Pocetna Kultura BRANKO POPOVIĆ: Hodajući metar iznad poda

BRANKO POPOVIĆ: Hodajući metar iznad poda

761
0
Podelite

Povodom trideset godina rada na pozorišnim scenama širom Srbije,  reditelj i redovni profesor Pedagoškog fakulteta Branko Popović odlučio je da adaptira i režira „Koštanu“ Bore Stankovića u užičkom Narodnom pozorištu. Tim povodom razgovarali smo o njegovim rediteljskim počecima, savremenom pozorišnim tendecijama, omiljenim dramskim piscima, zakonu o pozorištu… Na početku razgovora za „Vesti“ pitali smo ga šta podrazumeva njegova adaptacija „Koštane“.

“Komad je sinteza ise varijanti „Koštane“ koja je prvi put napisana još 1899. Godine, a izvedena 1900.  U Narodnom pozorištu u Beogradu. Od tada je imala ise verzija, neke od njih je pisao I sam pisac, a neke su stvarane tokom rada u pozorištu. Mnoge su se pogubile I do danas je celovita sačuvana ona iz 1924. Godine. Manje je poznata I Borina varijanta iz 1905. Godine objavljena u Brankovom kolu, koja je gotovo potpuno jezički izmeštena iz Vranja I napisana bez dijalekta ali sa novim likom Zadom. Spojio sam te dve varijante I dodao neke tekstove I zapise iz narodne mistike, „oživeo“ Borine didaskalije iz samog komada, vratio sve u  dijalekt I pokušao da Boru I Mitketa, odnosno, njihove turobne živote povežem s ovom predstavom I pokažem koliko je Bora I danas savremen pisac, a ne samo orijentalan I folkloran. Ovaj komad, pre svega, preispituje odnos prema Drugome, onom drugačije kože, onom marginalizovanom, a taj može nekad biti I veliki umetnik kao što su I Koštana I Mitke, koji nam kao šekspirovsko ogledalo pokazuju kakvi smo to mi, zapravo. Ovakve predstave bi mnogi želeli da imaju na repertoaru ali ne mogu, jer nemaju podelu. Kvalitet ovog pozorišta je upravo u tome što je u mogućnosti da to svojoj vernoj publici priušti. “

„Koštanu“ ste režirirli u znaku jubileja. Pre trideset godina na užičkoj sceni režirali ste Mrožekove „Emigrante“ I Beketov komad  „Čekajući Godoa“. Da li biste ih danas radili na isti način, s obzirom na to da im je ovih trideset godina za nama ise dodalo nego oduzelo na aktuelnosti.

Kostana“Tačno, to ste dobro primetili. Ovo je pravo vreme za njihovo izvođenje. Pogledajte samo koliko je raseljenih duša po celom svetu, koliko je tih XX i YY ili NN osoba koje tumaraju i traže spasenje. Među tim nesrećnicima su i cele države, čak i potkontinent, recimo taj (glupi izraz) Zapadni Balkan ili Severna Afrika. Među njima smo i mi, na silu izmešteni iz svog vekovnog geografskog, istorijskog, prirodnog okruženja i rasuti od Novog Zelanda i Australije, pa sve do Sibira i Kine. I svi negde čekamo svoga Boga. To je taj Godo koji nikada ne dolazi. „Emigranti“ su već među nama. Mogli bismo ih postaviti i autentično sa nekim od brojnih ljudi iz Sirije ili Avganistana koji su na „proputovanju“ kroz našu zemlju. Siguran sam da među njima ima i glumaca koji bi rado prikazali svoje sudbine, svoje tragedije kroz ove Mrožekove likove. Mi smo „Emigrante“ igrali u depou, a do njih smo dolazili kroz katakombe Narodnog pozorišta. Bilo je to veoma iznenađujuće i šokantno suočavanje naše publike sa sudbinama likova iz Mrožekovog komada koje ih je podsetilo na tragičnu sudbinu brojnih Srba koji su već tada počeli da tumaraju po svetu.”

Diplomirali ste 1986. godine na sceni užičkog Narodnog pozorišta u Užicu sa predstavom „Komunistički raj“ Aleksandra Popovića. Hroničari pozorišnog života pamte da se stručna i društveno-politička javnost nisu slagale u oceni predstave. Zašto?

“Diplomirao sam 1988. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića, na odseku Pozorišna i radio režija.  Pomenutu diplomsku predstavu  uradio sam u decembru 1986, a onda sam nakon premijere otišao u vojsku i po povratku iz vojske dobio diplomu. Tako da sam fakultet završio za tri godine, u čemu mi je mnogo pomogao ovaj teatar. U toj predstavi su gostovali i sjajni glumci kao što je Mihailo Viktorović i Branko Platiša iz Beograda kao i Milija Vuković iz Kruševca. Predstava je učestvovala i na „Joakimu Vujiću“ u Zaječaru i bila sjajno primljena od publike i grozno od nekih kritičara koji su pisali „ni raj ni kraj“ ili „kako crveno Titovo Užice može da igra ovakav antikomunistički tekst“. Zbog tog Festivala u Zaječaru, dobio sam vikend u vojsci, pa sam iz somborske kasarne stigao pravo u Zaječar i zbog bolesti glumca Jezdimira Tomića morao da uskočim u njegovu ulogu i spasim predstavu.”

Impresivan je vaš rediteljski izbor iz dramske literature: od Aristofana, Šekspira i Molijera do Beketa i Koljade, od  Simovića, Jovana Hristića i Bore Ćosića do Basare. Šta bi bila crvena nit tog i takvog izbora?

