Pocetna Kultura Bojan Marjanović – „Born in the UE“

Bojan Marjanović – „Born in the UE“

1814
0
Podelite

Užičanin Bojan Marjanović, u svojih 27 godina sažeo je dve knjige poezije, NIN-ovu stipendiju za roman u nastajanju, nagradu Laza Lazarević za neobjavljenu pripovetku, niz priča, pesama, eseja objavljenih u periodici… Njegov roman “Sutra ćemo” ušao je u širi izbor NIN-ovih romana u 2017. godini. Diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde radi kao urednik u magazinu “Liceulice”. U Užice ne dolazi često, ali kako kaže parafrazirajući Springstina, voli što je “Born in the UE”.

Kada, kako i najvažnije – zašto si počeo da pišeš?

Pa, u srednjoj školi sam svirao gitaru u bendovima koji su se rokenrolom bavili na najrazličitije načine i, u nekom trenutku, postao sam svestan činjenice da mi te rimovane pesme koje sam pisao za te bendove naprosto nisu dovoljno širok Bojan Marjanovic 2prostor slobode da se izrazim onako kako sam želeo. Iako sam ponekad sklon da poverujem onom stihu Brusa Springstina da smo iz trominutnih rok pesama naučili više nego što smo ikad naučili u školi, meni je tu postalo tesno i upustio sam se u pisanje tekstova koji će imati neke striktno književne ambicije – u početku uglavnom poezije, a, kasnije, na fakultetu, i prozu. A, naravno, gotovo je izvesno da ničega od toga ne bi bilo da tada nisam aktivno pratio književni festival Na pola puta koji se organizuje u Užičkoj gimnaziji. Da nije bilo njega, svih autorki i autora koje sam tamo imao prilike da slušam i koje sam zbog tog fesitvala počeo da čitam, ali, još i važnije, da nije bilo profesorki koje stoje iza tog festivala koje su mi predavale književnost još od kraja osnovne škole, potpuno sam siguran da se danas ne bih bavio ovim čime se bavim. Što možda ne bi bilo loše, jer bih kao svaki „normalani“ đak prirodno-matematičnog smera upisao već neki ETF, radio neki dosta plaćeniji posao nego što je novinarski kojim se bavim i mnogo bih lakše prolazio tu najzajebaniju liniju na kojoj se svi tiskamo, a koja se zove „od prvog do prvog“. Ali, eto, ipak sam tu gde sam, bavim se čime se bavim i, uprkos svim nepovoljnim okolnostima, nije mi baš tako loše dok to radim.

Već pre 30. godine si u biografiju upisao neke impresivne uspehe. Da li si stizanje do njih doživeo kao rad ili je to način života?

 Najtačnije bi bilo reći i jedno i drugo. Ne bih se upuštao u preterane mistifikacije književnog posla – ipak je to, na kraju krajeva, posao za koji, kao i za svaki drugi, treba zagrejati stolicu i provesti dane i dane nad tekstom da bi on na kraju na nešto ličio. Muka mi je od onih koji bi pisanje predstavljali kao neko uzvišeno došaptavanje sa muzama, večnošću ili već nekom takvom trećom glupavom apstrakcijom.
A, opet, sa druge strane, to je posao koji ima svoje specifičnosti i takođe bih bio ignorant ako ne bih rekao da su pisanje romana i dve knjige pesama pre njega bili emotivno mnogo kompleksniji i zahtevniji posao nego kada sednem da pišem neki novinski tekst u kome mešajući činjenice i stilske figure pizdim zbog Vučića, kapitalizma, nacionalizma ili već nečeg drugog. Iako, moram i to da priznam, nastojim da ne odvajam puno svoje novinarsko pisanje od književnog, kao ni književno od novinarskog. Nekako im je, čini mi se, dosta zgodno kad su blizu i kad mogu jedno kod drugog da skoknu na kafu i pomognu mi da napišem na valjan način ono što u tom trenutku želim.

