prava. Niko tu ne čini nekome uslugu ili dobro delo. To je obaveza. Ulazak u Evropsku uniju zahteva standarda koji su striktno određeni.  Mora se naučiti da se prepoznaje to što, čak nije problem, već je – život. Življenje svakog čoveka, bez obzira na to da li on nema put ili nema mogućnost da izađe iz kuće. Primera radi, mi u Novoj Varoši imamo veliki problem. Pošta, kao javna ustanova, nema urađen prilaz za invalide. Imamo i osnovnu školu, koja takođe nema urađen prilaz. Pre par godina, kada sam radila kao defektolog u osnovnoj školi, zavisili smo od dobre volje komšije, koji nas je puštao da u školu uđemo kroz njegovo dvorište. Zato je majka, koja je imala oko 60 kilograma, morala da nosi dete od 40 kilograma i da ga popenje deset stepenika ispred sebe. Zatim, zgrada Opštine ima rampu, ali samo za uslužni centar. Nema rampu koja bi obezbedila da osoba sa invaliditetom stigne do predsednika opštine.

Koliko bi bolja organizovanost samih osoba sa invaliditetom doprinela njihovog boljeg položaja?

Svaka organizovanost dovodi do ostvarenja nekog cilja. Kod nas je položaj osoba sa invaliditetom, sistemski veoma konfuzno uređen. Recimo, osobe koje su mentalno ometene nemaju isti status kao osobe sa cerebralnom paralizom.

osi stake

Samim tim se podrazumeva da osoba ometena u razvoju može da radi bilo kakav posao. Ona ne dobija nikakve privilegije, niti odgovarajuću pomoć, jer se posmatra kao neko ko može da zaradi. Ne biste verovali koliko njih nije u mogućnosti da zaradi ni dinar. Njih roditelji ne mogu da ostave same. Ja sam pre tri godine imala slučaj deteta, koje su roditelji vezivali za šljivu, da bi išli da rade seoske poslove, jer nisu imali gde da ga ostave. To je dete koje nikada nije izašlo iz kuće, dok nije počelo da posećuje radionice koje smo organizovali. Do tada je kontakt imalo samo sa svojom porodicom. Njegovi roditelji nisu loši, već su lošeg obrazovnog statusa i imaju poslove u polju, koje moraju uraditi u određenom trenutku. Ne možete da verujete koliko se ona radovala i uživala. Iskreno i meni je bilo puno srce. Mnogo mi je žao što sada nemamo ni kombi da je dovezemo. Opština je udruženju ove godine odobrila 150.000 dinara, ali to nije dovoljno za prevoz dece i nabavku materijala. Nadam se da će sve u narednom periodu biti podignuto na viši nivo. Nismo nezadovoljni – napredujemo korak po korak. Samo, mi želimo da to budu dva po dva.

*Projekat Informativno afirmativna mreža 2, realizuje se uz podršku Ministarstva kulture i informisanja

Ostavite odgovor