Pocetna Srbija Ako sam lud, nisam jedini

Ako sam lud, nisam jedini

1163
0
Podelite

Nedavno se sa publikom na Zlatiboru, tokom prvomajskih praznika, družio Zoran Kesić, tv autor i voditelj jedne od najgledanijih humorističkih emisija u Srbiji „24 minuta sa Zoranom  Kesićem“. Razgovarali smo sa njim o ovoj emisiji, ali i o stanju u srpskim medijima.

Odakle saradnja sa opštinom Čajetina?

Ljudi iz opštine Čajetina su mi ponudili angažman za prvomajske praznike. Lepo sam se proveo sa suprugom i decom, nastupio, još sam i lepo zaradio, tako da smo spojili lepo i korisno. Divno smo se proveli, jer su Zlatiborci gostoljubivi ljudi.

Podržali ste izgradnju „Gold gondole“ na Zlatiboru?

Podržao sam, zašto da ne podržim? Ja mislim da je to super stvar i jedva čekam da se provozam kada bude izgrađena. Imam čvrsta obećanja da će jedna kabina gondole dobiti ime naše emisije „24 minuta“. Drago mi je da u Srbiji, gde svi stalno kukaju i žale se kako nemaju para, neko nešto gradi. Ja u Čajetini nisam primetio da oni kukaju, vidim da je to jedna zdrava opština, da se radi, gradi, a imaju i planove. Uprkos volji republičke vlasti, oni ljudi rade.

Kako je biti „opoziciono“ orijentisan i prema poziciji i prema opoziciji? Ima li, zapravo, Srbija opoziciju?

Naša emisija i ja, lično nismo opozicija vlasti, mi smo opoziciono orijentisani prema glupostima, lažima, vulgarnostima, medijima koji nas konzumente tretiraju kao stoku, koja će lako progutati sve što oni ponude, pod naslovom „videćete šta se neverovatno dogodilo“, a zapravo nije se ništa dogodilo. Opozicija smo svemu onome što me i privatno, kao građanina nervira. To je naša televizijska misija, da se na humoristički i satiričan način odupremo zaglupljivanju u našem javnom prostoru.

Umemo li da se smejemo na svoj račun? Kako prihvatamo kritiku?

U slučaju vlasti, oni ne prihvataju kritiku kao pokušaj da se poprave, da mi budemo srećna zemlja, pa da i mi  koji kritikujemo profitiramo od tog boljitka. Oni to doživljavaju kao izraz lične mržnje. To njima izgleda kao da smo se mi skupili da pišemo emisiju i sad mi njih mrzimo, na primer Aleksandra Vučića, Dačića i neke druge. I mi se sastanemo da radimo emisiju, sedimo u nekim kapuljačama, popalimo neke sveće, kao neka sekta i onda smišljamo kako ćemo najbolje da tu mržnju kroz emisiju sprovedemo u delo. Iskreno, nas je baš briga i za Vučića, i za Dačića, Đilasa, Jankovića.. Nas je briga da živimo u boljoj zemlji, jer će to doneti profit. Da mi živimo u boljoj zemlji, u kojoj prosečna plata nije 450 evra, naša emisija bi bila veličanstveni rasadnik bogatih ljudi. Na primer ja kao mala srpska tv zvezda ne bih bio podstanar sa četvoročlanom porodicom. Možda bih imao i vikendicu u Grockoj, možda čak i kuću na moru, a možda i svoj automobil, a ne da me žena vozi. Naši motivi su sebični i mi se borimo za boljitak članova našeg tima i naših porodica. To je jedini naš motiv, da zemlja u kojoj živimo bude uspešnija, bolja i lepša, a to ćemo postići tako što će vlast biti efikasnija, normalnija, a ne ovakva kakva je sada.

Kakve reakcije dobijate od onih koji se nađu „na tapetu“? Da li reaguju?