“Uvek sam želeo da radim komade koji imaju dobru priču. Neki komadi koji se danas izvode, bilo strani ili domaći, su toliko idejno i sadržajno siromašni da im je potrebna neka prethodna priča, neko objašnjenje „ šta je pesnik hteo da kaže“ ili neki politički skandal da bi uopšte nekome skrenuli pažnju. Često, takav komad, nema snagu jedne scene, recimo, sadašnje drame koju radim, „Koštane“ Bore Stankovića ili jedne episodije Aristofana, Eshila, Hristića… Te komade koji su na nivou jeftine dosetke, političkog pamfleta ili uličarske diskvalifikacije ne mogu ni da gledam, a kamoli da režiram. Da parafraziram Ljubu Simovića, koji jednom prilikom zapisa, samim tim što je pozorišna scena jedan metar od poda, ona je i idejno i tematski iznad svakodnevice i trivijalnosti, a to neki još nisu shvatili. Zato i sada imamo veoma malo komada za koje bismo rekli da su neka „Nova klasika“.”

U kojoj meri se promenila rediteljska paradigma za ovih trideset i više godina?

“Menjala se često i nekada nepotrebno, kod reditelja pomodara, a njih nije malo. Mnogi reditelji i pozorišni kritičari su slepo trčali za nekim ispraznim novotarijama, pa su na kraju zaboravili i odakle su i gde krenuli i što je najgore, publika im je okrenula leđa i sada, brže-bolje traže izlaz u klasičnim dramskim delima, u dobroj priči, ponovo su im potrebni, do skoro, prevaziđeni, a dobri i zaboravljeni pisci. Sećam se, jednom, davno, kao student sam pitao profesora Miroslava Belovića, otkuda da radi komad „Priča o konju“ u Pozorištu na Terazijama kad su svi reditelji tada navalili na neke sumnjive nacionalne i nacionalističke drame. Profesor reče: „Pa, baš zato, ta poplava će da prođe, smeće će da se pokupi, a ovo će da ostane.“ I tako je i bilo, više se niko i ne seća tih ispraznih komada, a u tom teatru su nedavno obeležili godišnjicu od premijere „Priče o konju“. Naravno, korisni su i, teatru veoma potrebni, kreativni umetnici koji pomeraju granice ali ne zaboravljajući stubove teatra, poput Jana Fabra koji je svojom predstavom „Olimp“ od 24 sata, sa dobrim glumcima, pevačima, igračima, tekstovima Eshila, Sofokla, Euripida pozorište podigao u nebesa i još jednom rekao, nema granica za dobra umetnička dela.”

Šta za vas predstavlja užička pozorišna tradicija?

Branko Popovic 2“Užička pozorišna tradicija su pre svega sećanja, sećanja na neke samo nama znane uspomene zbog kojih smo iskonski vezani za ovaj teatar. Kolektivna sećanja i zapisi  na predstave „ Teatralnog društva“ iz 1856. godine, kada se skupljao novac od predstava da bi se kupile knjige za Čitalište, pa gostovanja putujućih trupa u hotelu „Pariz“, predstave u Filkinom bioskopu, starom pozorištu, iznad današnje prodavnice „Kadinjača“, otvaranju najlepšeg pozorišta u tadašnjoj zemlji, u Užicu ( koje je danas zrelo za renoviranje), divnih glumaca, Milutina Čolića, Dare Čalenić, Reihana Demirdžića, Fredija Fazlovskog, gostovanja, putovanja, druženja, recimo  s Acom Dogandžićem, rasprave i festivali, sreće i patnje.  Ja se uvek rado sećam Ane Križanec, sjajne glumice koja me uvela u svet teatra radeći s decom iz OŠ „ Andrija Đurović“ predstavu „Kekec“. Sećam se mirisa iz šminkernice, iz garderobe, nažalost i odlaska nekih divnih ljudi koji su živote ugradili u zidove ovog teatra. Tradicija ovog teatra se gradi i dalje i na nju mogu da budu ponosni svi koji u teatru rade i oni koji u njega ulaze.”

Vi ste idejni tvorac i jedan od osnivača Jugoslovenskog pozorišnog festivala. Koliko ste zadovoljni selekcijom, konceptom, pratećim programom, na kraju, odjekom koji taj festival ima na mapi  jugoslovenskog kulturnog prostora?

“Jugoslovenski pozorišni festival sam počeo da stvaram kada se sve raspadalo oko nas, kada se Jugoslavija raspadala, kada je bila hiperinflacija, kada su svi trendovi bili negativni. Pozvao sam mnoge svoje prijatelje iz okruženja da me podrže, da napišemo jedan zajednički predlog Upravnom odboru, gradskoj vladi,Ministarstvu kulture i brojnim sponzorima da pomognu u osnivanju jednog ovakvog festivala. Napravio sam i koncept koji je bio blizak ovom današnjem, unapređenom i sadržajnijem, sa jednom- jedinom željom da ono što je čitav vek zbližavalo narode na ovom prostoru jugoistočne Evrope, a ne nekog dalekog i tuđeg Balkana, ostane kao čvrsta spona i simbol našeg zajedništva i života. Moram istaći da sam naišao na podršku tadašnje ministarke kulture Nade Popović Perišić i predsednika opštine Dušana Nedeljkovića kao i užičkih privrednika, tako da je Festival ubrzo nastao i to sa nezaboravnim predstavama kao što je „Bure baruta“, pa „ U Potpalublju“ itd. Ponosan sam na sve uspehe koje taj Festival postiže, uprkos svim nedaćama. Naravno, on zavisi od dobre produkcije u regionu ali i od sredstava s kojim raspolaže, pa i od selektora koji umeju da budu lični i ponekad na JPF dovedu neku predstavu koja to ne zaslužuje. Ipak, ono čega ovde nema, a to je veoma važno, nema zakulisnih radnji i „kuhinja“ koje su obavezni pratilac skoro svih naših festival. “

Ostavite odgovor