Pocetna BORN IN THE UE Tanja G. Milosavljević: Svet u tri dimenzije

Tanja G. Milosavljević: Svet u tri dimenzije

1243
0
Podelite

Užičanka Tanja G. Milosavljević seća se da je prvi kontakt sa računarom imala sa tri godine, kada joj je otac dodavao jastučiće na stolicu, kako bi mogla da dohvati tastaturu. Svest o svojoj kreativnosti, kao alatu za izražavanje prepoznala je još u osnovnoj školi, kada je sebe počela da objašnjava radije crtežom nego rečima. Nekada kreativna devojčica, sada ostvareni umetnik sa nepunih trideset godina, Tanja objašnjava da radi kao „storibordista i koncept artist“, odnosno da osmišljava koncepte reklama, dizajn likova, rekvizita i okruženja, odnosno – ambijenta, a kao ilustrator pozadina radi i za potrebe kompjuterske animacije. Njene bi se veštine još dugo mogle nabrajati, a priseća se da je najveći vetar u leđa i otkrovenje sebe doživela zahvaljujući Dragoljubu Kaplanoviću i Nataši Žilić, akademskim slikarima.

Zašto si odlučila da ljubav prema crtanju usmeriš ka arhitekturi?

Tanja G Milosavljevic Eallyrl, Forest sorcerer, Elfven FairyRazvila sam želju da to što stvaram ne bude samo “lepo”, već i praktično. To me je usmerilo ka Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, umesto kao većinu mojih drugara ka Likovnoj, Primenjenoj akademiji, Politehničkoj i slično. Ja sam prvenstveno crtač, svet gledam u geometrijskim oblicima, sve razlažem na segmente, analiziram i osećam u tri dimenzije, ali razmišljam i o produktivnosti, upotrebi, agilnosti i praktičnosti. Na fakultetu sam naučila da budem detaljna i temeljna, odgovornija i organizovanija, da govorim, prezentujem svoje ideje i da se borim za sebe. Ta kombinacija je veoma zahvalna jer nije uobičajena za umetnike. Nakon fakulteta, zaključila sam da ni arhitektura nije jedino čime želim da se bavim, već samo deo svega. Želela sam da budem deo produkcije, postprodukcije i industrije video igara. Tako sam počela da radim koncepte za snimanje reklama i sve više išla ka filmskoj i industriji video igara, kroz rad za kratke filmove, edukativne animirane crtane filmove, ali i koncepte likova, rekvizita i okruženja tj. ambijenta, za trejlere za video igre ili izradu samih igara. Još uvek nisam postigla sve što sam htela. Znam da ću proći kroz još mnogo faza i verovatno na kraju neću stići do samo jedne stvari kao svog cilja. Ta avantura traženja sebe i učenja je divna i bogata, a svaki njen deo je cilj i uspeh za sebe.

Da li je postojala šansa da se istim poslom baviš, a ostaneš u Užicu ili je za to ipak potreban Beograd ili neki drugi veći grad?

Što se tiče funkcionalnosti, potreban je kompjuter, grafička tabla i internet. Gledano samo iz tog ugla, odgovor je da bih mogla da ostanem u Užicu. Ali veliku ulogu igraju klijenti, edukacija i okruženje. Lično mi mnogo prija atmosfera u Beogradu jer sve funkcioniše ”brzo” i mnogo tečnije. Poštovanje rokova, tuđeg vremena i kvaliteta rada je jako bitno u mom poslu. Da biste to postigli morate biti svesni svojih mogućnosti, organizovani, kritični, ali i znati da prihvatite kritiku, sebe da posavetujete i ohrabrite da nastavite. Takav ritam i način života diktira i sredina. Dešavalo mi se više puta da radim iz Užica. Prijala mi je promena, ali sve zavisi od toga gde su klijenti za koje radite. Konekcija je mnogo jača ako imate sastanak pred svaki projekat. U mom slučaju, većina klijenata sa kojima radim je iz Beograda. Dakle, izvodljivo je, ali rad u gradu gde su klijenti za koje radite, je bolja opcija zbog kontakta, komunikacije i nalaženja kvalitenijeg i bolje plaćenog posla.

TVC-Aroma

U radnu biografiju si već pre tridesete godine upisala neke velike klijente?

Sarađivala sam sa kompanijama kao što su Leo Burnett, McCann, FCB Afirma, Golin, a najlepša mi je saradnja sa Communis DDB. Uz njih sam naučila više o razvoju reklame od ideje do emitovanja na televiziji, ali i ulogama, dužnostima i odgovornostima pre i posle mene u lancu razvoja. Važna je psihologija i psihološke igre koje se koriste kako bi reklame bile što efektivnije. Neki od brendova za koje sam radila video ili reklame su Karlsberg, Imlek, Ikea, Bambi, Banka Inteza, Molson Coors, Knjaz Miloš, Zlatiborac, Frikom.

Ko su „Neki Fini Ljudi“?