Verujte mi da nemam pojma da li reaguju ili ne, jer ja sa njima nisam drugar. Ne viđam ih, ne čujem se sa njima. Da li uopšte gledaju emisiju, da li ih pogađa, ili im je drago kada se pojave u našoj emisiji, ja nemam informacije. Do nas stižu reakcije gledalaca, koje su nekada dobre, nekada loše, a nekada istovremeno i dobre i loše. Često na istu temu imate oprečna mišljenja. Za epizodu koja je nekom čoveku najbolja, drugi će reći da je  sramota što se emituje na televiziji. Da se ne lažemo, volimo kad nas hvale, ali na naš rad to ne utiče. Nama je najvažnije mišljenje nas sedmorice koji pišemo scenario.

Postoji li neko za koga nema mesta u Vašoj emisiji, neko koga ne želite čak ni da ismevate u programu?

Ne. Nismo gadljivi na taj način. U našoj emsiji jedino nema mesta za estradne ili rijaliti teme koje zauzimaju pažnju velikog broja i novina i  čitalaca. To nisu naše sfere interesovanja. Nas zanima politika, a u politici nemamo tako nekog lika koji nam je toliko odvratan. Evo na primer i Šešelja obrađujemo.

Da li je Vaš tim jedinstven u razmišljanjima ili je emisija rezultat upravo različitih gledišta na stvari?

Srećna okolnost je što sva sedmorica koji smo autori emisije, delimo iste vrednosti, da treba biti pošten, iskren, ne treba lagati, odnosno neke građanske stavove. U svakoj epizodi ima različitih mišljenja šta bi trebalo obraditi, kako prići temi, koji je gost dobar za emisiju. Često se prepiremo, imamo različita mišljenja, ali to je naš kvalitet. Mi smo skup različitih individua, različitih kreativnih snaga, talenata, kreativne inspiracije. To je timski rad, često dugo zajedno ćutimo dok pišemo, mučimo se, ali kad krene to nešto neobjašnjivo, onda nastaje naš scenario i zato smo ponosni na svih 137 epizoda ove emisije i ispod svake možemo da se potpišemo. Mi tako mislimo i to je naš stav.

Ko daje više materijala za emisije – političari ili mediji?

I jedni i drugi. Mogla bi samo jedna emisija ili čitav serijal, da se napravi od izjava političara o tome kako mediji tretiraju događaje, političke i društvene. Mediji su u katastrofalnoj situaciji, pretvorili su se, uglavnom, čast izuzecima, u lešinare. Oni su postali kao ptice koje se obrušavaju na leš ili čak kada vide da će on da umre, oni su uvek spremni kao zapete puške, sa olovkama, tastaturama, svojim foto aparatima, kamerama i čekaju žrtvu. Čim žrtva umre, mediji se naslađuju, jer metaforička smrt doneće njima profit. Dakle, tu više nema novinarske etike ni ljudskog morala, već samo interes za profit. Gospod Bog medija postao je klik, lajk, šer, čitanost. Vest se tretira kao ambalaža u samoposluzi. Svejedno šta je u njoj, ako ima lepu ambalažu, pa ako je kupac stavi u svoju korpu, vest je uspešna.

Zoran Kesic 2Šta je potrebno da se medijima, u globalu, ponovo počne verovati?

Potrebno je pre svega da se vlasnici i urednici medija ohrabre i oslobode šape vlasti, koja ih uslovljava i pritiska, jer to je začarani krug. Ukoliko medij ne objavljuje onako kako njima odgovara, onda će oni zapretiti oglašivačima, pa automatski nećeš imati novac za plate zaposlenih, koji će završiti na ulici. I onda naravno, vlasnik medija procenjuje šta mu odgovara i ide linijom manjeg otpora, i razmišlja – igraću kako oni sviraju. Sve će tako biti dok jedan od vlasnika medija ne kaže dosta i neću da dam narodu ono što misli da želi da gleda. Često opravdanje im je da iako oni možda ne gledaju rijaliti programe, i lično ih ne zanima ko je imao seks u „Zadruzi“, možda ne sluša tu vrstu muzike, ali mora to da ponudi narodu, jer publika to traži. Sa svakom nebulozom objavljenom o novom seksu u „Zadruzi“ ja vidim da raste broj klikova, a kako taj broj raste, ja im nudim još takvih sadržaja. Dakle mediji i njihovi vlasnici su u ulozi dilera, a narod, odnosno, konzumente medija posmatraju kao narkomane. Dok jednom neko ne odluči da publici ne nudi ono što oni žele, već ponudi nešto drugo što će zavoleti, jer i narod mora na jednu vrstu rehabilitacije od idiotskih vesti i ljudi koji ne zaslužuju našu pažnju, neće biti bolje. Uz to „dilere“, odnosno, vlasnike medija treba pohapsiti, pa da se prevaspitani, eventualno, vrate svom poslu.

