Pocetna BORN IN THE UE Vladimir Kurćubić Joja: Put ka ličnom, 250. stepeniku

Vladimir Kurćubić Joja: Put ka ličnom, 250. stepeniku

863
0
Podelite

Uspešni reditelj i muzičar, tridesetdvogodišnji Užičanin, Vladimir Kurćubić Joja, sa svojim bendom „Ujka Joja i sestrići“ nedavno je izdao drugu pesmu „Kasno je“, koja je nastala u saradnji sa Borom Đorđevićem, a već pokazuje karakteristike pravog radijskog hita. Kaže da mu nedostaje više vremena i Užice, a iz razgovora sa njim može se zaključiti – ideja i posla ima na pretek. Trenutno je fokusiran na dokumentarni sportski film, ali pred sebe je kao veliki cilj postavio „pravi užički igrani film“.

Kako se rodila ideja za užičko- čačansku muzičku koaliciju u pesmi „Kasno je“?

Joja foto 1Pesma „Kasno je“ je nastala tako što sam našem bubnjaru poslao tri SMS poruke, kao komentar na današnje devojčice koje žele prebrzo da odrastu. To je zapravo bila moja reakcija na situaciju u kojoj smo u jednom večernjem izlasku bili okruženi našminkanim devojčicama, koje su očigledno želele da budu starije nego što jesu. Tri SMS-a u vidu stihova, postala su tri strofe i refren. Drugar, bubnjar je na to odgovorio: „Pa, ovo je isto kao Bora. Kako bi bilo dobro da napravimo pesmu i zovemo ga da peva sa nama“. Tako smo i uradili, a onda pitali Vicka iz Riblje Čorbe, koji je najbolji čovek na svetu, da li bi Bora pevao sa nama. Vickov odgovor je bio: „Pa ovo je isto kao da je Bora pisao!“. Na kraju smo zvali Boru, on je došao, čuo pesmu i rekao: „Pa, ovo je isto kao da sam ja pisao!“… Odatle ideja da zovemo Boru – zvučalo je kao on.

Jeste li zadovoljni krajnjim rezultatom?

Super smo zadovoljni – pesmom i Borom, koji je car. Ušao je u studio, u kome nije bio kao neki „veliki“ izvođači – zvezda, već je jako uporno, vredno radio. Vraćao se deset puta da otpeva deonice kojima nije bio zadovoljan. Više je on nas mučio u studiju, nego mi njega. Na kraju, kada smo mu poslali pesmu, bio je veoma zadovoljan.

Joja i Bora

Dosta rada je uloženo i u spot. Reditelj u tebi ne miruje?

Da, ali iza toga stoji još jedna priča, o drugačijem spotu. Imali smo fantastičnu ideju, koju neću da vam otkrijem, jer ćemo je realizovati za neku od narednih pesama. Pokušavali smo da uradimo taj neverovatni spot, pesma je čekala. Na kraju, nismo uspeli. Spot koji jeste izašao smo uradili za dva meseca – snimali smo i svirali u najhladnije doba godine u hangaru. Ispostavilo se da zbog toga izgleda jako dobro. Osim toga, jedan prijatelj iz Francuske je snimio glavnu glumicu, tako da smo imali i francusko- srpsku saradnju.

Joja i bend 1

Prva pesma „Kad praznici prođu“ se lako zavrtela i privukla publiku, ali smo dugo čekali na drugu. Nadam se da nećemo i na treću?

Iskreno se nadam da nećemo. Pre nekoliko dana je bila promocija albuma benda „Crna Barbika“ i tada je Bane Lokner rekao: „Mnogo me nervira što su rokeri poslovično lenji. Da su bili malo vredniji, da su više radili, verovatno ne bi nikada izgubili bitku za mainstream“. Zbog te poslovične rokerske lenjosti, mi smo bili dobre dve godine bez nove pesme, ali sada smo počeli da radimo i mislim da ćemo uskoro imati sve i svašta novo.

U međuvremenu, stižeš da sarađuješ i sa mnogim drugim muzičarima?

