Pocetna Društvo Srećom, još sam čovek nepristajanja

Srećom, još sam čovek nepristajanja

2361
0
Podelite

Užičanin Branko Stanković, ovog februara je proslavio 16. rođendan autorske emisije „Kvadratura kruga“, koja je do sada izbrojala preko osam stotina izdanja. U njima je promovisao i čuvao od zaborava mnoge vrednosti, a rezultirale su i sa 20 podignutih kuća za siromašnu decu, 70 stipendija za učenike i studente tokom celog školovanja, školom podignutom u selu Crvsko na Pešteru, desetinom doniranih računara, poljoprivredne mehanizacije… Za druge je učinio mnogo, a sam ima preko 60 domaćih i međunarodnih nagrada za filmsko i televizijsko stvaralaštvo, u koje je nedavno uvrstio i Vukovu nagradu. Prve novinarske korake, napravio je upravo u „Vestima“ i na „Radio Užicu“. Užičke „Vesti“ imale su privilegiju da prenesu njegovu priču o poslu, emocijama, Užicu…

Da li priznanja danas imaju istu težinu, kao na početku novinarske karijere?

Na početku karijere te nagrade su donosile veća uzbuđenja i radost nego sada, jer je to bio period dokazivanja i određivanja gde ste sa svojim radom i stvaralaštvom u odnosu na druge. Nagrade i sada gode, ali kada ih se nakupi toliko, a već su prešle cifru od 6o, onda one, na neki način, počnu da vas obavezuju. Najveće nagrade Udruženja novinara Srbije i Društva novinara Vojvodine vas obavezuju da se i dalje borite za istinu i čast profesije, ona za novinarsku hrabrost da ne pokleknete pod pritiscima ili pred preprekama, ona za plemenitost da ostanete i dalje čovek i ne izgubite ljudsko u sebi, Vukova nagrada vas obavezuje da i dalje budete na „Vukovom „putu, itd…a Kada sve saberete izgleda kao donkihotovski, a ne vukovski posao i put. Veliko je to breme za jednog čoveka koji svake sedmice treba da smisli, snimi i izmontira novu dokumentarnu emisiju, ali to breme sam sebi sam natovario na vrat.

Kako pamtite svojevrsnu prekretnicu, kada ste otišli iz Užica i počeli da gradite novi život? Koliko je to bio lep, a koliko težak izazov za Vas i Vašu porodicu?

Već 17 godina radim u Beogradu, ali svoj prelazak u prestonicu računam od trena kada je moja kompletna porodica došla u ovaj grad i kada sam promenio užičku adresu u ličnoj karti. To se desilo pre 9 godina. I dalje supruga i ja govorimo da smo samo na privremenom radu u Beogradu i još se ne osećamo Beograđanima, iako nam je ovaj grad širom otvorio svoja vrata.
U početku to je bila velika prekretnica, takva i tolika da sam svakih mesec dana dolazio u Užice da se vidim sa familijom i prijateljima. Sa tim prijateljima iz Užica supruga i ja i dalje negujemo iste odnose i srećna okolnost je što većina njih često službeno dolazi u Beograd, tako da smo često zajedno u našem domu. U međuvremenu su se rodila i nova prijateljstva u Beogradu koja su pomogla da premostimo ili bar donekle prebolimo taj odlazak iz Užica, koji posle toliko godina nije više tako bolan kao u početku. Bolna je za mene bila rečenica jednog poznanika iz Užica koga sam slučajno sreo i pitao od kada živi u Beogradu, a on mi je rekao: „Od pre sedam godina. Ja sam ti među poslednjima izašao iz Užica.“ To mi je zvučalo kao da je izašao iz ratnog Sarajeva i ta njegova rečenica govori mnogo šta se promenilo u Užicu u poslednjoj deceniji.

branko stankovic,novinar RTSa, 0810 2012 beograd, foto:v.danilov
Branko Stankovic, foto:V.Danilov

Koliko su Vas izmenili ljudi i mesta koje ste snimali za „Kvadraturu kruga?

Susret sa svakim novim čovekom vam donese izvesnu vrstu uzbuđenja, nekada radosti, nekada tuge, zavisi kakvog je karaktera priča koju snimate. Ako ste spremni da učite onda vam svaki čovek donekle može biti učitelj, jer ćete i od onog sa najmanje škole naučiti neku mudrost preuzetu iz iskustva ili iz naroda. Mislim da su me ljudi menjali na bolje, a predeli mi hranili dušu, jer kada osetite dubinu vremena u jednom Počitelju ili Mostaru, kada upoznate Skadar ili Berat, kada osetite dodir sa Likom ili Dalmacijom i kada prepoznate energiju tih prostora, vi se vratite ako ne drugačiji, a ono bar bogatiji kao čovek.

