Pocetna Kultura PETAR MATOVIĆ: Pesma se ne može slagati

PETAR MATOVIĆ: Pesma se ne može slagati

609
0
Podelite

O zbirkama požeškog pesnika Petra Matovića u regionalnoj književnoj periodici piše se više nego o gotovo svim izdanjima pesnika njegove generacije. Rođen je 1978. godine u Užicu, živi i radi kao profesor u Požegi. Završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Pored zbirke „Iz srećne republike“, objavio je još tri knjige: „Kamerni komadi“ (1996),  „Koferi Džima Džarmuša“ (2009) i „Odakle dolaze dabrovi“ (2013).  Zbirka „Koferi Džima Džarmuša“ objavljena je na poljskom i katalonskom jeziku. Dobitnik je nagrade Trećeg trga za poeziju, kao i stipendija Gaude Polonia 2013 Ministarstva kulture Republike Poljske, Baltičkog centra za pisce i prevodioce (Vizbi, Švedska, 2015), Traduki (Split, 2016),  Kultukontakt (Beč, 2017)  i Q21 (Beč, 2017).  Zastupljen je u više antologija, pesme su mu prevedene na poljski, katalonski, nemački, francuski, engleski, makedonski i slovenački jezik.

Kao i mnoge čitaoce i kritičare, u tvom pesništvu uzbuđuje me otklon prema jeziku banalnosti i svakodnevice, dok istovremeno u istoj toj svakodnevici pronalaziš razloge za metafizičke uzlete i refleksije. Ti kao da nemaš nikakav problem sa takozvanom inspiracijom, jednom inače veoma ćudljivom gospođicom?

– Većina mojih generacijskih kolega objavljuje knjige poezije znatno češće. Moj ritam je izgleda na četiri godine, a verujem da bih bio agilniji da obaveze ne uzurpiraju veći deo slobodnog vremena. Verujem u kontinuirani rad na tekstu, verujem u neophodnosti ritma pisanja i sporosti. A van toga potrebne su bogate, stvarne senzacije koje daju životnost tekstu. Statičnost, ustajalost, depresivnost jesu smrt stvaranju. Pesma se ne može slagati.

I pored izrazitog autorskog otklona, u tvojim stihovima prepoznajemo odjeke pesništva Ivana Lalića, Jovana Hristića… Koliko su ti pomenuti pesnički svetovi,  uopšte tvoji izbori po srodnosti senzibliteta, jezika i stila, danas važni?

– Od Lalića mi je bila važna pesnička slika, od Hristića sentencioznost. Ali ne bih se zadržao samo na postsimbolistima. Rekao bih da mi je važno i ekspresionističko iskustvo, kao od Georga Trakla i, na primer, od Miloša Crnjanskog iz „Lirike Itake“. Njihova slika grada dobila je svoju podlogu u mojoj zbirci „Odakle dolaze dabrovi“. Potom treba izdvojiti i nadrealiste, čiji je odnos prema jeziku sjedinio u neku vrstu relaksiranosti. Najbolja stvar od svega, ili bar želim da verujem u to, jeste u promeni tradicije, u menjanju poetike na koju se oslanjaš, ma koliko nekada to izgledalo malo, nedovoljno. Treba dopustiti sebi i vremenu i znanju i iskustvu da deluje na jezik i menja ga. To uzajamno sazrevanje piscu može doneti samo radost.

Petar Matovic 1Imao sam sreću da u srednjoj školi poznajem sugrađane sa zavidnom ličnom bibliotekom. Zahvaljujući njima, čitao sam pisce koje profesori u školi nisu pominjali i koji su me oblikovali više nego pisci iz lektire. Takvo iskustvo je relativizovalo pojam omiljenog pesnika, te sam birao određena dela, a odnos prema njima se vremenom menjao. Nekada dođe do zasićenja, te se biraju krajnje drugačiji pesnici koji u tom trenutku znače više od drugih, koji mogu uneti neophodnu svežinu.

Očigledan je uticaj i poljskih pesnika na tvoj rad, od Česlava Miloša i Zbignjeva Herberta do Zagajevskog i drugih. S obzirom na to da si izvesno veme  živeo u Krakovu i da ti je u tom gradu objavljena jedna knjiga, kako objašnjavaš „poljsko pesničko čudo“ u prošlom veku?

