Pocetna Čajetina Kapetan Ilija Selaković: Para nebo i cepa oblake

Kapetan Ilija Selaković: Para nebo i cepa oblake

2201
0
Podelite

Nikada nisam leteo iz Srbije. Želja mi je da se obratim putnicima na srpskom i da im kao kapetan pozelim dobrodošlicu u neki od naših Wizz Air Airbus-a na liniji Beograd -…, kaže Ilija, koji danas živi dečački san I ističe: “Kad ti neko kaže da je nešto nemoguće, to su njegova, a ne tvoja ograničenja”.

Iako je sa dvadeset pet godina postao jedan od najmlađih kapetana putničkog aviona na Balkanu 2011. godine, sada tridesetdvogodišnji Ilija Selaković, ostao je svestan lepote svog posla. Posle JAT Pilotske Akademije, kao prvi oficir – kopilot, radio je u „Carpatair“ u Rumuniji. Živeo je u Ženevi, radio za „Etihad Regional“, a sada ga je posao, kao šefa baze mađarskog Wizz Air-a doveo u Makedoniju, u Skoplje, gde su stacionirana četiri aviona i četrdeset pet pilota. Priseća se da je u Čajetini,  ispred Osnovne škole „Dimitrije Tucović“ koju je pohađao stajao borbeni avion tipa „Galeb“ – znak zahvalnosti Vojske RS. „Stalno smo „visili“ na njemu i sanjali kako paramo nebo i cepamo oblake”, kaže sada kapetan aviona Airbus 320, za 180 putnika i Airbus 321, za 230 putnika. Jasno je da je istrajao u svojoj želji, koja nije ostala samo dečački san.

Koliko je zapravo kompleksno bilo tvoje školovanje… šta je sve podrazumevalo?

kapetan Ilija Selakovic 1U najmanju ruku kompleksno, skoro nemoguće. Prvi problem je bio – kako da to isfinansira prosečna srpska porodica? Neznanje engleskog jezika, na kome se odvijao dobar deo nastave je samo otežalo situaciju. Činjenica da nemam nikoga u familiji i ne poznajem nekoga iz ove profesije ko bi mogao da mi pomogne oko zaposlenja – nije bila ohrabrujuća. Ipak, roditelji su imali puno poverenje u mene i odlučili da me podrže u nameri da postanem pilot. U početku je izgledalo nemoguće, ali pokazalo se da ako čovek veruje u svoje snove i ne odustane ni kada je najteže – pronađe se rešenje. Sa ove instance, kao roditelj, shvatam koliko je bitno verovati u svoju decu, koja imaju ogroman potencijal. Naša je obaveza da im pomognemo u ostvarenju snova. Recimo, ja veliku zahvalnost dugujem i svojoj tetki i ujaku, kao i našim prijateljima koji su „uskočili“ kad je bilo najpotrebnije. Sigurno ne bih uspeo da nije bilo porodice i ljudi koji su verovali u mene.

Činjenica da si postao kapetan sa samo 25 godina je za veliko poštovanje… Koliko si svestan svog dostignuća?

Da, bio sam mlad kad sam postao kapetan. Naporno sam učio i „krao“ zanat od iskusnih kapetana. To je stvar poverenja i spremnosti da se prihvati odgovornost za tolike živote i „mašinu“ vrednu nekoliko desetina miliona. U početku, kao neiskusan kapetan sam leteo sa iskusnim kopilotima koji su neretko imali preko pedeset godina. Nije bilo lako uspostaviti hijerarhiju, ali sam uvek pronalazio način. Trudio sam se da se ponašam prema njima kao što bih želeo da se momci mojih godina ophode prema mom ocu.

Koliko je put koji si izabrao tražio finansijske akrobacije?

Velike pare su uložene u moje obrazovanje i ta činjenica je stvarala veliki pritisak. Letenje podrazumeva funkcionisanje u tri dimenzije i sposobnost da se radi više stvari u isto vreme. Čovek nema predispozicije za tako nešto i sve je stvar vežbe. Razvio sam istrajnost da uspem i odgovornost da ne razočaram ljude koji su sve vreme bili moralna, finansijska podrška i koji su verovali u mene. Jaka želja i istrajnost su me gurali napred. Sećam se kako sam radio na građevini tokom leta kako bih mogao da uplatim sate letenja. Mnogo sam truda uložio i izlazaka preskočio kako bih nadoknadio hendikep neznanja engleskog. Odricanja se nisu odnosila samo na mene, već i na moju porodicu.

kapetan Ilija Selakovic 2

Da li je istina da si poznat kao kapetan kod koga su deca uvek dobrodošla u pilotsku kabinu?

Istina je. Kao dete, prvi put sam putovao avionom 1997. godine. Leteli smo za Monako, a ja sam svim srcem želeo da mogu da  „zirnem“ u kokpit. Vremenom sam došao u poziciju da mogu radoznaloj deci da ispunim želju da izbliza vide kako sve funkcioniše. Jedna od situacija koju pamtim dogodila se nakon sastanka sa jednim sugrađaninom na Zlatiboru. Zamolio me je da sačekam njegovog sina koji je izrazio želju da upozna pilota. Čekanje se malo odužilo, a „mladi gospodin“ se pojavio u odelu sa kravatom. Pokazao je veliko interesovanje, ali i poznavanje materije o vazduhoplovstvu. Krajem te nedelje sam imao planiran let iz Temišvara za Bari. Ruta je vodila tačno iznad Zlatibora. Pozvao sam mladog „kolegu“ da bude moj gost u pilotskoj kabini na tom letu. Otac nije imao izbora i mogao je samo da se složi sa našim planom. Za mene je to bilo nezaboravno iskustvo, pa mogu misliti kakav je tek utisak ostavilo na njega. Nije bio baš pričljiv tokom leta. Par rečenica na srpskom. Pre sletanja smo iskusili malo jače turbulencije, a on je na čistom engleskom rekao „O moj Bože“ (Oh my God). Bilo je simpatično.