To je produkcijska kuća u kojoj već tri godine radim kao glavni ilustrator. Tu sam deo tima, koji čine između ostalog i drugi Užičani – režiser i montažer Vladimir Kurćubić i snimatelj Aleksandar Mijailović. Naučila sam dosta i imala najkvalitetnije iskustvo dok sam radila u okviru Bunker VFX, studija za animaciju. Radili smo trejler za jednu od prestižnijih kompanija za izradu video igara u Srbiji. Bila sam angažovana u okviru studija tokom celog projekta i radila sve što volim. Osim toga, naučila sam više o odnosu sa ljudima i kako funkcionisati u okviru tima, o organizaciji, toleranciji i diplomatiji.

Koliko se razlikuje saradnja sa klijentima iz Srbije, u odnosu na inostrane?

Sarađivala sam sa klijentima iz Amerike (Bayside Media Service, Bull City Learning) i sa Novog Zelanda (Acquire Online), ali i iz našeg okruženja na Balkanu. Najveću razliku pravi komunikacija preko interneta, jer uvek strepite da li će druga strana biti dovoljno poštena i dosledna. S druge strane, informacije koje sam dobijala o projektu kroz saradnju sa strancima, bile su složenije i organizovanije. Presija je bila manje prisutna i više su poštovali moje vreme i odluke. Osim toga, činjenica je da je posao bolje plaćen u inostranstvu i da se u Americi posmatra mnogo ozbiljnije. Kod nas, klijenti nas mešaju sa ilustratorima. S druge strane, industrija video igara kod nas je otvorena da se ugleda na strane zemlje. Problem je što nema mnogo firmi koje prave igre kod nas, pa ste ograničeni na kratak spisak i primorani da se okrenete inostranstvu.

Tanja G Milosavljevic 1

Doživljavaš li nekada istrošenost, u kreativnom smislu?

Kako kad. Nekad se dešavaju projekti koji nisu preterano zanimljivi. Tada se postavim apsolutno profesionalno, odradim projekat, ispoštujem klijenta i rok. Više se umorim kad radim nešto u čemu uživam, jer dajem sebe kompletno. To jeste pozitivan umor koji prati osmeh od uveta do uveta i potpuno zadovoljstvo sobom, ali je iscrpljujuće.
Moj radni dan uglavnom ne izgleda kao kod većine ljudi. Nemam radno vreme, a i kad ga imam, klizno je. Srećom, izgradila sam veoma kvalitetan odnos sa klijentima sa kojima najčešće sarađujem, pa imam potpunu kontrolu nad svojim obavezama i vremenom. Nekada se dešava da radim više projekata istovremeno, po šesnaest sati dnevno, a nekada sve završim za par sati i imam sve vreme sveta za sebe.

Postoji li neki momenat u tvojoj karijeri koji doživljavaš kao posebno važan?

U septembru prošle godine otišla sam na Master klas koji je održao Dejvid Rasel, jedan od najpoznatijih i najboljih svetskih stručnjaka u mom poslu. Tada sam saznala kako zapravo funkcioniše filmska industrija u Amrici i Evropi i dobila odgovore na neka važna pitanja koja se tiču daljeg razvoja moje karijere. Smatram da svako od nas treba da bude izložen komunikaciji sa onima koji su postigli mnogo više u istom poslu, kao i sa onima koji tek počinju. Tako širite svoju svest i konstantno učite. Meni je tad Dejvid otvorio oči i usmerio me dalje, jer sam upravo u tom periodu lutala.

Koliko ti je trebalo da se navikneš na drugačiji životni ritam u Beogradu?

Donela sam čvrstu odluku da želim da idem na fakultet, Tanja G Milosavljevic Aradia, Forest Sorcerer, The guardian of the forestsprihvatajući sve strane te odluke. Nedostajala mi je porodica i prijatelji. Samo ću reći da je prtljažnik našeg karavana bio prepun kad sam se selila u Beograd, a nakon pet godina, vratila sam se kući sa samo jednom polupunom putnom torbom. Za vreme fakulteta sam se baš mnogo selila, a na početku sam se osećala usamljeno i pomalo uplašeno, jer sam došla na ”nepoznat teren”. Sve to mi je pomoglo da naučim da se borim za sebe, odrastem i postanem u potpunosti samostalna. Roditelji su me finansijski i emotivno podržali, ali najvažnije je bilo da se izborim sa sobom. Srećom, pripremali su me za to kroz celu srednju školu. Zaista, Užice mi je nedostajalo. Lepo je kad se vratite tamo gde su vam koreni i gde ste odrasli. I sada mi nedostaju roditelji, srednja škola, profesor i profesorka u ateljeu. Skoro svaki put kad dođem sve ih posetim i onda mi je srce puno.

Misliš li da ćeš se nekada vratiti?

Ne verujem. Skućila sam se sa suprugom ovde, u Beogradu i planiramo porodicu. Osim toga, većina klijenata je ovde i ritam života mi više odgovara. Volim da budem u toku i pratim dešavanja, a Beograd mi to omogućava i izbor je veći. To ne menja činjenicu da iz Užica nosim divne uspomene. To je moj grad detinjstva.

Ostavite odgovor