Bojan Marjanovic - sutra cemo 1

Kako pisanje deluje na tebe – da li te odmara, oslobađa ili ume da bude i teško?

Da budem iskren, odmara me ležanje na kauču, izjedanje čokolada i razmišljanje o tome da li da gledam Zgodnu ženu na FOX Movies ili Umri muški na TV1000. A pisanje je druga stvar – ono ume da bude i izuzetno teško jer ne ide uvek onako kako smo zamislili, a čak i kada ide dobro, čovek se,  hteo on to ili ne, tokom pisanja na jedan dosta sveobuhvatan način bavi autorefleksijom dok roni po tom bazenu napunjenom njegovim stavovima, emocijama, seksualnošću, sećanjima i ko zna čemu još, a to često nije baš najjednostavnija stvar na svetu. Ali, kada se taj posao obavi valjano – u onoj meri u kojoj se, jasno, bilo koji posao može valjano obaviti – ume da bude i oslobađajuće.

 Ko su Sara, Darko i Goran iz romana „Sutra ćemo“,  gde si ih pronašao?

 Pronašao sam ih u sebi i oko sebe. U sebi jer sam u svakog od svojih likova ugradio dosta vlastitih iskustava i vlastitih razmišljanja o koječemu, a oko sebe jer sam pišući o njima hteo da ispričam priču o mnogim ljudima koje poznajem i sa kojima delim ovu slatko-gorku stvarnost u kojoj smo svi zarobljeni.

Pored ljubavne priče, prilično jasno iznosiš i priču/stav o društvenoj stvarnosti. Da li bi i ljubavna priča bila drugačija u drugačijem društvenom kontekstu?

Ljubavne priče su uvek uslovljene društvenim kontekstima. Apsolutno je nemoguće bilo šta što se tiče tzv. privatne sfere promišljati bez promišljanja političkog, društvenog i ekonomskog aspekta sveta u kojem te „privatnosti“ postoje. Ljubavnici i ljubavnice nisu samo neki dvodimenzionalni otvarači usta iz kojih izlaze volim te-ti si mi meni sve na svetu-hajde da se venčamo-mrzim te-ostavljam te floskule, oni su ljudi koji rade ili ne rade neke poslove, ljudi koji slabo ili nimalo zarađuju, ljudi čiji su identiteti poželjeni ili nepoželjeni u društvu u kom žive, oni su klasno privilegovani ili deprivilegovani, njihovi roditelji umiru u bolnicama u kojima nemaju uslova da se leče, njihova deca polaze u školu gde ih od sedme godine tucaju u mozak da budu mali pravoslavci i mali preduzetnici, ljubavnici ponekad vole dve ili više osoba, a društvo na to kaže no-no, ljubavnici ponekad vole ljubavnike istog pola, a društvo na to ne samo da kaže no-no nego i podigne preteći kažiprst u vazduh! Gomila je, kažem, aspekata koji ljubavnike i ljubavnice čine takvim kakvi jesu i ne baviti se time bi, po mom sudu, mogao samo neko želi da – svesno ili nesvesno – bude propagandni glas konzervativnih i neprogresivnih pogleda na svet.

bojan marjanovic 1

Lično mi se čini da je poseban kvalitet romana potpuna neopterećenost stilovima, šinama, ustaljenim šablonima?

Drago mi je ako si imala utisak da je roman neopterećen konvencijama, jer mi i jeste jedan od ciljeva bio da kroz ta tri različita pripovedačka glasa propitujem različite i formalne književne granice. Naravno, nije na meni da sudim koliko sam i da li sam u tome uopšte uspeo, ali iza takvog izgleda romana stoji mnogo promišljanja, skiciranja, menjanja, nerviranja, skoro-pa-odustajanja, ali eto nas, na kraju, sa nekim ipak završenim poslom.

