Pocetna Društvo MLADEN PECOVIĆ: Moj grad sa velikom dušom

MLADEN PECOVIĆ: Moj grad sa velikom dušom

918
0
Podelite

Tridesetpetogodišnji Užičanin, Mladen Pecović, gitaru je počeo da svira sa 15 godina. Završio je Muzičku školu „Stanković“ svirao je u Big Bendu muzičke omladine, imao niz nastupa sa profesorima, svirao sa RTS-ovim Big Bendom i Beogradskom Filharmonijom. Osvojio je prva mesta na Guitar Art Festivalu u Beogradu, u kategoriji etno gitare i Omiš Guitar Festu, u kategoriji električna gitara. Svoj san je ostvario 1. februara, kada je objavio prvi album, sa 11 autorskih instrumentalnih numera.

Negde sam pročitala da je Gary Moore zaslužan za tvoju želju da bolje upoznaš gitaru, a kako je vreme pokazalo, da se više i ne odvajaš od nje. Istina?

Veoma. Muzika je uvek bila tu, iako je nisam bio svestan, a našla me je baš na taj način. Drago mi je zbog toga. Mnogo je zamki usput, ali trudim se da nikada ne zaboravim ko sam i da mi instrument ne postane samo puka alatka, već da nastavim da mu se posvećujem i da uživam u magiji koju je imao dok mi je bio nepoznat i tajanstven. Električna gitara je čaroban instrument, upotrebljen kako treba je izražajan kao violina, drag kao flauta, moćan kao trombon i koristan kao klavir.

Sarađivao si sa mnogim muzičarima, umetnicima… šta je bilo najznačajnije za tebe -u smislu iskustva, energije, budućih projekata?

Svako ko iole vlada instrumentom, uspeva da izbaci svoj unutrašnji svet kroz poimanje muzike i situacije na uvid drugima. Svaka od tih ličnosti je posebna i obogati vas na svoj način. Ako bih baš morao da izdvojim nečiju dušu, to je kolega Nemanja Kanački, gitarista, sa kojim sviram gitarski duo i sa kojim ste imali prilike i da me čujete u pozorištu pre par godina. Moram priznati da čak i sam ponekad preslušam snimke sa naših svirki i uživam u skladu potpunih suprotnosti naših senzibiliteta. Naravno, tu je i Marko J. Kon, koji mi je tokom hiljada sati provedenih u studiju ogolio zupčanike koji stoje ispod karoserije muzike.

Svirao si sa RTS-ovim Big Bandom, Beogradskom Filharmonijom, svojim profesorima. Koliko je to imalo uticaja na tvoje shvatanje muzike?

Imao sam sreću da učim I od profesora klasične muzike i od džez muzičara, U mojoj školi je vladala takva atmosfera i program nastave je bio kao sastavljeni teoretski i vokalno instrumentalni odsek. Kontrapunkt mi je predavao momak koji je dobio nekoliko nagrada na svetskim takmičenjima kompozitora. Kada bi nam pregledao zadatke (kao zadatak iz matematike), imao je običaj da ih preslušava u sebi, čitajuci note koje smo ispisali i komentarišući šta mu lepo zvuči. Pred nas se postavljao izazov da čak ni to ne radimo samo zanatski, već da se potrudimo da učinimo nešto pametno i lepo. Takođe, imao sam i tu sreću da imam drugara, Vuka Parđovskog, koji je bio učenik Borislava Mitića i koji me je uveo u sistematiku rok gitare. Vreme provedeno u Stankoviću tih godina…ne bih mogao da zamislim ništa što bi ga zamenilo. Ako bih pisao program za školovanje, pokušao bih da repliciram to što se tada tamo dešavalo.

mladen pecovic 2

Koliko ti je važna “umreženost” i saradnja sa drugim Užičanima, koji se bave raznim vrstama umetnosti u Beogradu?

Užičani i Užice su mi jako važni. Nema nas mnogo i nismo tako dobro umreženi. Postoji samo nekoliko ljudi u Beogradu sa kojima se razumem i sa kojima sarađujem. Na prvom mestu je reditelj Vladimir Kurćubić, jer koliko god poštovao hleb koji jedem od estrade, ne osećam se kao deo toga. To je nužno zlo, uvek je bilo i uvek će biti – tamo funkcioniše samo zakon cifara. Da sam nastavio da se bavim programiranjem, na ovom nivou u kome sam u muzici, zarađivao bih deset puta više. Nije u tome poenta.

Šta privatno slušaš, šta ti prija, šta te inspiriše?