– Najlakše bi bilo objasniti istorijskim i političkim okolnostima u kojima se Poljska nevoljno našla, ali situacija je ipak kompleksna, što moje malo iskustvo nije u mogućnosti da obuhvati. Kraj Drugog svetskog rata njoj nije doneo oslobađanje od totalitarizma, a u kulturnim krugovima kreirao se kontekst užasnih zločina počinjenih na toj teritoriji. Život građana, pa i pisaca iza Gvozdene zavese svakako su bili vredni interesovanja. Setimo se briljantnog eseja Česlava Miloša o ketmanu iz knjige Zarobljeni um koji je bespoštedno secirao tadašnju istočno-blokovsku sistemsku svakodnevicu. Neverovatno je koliko je ta knjiga aktuelna za nas ovde. Ali nisu svi pisci koji su postali poznati na Zapadu otišli odatle zbog represije sistema. Adam Zagajevski u jednom eseju govori da je emigrirao zbog ljubavi, a ne politike. Potom, neoliričari iz osamdesetih, poput Marćina Švjetlickog, žele da budu opaženi na Zapadu kao pesnici a ne kao pesnici iza Gvozdene zavese, ne žele ideološki kontekst na kojem su prethodne generacije gradile svoju prepoznatljivost

Boravak u toj zemlji mi je sa iskustvene strane bio neprocenjiv. Kao da sam došao u neki nestvarni predeo. Kiše koje traju danima, crni krovovi u Galiciji… Paradoksalno, tada sam u sebi konačno lokalizovao neki čudni, dakle žuđeni bol koji me konstantno prati. Od poljskih pesnika sam za knjigu „Odakle dolaze dabrovi“ preuzeo angažovanost, i način kreiranja ironije, pre svega mislim na Šimborsku i Herberta. Od Vorošilskog povremenu direktnost, otvorenost. Od Zagajevskog slikovitu sentimentalnost iz ranije faze. Od Miloša  dugi, neoklasicistički stih. Dakle, za takvu zbirku pesama bio mi je potreban drugačiji oslonac, nikako na zapadni kanon. A kontinuitet traumatizovanog istorijskog nasleđa, iskustvo totalitarizma koji su i kvantitativno obeležili poljsku poeziju činilo je plodno tlo.

Kako danas gledaš na pesnike koji su prethodili tvojoj pesničkoj generaciji: da li je više razloga bilo za osporavanje ili za nadmetanje?

– Zaista je prepoznatljiv momenat konflikta unutar generacije kojoj pripadam. Brojna je, i u poetičko-ideološkom smislu vrlo disperzivna. Možda je ova generacija izgubila preko potrebni prevratnički/prevrednujući momenat u odnosu na prethodne generacije i pre nego što ga je istinski osvojila. Istini za volju, u njenom manjem delu još uvek postoji ta snaga, ali se uporno gura na marginu. Mada je za prave čitalačke sladokusce podela književne scene na marginu i centar, naročito u našim uslovima, besmislena.

Zoran Mišić je pre više decenija govorio da kod nas “tradiciju često čuvaju primitivci, a novine donose vetropiri”. Zar nije to čest slučaj i danas? U kakvom saglasju po pitanju tradicije žive i rade profesor Matović i pesnik Matović? Koliko je nastava književnosti prilagođen savremenim pesničkim tendencijama?

– Svakako u konfliktnom sa jedne strane, ali to nikako ne bi moglo biti podvajanje, već samo prirodno stanje. Mišićev iskaz o tome ko čuva tradiciju na nesreću se lako potvrđuje na primeru sukoba struke i politike u Požegi, dakle između stručnih ljudi koji su vodili Kulturni centar i osnivača, predstavnika lokalne samouprave. Zabrinjava taj nivo bahatosti. Zato sam siguran da nam je u ovim vremenima najpotrebnija sloboda.

Pokušavam da učenicima pružim i drugačije poglede na nastavni program, koji im, na primer, nadograđujem vlastitim čitalačkim iskustvom. Verujem da je moja uloga pre svega u vidu kopče između tih mladih čitalaca i drugačijih izvora poput antikvarnica, biblioteka, književnih večeri…

Petar Matovic 2U srednjoj školi književnost se proučava kroz istorijski razvitak, a od naših živih pesnika zastupljen je recimo Ljuba Simović, i to krajnje simbolično. A savremena književnost je đacima znatno bliža i verujem da bi presudno uticala na brojnost novih čitalaca. Festival  Na pola puta Užičke gimnazije dragocen je i zaista redak primer kako je moguće razviti kritičku čitalačku publiku na delima savremene književnosti iz regiona, kako popularisati vrednu savremenu književnost. Nadam se da je Užice toga svesno. Svake godine neki od đaka kojima predajem prisustvuju većini programa ovog festivala i uvek se vrate sa jakim utiscima i novim saznanjima.

Koliko se poezija danas čita? Koliko se u informatičkoj eri smanjio prag očekivanja od poezije?