Postoji li neki političar koji je omiljen kao „materijal“ za emisiju?

Postoji. On se zove predsednik Aleksandar Vučić, jer je on dominantna figura, autokratskog profila, on se razume u sve, svakodnevno je pred našim očima, non stop se pojavljuje, on je patetičan, melodramatičan, on kuka. On sa nama deli informacije koje uopšte ne moramo da znamo, na primer da je njegovo omiljeno jelo lignje u šerpici, koje mu mama napravi. On sa nama deli informacije da ne može da jede šniclu pred Angelom Merkel, jer će to vreme da iskoristiti pametnije, da kaže nešto lepo u korist Srbije, on sa nama deli da ne može da spava, i da u pola tri noću ide i gleda zatvorene knjižare, itd.. Tako mi saznajemo dosta o njemu, kao nekada o Maršalu Titu, kada je bio mali, sećate se tih priča. E, ja mislim da je drug Vučić na tragu da postane Tito, jer mi sada više znamo o njemu, njegovom detinjstvu, snovima i nadanjima, nego što smo znali o Titu. Kada imate jednog takvog političara to je srećna okolonost za nas satiričare. On nas svakodnevno zasipa materijalom. Ja se pitam šta bi smo radili da na njegovom mestu imamo nekog dosadnog lika kome jedva znamo ime i prezime, činovnika koji radi svoj posao za državu, za šta je i plaćen i ne hvali se kako mnogo radi.

Da li se osećate slobodnim da svoju emisiju radite onako kako želite?

Naravno da se osećam slobodnim, u smislu da ne razmišljam šta će biti ako više ne bude emisije. Nemam neke dugoročne planove i svakoj emisiji prilazimo kao da je poslednja, kao da smo u finalu. Ulažemo svu snagu u svaku epizodu i nema mesta strahu da ćeš u nekoj emisiji preterati i da će ti na glavu pasti neki teg. Ako bi tako razmišljali, to bi sputalo našu kreativnu stranu.

Da li mislite da je moguće da će Srbija doživeti trenutak u kome neće biti dovoljno materijala za jednu ovakvu emisiju?

To je teško pitanje, ali ja bih to voleo. Deca su mi sada mala, rastu. U jednom trenutku će da porastu i da shvate da žive u jednom bezveznom društvu, gde su potpuno poremećene vrednosti gde je laž oficijalna politika, koja je postala istina, a istina je postala manje bitna. Voleo bih da postanemo dosadno društvo, ako je to na primer Švajcarska, Švedska ili Norveška. Ali ne verujem da ćemo u dogledno vreme postati dosadno društvo, jer ne vidim mogućnost da situacija u Srbiji  bude normalna.

Da li je Zoran Kesić jedino svetlo na kraju medijskog tunela?

Pročitao sam to više puta, ne konkretno za mene, već za emisiju, da je jedino svetlo, ventil… Meni je to potvrda da ljudi koji nas gledaju, nisu ludi. Jer kada ti svakodnevno gledaš vesti na televiziji i očigledno imaš utisak da te neko laže, onda pomisliš da ako u svim novinama piše jedno te isto i svi stalno govore da je crno belo, možda to zaista jeste belo. Možda ja nisam u pravu. Zapitaš se da ti nisi lud? Onda pogledaš jednu emisiju, pročitaš neke novine, neki nedeljnik. I tada svhvatiš da još neko misli isto kao ti. Dakle, postoji mogućnost nisam lud, ok lakše mi je, ili ako sam lud nisam jedini, pa ti je opet lakše. Zato nam ljudi daju te epitete, koji su čini mi se, preterani. Ja ne mislim da smo mi samo jedno svetlo na kraju tunela. Živela ta svetla!

Ostavite odgovor