Nažalost, nemam mnogo vremena da slušam muziku, ali sam uspeo da izmislim sebi par načina da to ipak radim. Recimo, u kombiju, kada putujem na posao, ubacim u telefon nešto i slušam kao što bi se gledao film. Prošle nedelje smo išli za Cirih, odslušao sam Rheingold dva puta (R.Vagner – Prsten Nibelunga). Predivno. U subotu sam u Beču, a na programu za iPod je nastavak Nibelunga i Žar-Ptica (Stravinski).

Tvoja pesma za sva vremena?

Kada se kaže „pesma“ pomislim zaista na pesmu, a to mora biti narodna muzika. „Erev Shel Shoshanim“. Jeste novokomponovana (uslovno rečeno), ali bojim se da će biti kradena i obrađivana još barem 200 godina.

Koja tvoja numera ti je najdraža?

Trenutno mi je „Zauvek“ najzabavnija, jer je zaista nešto novo. Iako samo kombinuje opšta mesta, ništa nalik tome nisam čuo, nikada.

Nedavno smo premijerno videli i spot za „Zauvek“. Koliko je važan vizuelni identitet koji prati muziku?

U ovo vreme, veoma. Ne mislim da je to obavezno loša stvar. Uz prave ljude oko sebe, shvatanje multimedije kao umetnosti i načina na koji funkcioniše. Inače, jedan od omiljenih poslova mi je kada dobijem zadatak da radim muziku za film.

Početkom godine, izašao je i tvoj prvi solo album gitarske instrumentalne muzike. Dobar osećaj?

Da, album je najzad izašao, i zvuči svetski, a ništa manje od toga ne bih prihvatio. Album je veliki projekat. S obzirom na to da se radi o nekomercijalnoj, instrumentalnoj muzici, o nečemu što se radi u slobodno vreme, uglavnom o ličnom trošku i entuzijazmu uskog kruga prijatelja i saradnika, presrećan sam što se to desilo.

Kakvi su tvoji planovi i ambicije, u muzičkom smislu?

mladen pecovic 1Sada idemo dalje. Biće iznenađenja. Imam u glavi sate svačega predivnog, a potrudiću se da omogućim sebi da se to i ostvari. Ne volim da ne ispunim obećanja, pa neću ni pričati o tome šta je sledeće, dok ga ne ostvarim. Jednog dana, kada nas ne bude, ostaće samo trag, kao stope u snegu. Želim da uradim nešto lepo.Mislim da kao pojedinci, nacija i vrsta ne možemo napredovati, a na dužem planu ni opstati dok ne prihvatimo duhovnost. Umetnost je deo nje.

Kako se osećaš kada dođeš u Užice…koliko se, iz tvoje perspektive, ono menja ili možda – ne menja?

Volim svoj grad. Iako sam u Beogradu više od pola svog života, i dalje, kada me pitaju odakle sam, kažem „iz Užica“. Mnoge zanimljive stvari o Užicu sam čuo od Beograđana ili stoje negde u nekoj priči, kao nezapisana činjenica. Dosta sam putovao ovih godina, a u poslednje vreme retko dolazim, jer mi obaveze ne dozvoljavaju ni da doručkujem na miru, a kamoli da putujem iz zadovoljstva. Postoje slični gradovi u SFRJ, kao što je recimo Trebinje ili Mostar, ali nijedan kao Užice.
Mali grad sa velikom dušom, istorijom i kulturom. Meni najbliži deo te kulture su klinci koji se druže na trgu ili u parkovima…Ta slika je slična onoj kada sam imao 17 godina, ali nije baš isto. Ne znam kako da kažem na politički korektan način – mnogo je više kulova, ali kada znamo kroz šta je cela zemlja prošla u poslednjih 30 godina, super smo. LJudi moraju da shvate da im niko neće pomoći do oni sami sebi, da moć ne smeju prepustiti onima koji je žele radi nje same, kao i da svaka sitnica koju urade svakog dana nepovratno menja njihovo okruženje. Oni koji sve ovo razumeju, ne smeju se predati i nema opuštanja. U tom trudu je lepota. Borbi nema kraja i drago mi je što kada dođem u Užice vidim da ima i starih i novih ljudi koji su u pravom koloseku. Takođe, nadam se da ću jednog dana biti u mogućnosti da učinim nešto dobro za Užice u samom gradu. Voleo bih da jednog dana zaslužim penziju ili da napravim poslovnu konstrukciju, koja bi mi omogućila da preživim tamo. Hteo bih da mogu da se vratim, da berem reduše, idem u Stapare i pecam pastrmke…

Ostavite odgovor