Imam utisak da se, makar što se tiče mlađe generacije, poezija znatno više čita i sluša od proze. A selidba u virtuelni prostor, usuđujem se reći, ipak nije toliko traumatična promena kao što je bio pre¬lazak sa usmene kulture na pisanu. Ritam savremenosti koji in¬sistira na brzini , a uz njega i priroda elektronskih medija koji više računaju na vizuelna rešenja naravno da su iza¬zvali promenu u opažanju. Dovoljno je pozvati se na istraživanja koja u populaciji srednjoškolaca beleže znatan pad koncentracije nad suvim tekstom. Ne treba biti vrhovni žrec pa pretpostaviti da duboko refleksivna poezija, kontempla¬tivna, spora, u takvom okruženju zaista nema neku svetlu budućnost. Pa već sada pojedine kritičare od teksta udaljava složenost jezičkog izraza, ili pak refleksivnost koja opterećuje. Či¬tati „Fausta“ sa ekrana je zaista naporno. Priroda elektronskih medija takva je da će poezija u jednom trenutku morati da pretrpi određena prilagođavanja, čak jedno napuštanje estetičkih krite¬rijuma zarad kulturoloških, socioloških; zato će konzumentsku liniju predstavljati ona koja je kratka, kolokvijalna, urbanog duha, sa izrazitom aforističnošću, efektnim idiomskim doset-kama, nekada krajnje jednostavnog jezika i doživljaja, osiromašene referencijalnosti ‒ dakle prihvatljiva u primanju na prvu! Vi¬zuelno pakovanje pesme će činiti njenu celinu. O interaktivno¬sti i hiperlinkovanju je dosta već pisano, ali strahujem da li će budući prosečni čitalac, koji će se navići da sve hvata u letu, imati dovoljno vremena i koncentracije za ovakve pristupe. Sasvim sam uveren da će i takva poezija imati svoje briljantne mo¬mente. Ali zasigurno će i dalje biti čitalaca koji će tražiti određenu težinu značenja, biti zagledani u sve ono što je iza reči, i dugo traje.

Jedan od lajtmotiva razmišljanja o poeziji jeste smanjivanje broja čitalaca, ili bar čitalaca štampanih zbirki poezije. Šta je razlog ovom trendu i da li on i na koji način povratno deluje na stvaranje poezije?

– Pitanje koje je ovako postavljeno moglo bi sugerisati negda¬šnju čak masovnost čitalačke publike poezije. Ipak, uveren sam da trend opadanja nije dramatičan, ne zato što nije veliki u broju, već zato što je ipak mali, dozvolićeš ovakav izraz, u procentu. Utisak o većoj čitanosti poezije ranije mogao se steći zbog zna¬čajnije zastupljenosti pesništva u javnom prostoru. Potom, trebalo bi razlikovati figuru pesnika, koja se može mitologizovati, i samu poeziju. Naravno da stabilni sistemi u sebi imaju više prostora da neguju umetnosti i njihovu recepciju. Masovnost čitalačke publike zavisi od nekih drugih aspekata, koji realno sa samom poezijom možda i nemaju toliko veze – od vrednosti društvenog sistema, kulturne i obrazovne državne strategije… Pad publike, odnosno napuštanja negovanja odre¬đenog ukusa od strane sistema svakako olakšava put za novine i slobodniju razgradnju kanonskog, pa samim tim i ne kontroliše stvaranje drugačijih kulturnih modela. Nešto se ipak promenilo, pa su važna pitanja kako vrednovati aktuelna dešavanja, kakvim kriterijumima, kojom paradigmom? Odgovori na ova pitanja bi nam ponešto rekli o mogućnostima razvoja čitalačke publike.

Trebalo je uspinjati se uz litice/ sumnje, a to je tradicionalna/ veština u zavičaju. Ovim stihovima iz tvoje pesme „Posle osvajanja sveta“  nema se šta dodati, osim, možda, jednog epigrama H. D. Todorovića: U našem gradu/ kad napišeš pesmu,/ odmah ti glavu/ nabiju pod česmu. Uprkos svemu, Požega ima zavidan broj pesničkih talenata. Objavio si i jedan izbor pesama neafirmisanih mladih požeških autora. 

– Jedino objašnjenje koje bih mogao naći za činjenice koje pominješ jeste da postoji kontinuitet kakvog-takvog rada sa mlađim generacijama, i to od strane nekoliko entuzijasta – pesnika i profesora u školama. Potrebno je da napustimo taj romantičarski mit o samoniklim umetnicima i da shvatimo da je za razvoj jednog društva od presudne važnosti kontinuitet neometanog razvoja obrazovanja.

Ostavite odgovor