Pocetna Kultura DARKO NENADIĆ: “Život nema reprizu”

DARKO NENADIĆ: “Život nema reprizu”

243
0
Podelite

Nedavno je beogradska izdavačka kuća Neopress objavila knjigu “Život nema reprizu” Užičanina Darka Nenadića (1965). Ovaj uzbudljivi “brodski dnevnik” nastao je tokom Darkovog putovanja preko Atlantika na jedrilici sa međunarodnom posadom. Opis okeanskog putešestvija prožet je autobiografskim fragmentima i citatima književnih klasika. Tim povodom, uoči promocije na Maloj sceni Narodnog pozorišta, sa Darkom smo razgovarali o njegovoj avanutri pretočenoj u knjigu.

Prošlo je četrnaest godina od tvoje prekookenske plovidbe koju si uspešno pretočio među korice knjige. Kakav danas imaš odnos prema toj avanturi?

– To je bio moj životni san koji sam čekao mnogo godina. Kad sam stao nogom na Sent Lusiju jedva sam dočekao da se sve to završi, ali nisam mogao ni da zamislim da će posle četrnaest godina emocije biti isto tako jake. To osećanje je za mene danas začuđujuće. Gotovo svakog minuta sa tog putovanja mogu da se setim, pogotovo muzike koja je pratila naš put.

Često o toj avanturi govoriš kao ostvarenju dečačkog sna. Kako je nastao taj san?

– Verujem da svi dečaci sanjaju o avanturi na brodu sa belim jedrima. Začetak mog sna bilo je čitanje knjige „Mali pirat“. Želja za prostranstvom i avanturom našla je svoje uporište upravo  tom romanu Anta Stančića, koji bio je deo lektire u osnovnoj školi. Nisam o tome nikome pričao.

Kako je onda jedan kontinentalac tako dobro naučio da jedri?

Darko Nenadic 2– I Kolumbo je rođen na kopnu. Ljudi koji žive pored mora obično kažu „Hvali more, drži se kopna“, jer znaju kakve sve opasnosti vrebaju tokom plovidbe. Kontinentalci često nisu toga svesni pa se lakše otisnu na pučinu. Suština je u želji za avanturom, u traganju za nepoznatim svetovima.

Od prvog krstarenja, u Dalmaciji 1990. godine, shvatio sam da to želim. Naredne godine otišao sam obuku u Bokokotorskom zalivu, a nekoliko godina kasnije u Užicu sam sa grpom prijatelja osnovao jedriličarsko-ronilački klub. Da smo osnovali samo jedriličarski klub, to verovatno niko ne bi uzimao za ozbiljno. Svake godine odlazili smo na jedrenje po više puta. Što se mene tiče, više nisam imao nikakvu dilemu da li ću ploviti preko Atlantika. Kada sam na Internetu naišao na ponudu Royal Yachting Assotiation iz Engleske, aplicirao sam, ispunio određene uslove i u leto 2004. godine potvrđeno mi je da sam postao član posade. Bio je to izazov ne samo u smislu avanture, već i kao izvanredna mogućnost potvrđivanja mog dotadašnjeg praktičnog znanja o jedrenju.

Koliko je posada brojala članova?

Iz Užica sam otišao 10. oktobra. Petoricu članova posade nikada pre susreta u Las Palmasu nisam video, imali smo kraću „obuku“ u tom mestu na zapadnom delu afričke obale. Učestvovalo je preko dvesta jedrilica iz celog sveta. Putovanje po nepreglednoj pučini okeana trajalo je 25 dana, pet dana više od predviđenog vremena, jer nam se jedno jedro prvog dana iscepalo pa smo raznim kombinacijama tehnike jedrenja morali da, kako se u jedriličarskom slengu kaže, „hvatamo vetar“ po okeanu.

Da li si pisanje knjige predvideo pre puta?

– Ne, ali sam vodio dnevnik o svemu što se dešavalo. Na put sam poneo i kameru tako da mi je pisani i filmski zapis bio odlična osnova za pisanje knjige.  Verovao ili ne, ideja o pisanju knjige nametnula mi se posle čitanja romana „Ostrvo dana pređašnjeg“ Umberta Eka. Napisao sam pedesetak strana i uobrazio da sam tvorac budućeg romana sa kojim ću u najmanju ruku osvojiti NIN-ovu nagradu. Kada sam ubrzo ponovo pročitao tekst, sve sam izbrisao jer mi se apsolutno ništa od napisanog nije dopalo. Shvatio sam da moj brodski dnevnik mnogo bolje zvuči i latio se rada na njemu, pritom koristeći određene biografske detalje. Hteo sam da svaki čitalac shvati daako osluškuje povoljnu priliku, ima pravo na ostvarenje svojih snova.

Postoji li nastavak sna?

– Posle ove prekookeanske avanture ušao sam na listu jedriličara koji dobijaju brojne ponude za učešće na regatama širom sveta. Zbog posla nisam imao vremena da ozbiljnije razmatram neku od njih. Međutim, nedavno mi je stigao predlog za učešće na jednoj trci oko sveta 2019. godine. Ta regata kreće iz Londona svake druge godine. Prošle godine nju je ispratilo preko 150 hiljada ljudi. Knjigom „Život  nema reprizu“ završila se jedna, možda sa ovom ponudom započinje neka druga priča.

Ostavite odgovor