Kako pamtiš svoj prvi let…i sletanje?

Svi na akademiji smo jedva dočekali dan kada će nam dozvoliti da poletimo. Kao da je bilo juče. Bio sam presrećan. Imao sam ukupno deset sati leta sa instruktorom kada je procenio da mogu prvi put da letim sam (dok ucite voznju kola imate oko trideset sati sa instruktorom dok ne krenete sami). To je bio pravi doživljaj. Sloboda. Dokaz da možeš i opet to poverenje.

kapetan Ilija Selakovic 3Koliko takav način života i česte promene mesta boravka menjaju pogled na život?

To je velika prilika, mogućnost. Na tebi je da iskoristiš situaciju na najbolji način. Da uživaš, napreduješ, vidiš, obiđeš. Upoznavanje ljudi, njihove kulture, istorije, navika otvara nove vidike. Čovek se menja. Obogaćuje. Brišu se predrasude. Nije uvek sve onako kako su nas učili u školi.

Da li je bilo stresnih, opasnih situacija?

Sigurno da jeste, ali statistički gledano avio-prevoz je nasigurniji vid prevoza trenutno. Napredak tehnike i tehnologije olakšava mnogo posao pilota. Aviokompanije ulažu mnogo i u trening osoblja. Piloti rade lekarski pregled na svakih godinu dana, a posle četrdeset pete godine života, na svakih šest meseci. Minimum dva puta godišnje, na simulatorima piloti vežbaju sve moguće scenarije kvarova i požara koji se mogu desiti u toku samog leta. Najbitnije je ostati smiren i upotrebiti veštine, znanje i prethodno iskustvo kako bi se uspostavila kontrola nad situacijom. Pre nekoliko nedelja smo udarili pticu na poletanju. Pošto nismo bili sigurni da li je udar prouzrokovao štetu na avionu, morali smo da sletimo nazad. Takve situacije mogu da budu jako opasne. To je izazvalo nezadovoljsto kod određenog broja putnika, jer je let kasnio na odredište oko jedan sat. To njihovo nezadovoljstvo i nerazumevanje je stresno, nekada i više od same situacije. Ipak, moja odgovornost je prvenstveno bezbednost putnika i posade i dok inženjeri nisu detaljno pregledali avion i potvrdili da je sve u redu – nisam hteo opet da poletim. Jednom prilikom na letu za Štutgart probijali smo se između olujnih oblaka koji su bili svuda oko aerodroma. Na par minuta pre sletanja grom je udario u avion. Kabina je zabljestala, čuo se i neprijatan zvuk. U kabini se javila panika među putnicima, ali ne i među članovima posade. Odreagovali smo kao tim i sigurno spustili avion na zemlju. Avion nije pretrpeo nikakvu štetu.

kapetan Ilija Selakovic 4

Ima li u tvom poslu uopšte mesta, vremena za strah ili paniku?

Među nama pilotima ima izreka: „Superioran pilot koristi svoje superiorno rasuđuvanje da izbegne situacije koje iziskuju upotrebu svojih superiornih veština“ (Superior pilot uses his superior judgment to avoid situations which require the use of his superior skills). Dobra priprema i analiza svih detalja vezanih za određeni let drastično smanjuje mogućnost ulaska u opasne situacije. Ako je rizik prevelik, nekad je bolje ne kretati na put. Prisustvo panike ne bi smelo da bude sastavni deo naše profesije.

kapetan Ilija Selakovic 6

Koliko si zemalja i gradova upoznao zahvaljujući poslu?

Bio sam svuda. Od malih gradova u Rumuniji, Ukrajni ili Moldaviji do najvećih Evropskih metropola. Trudim se da uživam u svakom letu. Svaki je novo iskustvo iz koga se nešto lepo vidi i nauči. To su prizori koji se ne mogu opisati. Prelepi zalasci i izlasci sunca, pravo ludilo boja, svetlucavi oblaci, neverovatni pejzaži. Sedam godina sam proveo živeći u hotelima. Svaki dan – novi grad – novi hotel. U tom periodu sam uživao. Bilo je interesantno. Kada sam se oženio hteo sam da budem stacioniran na jednom mestu, kako bih mogao da osnujem porodicu. Sada smo familijarno u Skoplju. Tu nam je lepo.

Posle svega što si video da li imaš želju da se nekada vratiš u rodni kraj ili si u međuvremenu pronašao novo mesto za život?

Rodni kraj budi posebne emocije i zauzima posebno mesto u srcu. U gradovima u kojima sam boravio uvek sam nalazio nešto što me podseti na rodni kraj. Zlatiborski kraj nudi mnogo mogućnosti za zdrav i lep život. Mladi, školovani ljudi treba da imaju opciju da se vrate i pretoče svoje znanje u konkretne projekte koji će doprineti još boljem položaju celog kraja. Ima tu još mnogo prostora da se napreduje. Nadam se da će značaj aerodroma Ponikve biti prepoznat za razvoj turizma. Tako bih imao priliku da živim svoj san u svom rodnom kraju.

kapetan Ilija Selakovic 7

Tvoj put je zapravo odličan pokazatelj da je malo šta zaista nemoguće, ako to zaista želiš, zar ne?

Upravo tako. Trudim se da se ponašam društveno odgovorno kako bih dao dobar primer svima. Moj cilj je da ohrabrim sve (mlade) da veruju u svoje snove i da nikada ne odustaju. Kad ti neko kaže da je nešto nemoguće, to su njegova, a ne tvoja ograničenja.

Ostavite odgovor