Pocetna Kultura JELENA KAJGO: Tradicija nije muzejski eksponat

JELENA KAJGO: Tradicija nije muzejski eksponat

307
0
Podelite
Jelena Kajgo,dramski pisac Beograd 0310 2016 photo Predrag Mitic

Plesna predstava “Magbet” po motivima poznate Šekspirove tragedije u izvođenju Bitef dens kompanije je naišla na odličan prijem užičke publike. Tim povodom razgovarali smo sa umetničkom direktorkom Jelenom Kajgo koja potpisuje dramaturgiju ove predstave. Njene drame igrane su na pozorišnim scenama Beograda, Beča i Londona, a praizvedba komada “Nevdljivi ljudi” u režiji Nemanje Rankovića izvedena je u oktobru prošle godine na sceni užičkog Narodnog pozorišta

 Komad “Nevidljivi ljudi” otvara, između ostalih,  pitanja identiteta u okruženju razobručenog egoizma, eskapizma i medijskog terora beznačajnosti. Kako objašnjavate nemoć vaših junaka da izađu iz obruča iluzija svojih želja?

nevidljivi ljudi

 

– Nemoć je kategorija sa kojom se tako često suočavamo, i u našem društvu, ali i vezano za širi svetski poredak stvari. Tu su izneverena očekivanja, porermećni ljudski odnosi, egoizam, primitivizam, često i nemaština, a sve u raljama dehumanizovanog neoliberalnog sistema. To onda čoveka tera u neke oblike eskapizma. Da li je to alkohol, emigracija, prevera u braku, ili pak sopstvena mašta koja nas vodi u neku drugu realnost, to već zavisi od ličnosti i od toga u kojoj će meri i na koji način da se odupre teroru svakodnevnice.

 Lament nad činjenicom da se sve manje čitaju dela klasične književnosti kao da demantuje Bitef dens komapnija čiji se repertoar bazira na Aristofanu, Šekspiru, Danteu, Molijeru… Šta podrazumeva vaš pristup klasicima?

– Uzbudljivo je gledati ta nova čitanja svetske klasike u koreografskom i plesnom rukopisu. To su velike, večne, univerzalne teme koje služe kao polazište autorima da iz njih formiraju svoje viđenje savremenog sveta. Sa druge strane, ta velika dela služe i kao smernica publici da lakše razume i prati savremeni plesni teatar, kroz poznate narative, bez bojazni da će delo biti previše apstraktno i nerazumljivo.

Jelena Kajgo 2

Osnovana pre devet godina, Bitef dens kompanija u beogradski pozorišni repertoaruvela je savremeni plesni teatar tokom cele sezone.Da li je koreodrama bućnost pozorišta, ako ta “budućnost” već odavno nije stigla?

– Svakako da je plesni teatar doživeo ogromnu ekspanziju poslednjih decenija i zauzeo visoku poziciju na pozorišnoj mapi sveta. Bitef dens kompanija u tom smislu zaista prati najnovije tokove, pozivamo najbolje evropske, regionalne i domaće autore i imamo odlične rezultate. Veliki broj nagrada i veliki broj gostovanja u zemlji i svetu. Gostovali smo pored regiona u Švedskoj, Poljskoj, Japanu… Naša nova produkcija Magbet, koju je Užička publika imala prilike da vidi nudi zaista jedno vrhunsko pozorišno iskustvo. O tome svedoče i nagrade i kritike koje je predstava dobila. E sad, budućnost jeste stigla, u smislu da smo formirali publiku koja redovno prati plesni repertoar, ali ta budućnost nije baš blistava u smislu finansiranja. To je stalna borba sa vetrenjačama. Ali mi opstajemo, radimo, i možemo ipak biti zadovoljni. U toku su probe za novi projekat – Revolucija, dan posle, u koreografiji Isidore Stanišić, koji čini osvrt na sto godina od Oktobarske revolucije, ali i promišljanje gde su danas revolucionarne ideje, i da li je svet utonuo u rialiti programe, žutu štampu i šoping centre, uopšte u stanju da pruži bilo kakav otpor.

Gde je mesto pozorišne umetnosti u kulturnoj politici Srbije?

– Pozorišna umetnost se bori iz godine u godinu da sačuva svoj značaj, jer je u jednom trenutku njen položaj bio veoma uzdrman. Počele su da se šire teorije da umetnost treba da izađe na tržište i da je za pozorište jedina relevantna stvar zarada na blagajni. To su veoma opasne teorije. Svaka mudra državna uprava zna da mora da ulaže u svoju kulturu, pa tako i u pozorište. Opera, balet, vrhunski dramski komadi, alternativni teatar… nisu vrednosti koje treba da trče tržišnu utakmicu, već vrednosti o kojima svaka država koja drži do sebe veoma vodi računa.

Imate li uvid u zastupljenost komada mladih dramskih pisaca na pozorišnim scena Srbije? Kakvo je vaše iskustvo?

– Ne mogu reći da je moje iskustvo dobro. Iako su moji komadi izvođeni i u zemlji i u inostranstvu, tvrdim da je jako teško plasirati dramski komad u Srbiji, čak i kada niste pisac početnik. Pozorišta mnogo više igraju proverene, strane autore ili domaće klasike. To je vrlo loša strategija. To obeshrabruje pisce, sve je slabije interesovanje za ovu profesiju, a onda se postavlja pitanje šta će jednoga dana biti klasična dela naše drame u budućnosti, i koju ćemo tradiciju tada negovati. Tradicija nije samo muzejski eksponat ili mrtvo slovo na papiru. Tradicija se stvara sada.

Ostavite odgovor