 Kako znaš da si napisao sve – da li se nekada javi potreba da dopišeš, dopuniš, izmeniš?

 Ma koliko da se često „fleksibilno“ odnosim prema njima, ja sam čovek koji veruje u rokove. Dakle, kada sam već imao gotovu postavku romana i gotovu skicu čitave priče, kada sam znao šta i kako želim da ispričam, dao sam sebi rok do kada želim to i da uradim. Iskreno, verujem da je to jedini način da se dođe do „kraja“ nekog posla – inače bi čovek uvek ostajao da razmišlja da li bi još nešto trebalo uraditi, dopisati, promeniti. Samo, naravno, treba dati realne i duge rokove, ne biti megaloman koji misli da može za mesec ili dva da napiše valjan roman. Ja sam na ovom tekstu, na različite načine i u različitim njegovim oblicima, radio nešto više od dve godine i, naprosto, morao sam to završiti. Ako ni zbog čega drugog, a ono makar da počnem nešto drugo raditi i o nečem drugom razmišljati.

Ko su pisci koje čitaš i koji su, možda, uticali na tvoj stil?

 Mnogo je autorki i autora koje volim i koji su u nekom trenutku mog života uticali na mene, ali, eto, u poslednjih nekoliko godina fasciniraju me prozni svetovi koje stvaraju Roberto Bolanjo, Olja Savičević Ivančević, Dejvid Foster Volas, Džonatan Frenzen, Dubravka Ugrešić, Andres Neuman, Robert Perišić, Robert Maklijam Vilson, Oja Bajdar, Aleksandar Hemon i mnogi drugi i druge.

Bojan Marjanovic - sutra cemo

 Kakvi su tvoji planovi, ambicije za budućnost… da li se sve odnose na pisanje?

 Jedan moj prijatelj, takođe pisac, ima običaj da kaže da je u životu naučio samo 30 slova i ništa posle toga te da, obrni-okreni, ume samo da čita i piše. Moji planovi za budućnost se, dakle, odnose samo na čitanje i pisanje – novina, poezije, proze, čega god, ali tu smo slova i ja. Pa kako nam bude.

 Koliko često dolaziš u Užice i da li ga gledaš drugačijim očima nego nekada?

Ne dolazim tako često, dva ili tri puta godišnje na tri-četiri dana, eventualno sedam dana nekad tokom leta kada uspem da ugrabim od odmora. Ali Užice je, bez ikakve dileme, deo mene gde god da se krećem i šta god da radim. Naravno, nema to nikakve veze sa nekim jeftinim lokal-patriotizmom. Da sam rođen u Tuzli, tako bih pričao o Tuzli, da sam rođen u Podgorici, tako bih o Podgorici, a čini mi se, isto vredi i za Lisabon, Bejrut ili Moskvu. Ali, eto, ja nisam rođen ni u jednom od tih mesta nego baš u Užicu – prva reka koju sam video bila je Đetinja, prva brda su bila užička, prve ulice su bile užičke. U njemu žive moje roditelji, u njemu mi je dobar deo familije, u njemu sam naučio da čitam i pišem, u njemu sam stekao prve prijatelje i prijateljice, u njemu sam imao prvu devojku, u njemu sam imao prvi seks, u njemu sam imao prvi bend, u njemu sam napisao i objavio prvi tekst. Hteo ja to ili ne, ta moja sasvim lična iskustva, kao i načelna iskustva života u Užicu – iskustva tog vazduha, tog terena, te hrane – zauvek su deo mene. I volim što je tako, volim što sam, da opet parafraziram Springstina, Born in the UE. Ali, isto tako, moram da priznam da na istovetan način volim i taj Beograd u kome sada živim i u kome se nalazi najveći broj stvari do kojih mi je danas stalo. A uostalom, da se ne zajebavamo, kakav je to čovek koji nema makar dva mesta na kojima se oseća kao kod kuće?

Ostavite odgovor