Da li, iz ove perspektive, možete da definišete momenat ili događaj, koji su Vam najviše značili?

Postoji jedan događaj koji nikada ne mogu zaboraviti, jer mi je ispunio dušu, a desio se pre nekoliko godina na Festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi, na kome mi je žiri dodelio „viteza “ za film „Put ljubavi“, a Udruženje filmskih umetnika Rusije svoje jedino priznanje na tom festivalu, koje su potpisali Nikita Mihalkov i Nikolaj Burljajev. Dva puta sam izlazio na scenu da primim nagrade, a publika, u sali ih je bilo oko 7oo, je oba puta bila na nogama i aplaudirala, tako da je treća nagrada stigla od publike. Kada sam ušao na svečanu večeru, na kojoj je bilo oko 100 ljudi iz mnogih slovenskih zemalja, više od pola sale počelo je da peva, u moju čast, pesmu „Tamo daleko“, što me dovelo do suza. Jedan veličanstven događaj koji se ne može zaboraviti. Eto, zaborave se neki festivali na kojima sam uzeo „Grand pri“, a ovaj se ne zaboravlja.

Čemu, u profesionalnom smislu, težite sada, da li su se te ambicije menjale vremenom?

Nemam ja sada velikih ambicija, imam muku da smislim svake sedmice noveBranko stankovic 2 priče, a to nije lako, jer sam ih do sada ispričao preko 1500 u 800 emisija. Zamislite sebe da svaku noć legnete u krevet i da svome detetu, unučetu, ženi, mužu, pričate novu priču i preko 1500 noći tako, za redom, preko četiri godine iz noći u noć. Kada ponekad pomislim da sam se istrošio u ideji, ne u kreaciji, nekako opet iskrsne neka nova priča koja me ponese i ne da mi da padnem, već mi da vetar u leđa da nastavim dalje. Do kada ću tako, ne znam.
U februaru sam već obeležio 16 godina trajanja „Kvadrature kruga“. Neki ovu emisiju porede sa „Karavanom“ Milana Kovačevića, koja je sjajan dokument, ali ona je izbrojala 124 izdanja, a ja sam za 16 godina uspeo da ih nanižem 800.

Sa sadašnjim znanjem… da li je teže uspeti u Užicu ili u Beogradu? Ili su to samo geografske odrednice?

Vreme je takvo da je za uspeh u novinarstvu podjednako teško i u Užicu i u Beogradu, jer se mnogo toga promenilo u novinarstvu koje se, ne retko, udaljava od svoje suštine i od onoga što su nas učili na fakultetu. Kada pogledate na šta su sve spremne kolege da bi zaradile platu, posebno mislim na one koji rade u tabloidima ili na „ružičastoj“ ili sličnim televizijama, onda shvatite koliko je teško vreme za novinarstvo, ali i za novinare. Srećom, još uvek sam čovek nepristajanja i držim se starih uzusa u novinarstvu. Nisam dozvolio da mi novac bude mera svega i jedini bog. Ako vidite da sam drugačiji u svom radu, onda znajte da više nisam svoj, odnosno da sam već na putu za Arilje, mislim da je nama Užičanima najbliža ustanova tog tipa u tom mestu.

Kako se sećate užičkog nedeljnika „Vesti“ i užičkog novinarstva iz perioda kada ste radili u Užicu?

Davno sam ja pravio svoje prve novinarske korake u listu „Vesti“ i na radiju. Još kao student sam stasavao u toj redakciji, a posle dve godine, kada sam završio drugu godinu studija, kolege su mi, kada su odlazile na odmor, poveravale cele stranice u novinama i emisije na radiju. Bila je to velika čast i veliko poverenje koje su mi ukazivali jedna Nada Selaković koja je pratila kulturu, pa Miljko Mitrović koji je pratio poljoprivredu, itd. Sećam se da mi je tadašnji, sad već pokojni glavni i odgovorni urednik Radio Užica Slobodan Murić, u knjizi koju mi je poklonio za moj 21. rođendan, a koja se zvala „Sibirski pečat“, napisao: „Mali, ko te učio novinarstvu, ti mnogo znaš.“ Bilo je to mnogo bolje vreme za novinarstvo nego ovo danas.

Postoji li trenutno neka užička tema, koja je kandidat za „Kvadraturu kruga“?

Čekam već duže vreme jednog našeg zemljaka koji živi u inostranstvu, koji je postao priznat i cenjen naučnik u svetu, a potekao je iz jedne siromašne porodice sa Zlatibora. Njega je majka u svet ispratila sa tkanom torbom, u koju mu je osim džempera, čarapa i malo para, smestila ogromnu ljubav i želju da uspe… a bila je nepismena žena. Srećom, još je živa i sada čekam njenog sina, pa da saberem njihove živote i uspomene u priči za „Kvadraturu kruga“.

Ostavite odgovor