Joja Rimljani ite domaDa, standardno radimo naš Silverhand Project, u kome moj sestrić i bubnjar, Bane Vesović i ja radimo obrade pesama za koje mislimo da su prave za naš bend. Tu sarađujemo sa različitim muzičarima, pa smo nedavno izbacili obradu Richie Sambora – Rosie. Sviram i u bendu „Rimljani ite doma“, koji je varaždinsko- užičko- beogradska ekipa. Upravo samo završili prvi album, čija će promocija uskoro biti održana. Muzikom ću se svakako baviti i ubuduće, ali bez obzira gde me taj put bude vodio, cilj mi je da uvek sviram sa dva čoveka – Banetom Vesovićem i Mladenom Pecovićem. Sa njima se razumem bez reči.

Dokumentarac o čuvenom „Bormiju 1987″ i uspehu tadašnjih juniora Joja 250 stepenikaJugoslavije, „250 stepenika“, za koji si radio režiju, izazvao je burne, pozitivne reakcije. S obzirom na uspeh koji je postigao, da li za tim koji ga je stvarao imao istu simboliku kao i tih 250 stepenika za tadašnje svetske prvake?

Film „250 stepenika“ je realizovan bukvalno uz pomoć štapa i kanapa, na čist entuzijazam ekipe koja ga je radila. U realizaciju samo ušli tako što je firma od nas tražila da zabeležimo priču o jubileju Bormija, a mi smo odlučili da od toga napravimo pravi film. Nakon prvog snimanja u Sarajevu, kada nam je Samir Avdić objasnio koliko je truda i muke bilo potrebno da bi se napravili svetski šampioni, rekli smo :„Čekaj, zašto bismo mi od toga napravili samo jednu običnu priču, hajde i mi da prođemo muku i golgotu, ali da napravimo dobar film“. Publika na film odlično reaguje, a zahvaljujući njemu smo dobili priliku da radimo i neke druge projekte.

Joja i reprezentativci

Trenutno radiš na zahtevnom projektu, koji obuhvata sva svetska prvenstva u fudbalu?

To je fenomenalno. Radimo serijal koji se zove „Od Urugvaja do Rusije“ i bavi se svetskim fudbalskim prvenstvima na kojima je učestvovala reprezentacija Jugoslavije odnosno, Srbije. To je veoma zahtevan projekat, sa preko osamdeset sagovornika, bivših fudbalera koji su učestvovali na svetskim prvenstvima. Rok nam uskoro ističe, posao je pri kraju, ali još uvek nismo završili. Ovih dana sam dvadeset sati dnevno posvećen tome.

Joja i reprezentativci 2

Je li to film koji ćemo videti na Zlatiboru na Festivalu sportskog filma?

To je serijal od jedanaest 24-minutnih epizoda, a jedna će biti prikazana na Zlatiboru, kao i film „250 stepenika“ i „Granica snova“, koji se bavi kandidaturom Beograda za Olimpijske igre. Naravno, nismo ih dobili, ali je priča o tome koliko smo verovali da hoćemo, jako lepa i zato preporučujem da ljudi pogledaju taj film na Zlatiboru, premijerno, jer još uvek nije nigde prikazivan.

Joja foto

Da li to govori ti je posebno drag sportski film?

Nekako se slučajno namestilo tako, jer radim u firmi Sportnetwork, odnosno PGM Network, koja je specijalizovana za sportsku video produkciju, pa se sportski dokumentarni film nametnuo. U međuvremenu je počeo da mi prija, uživam u tome i mislim da ću bar još neko vreme da se bavim sportskim dokumentarcima. Mada, ono čime zaista želim da se bavim „kad porastem“ je igrani film. I to je u pripremi.

Joja i reprezentativci 1

Tim sa kojim radiš, očigledno je uspešan, a okuplja značajan broj talentovanih Užičana. Slučajnost ili…?

Ja baš ne verujem u slučajnosti. Od kada sam došao u Beograd, trudim se da se družim sa Užičanima, tako da i u ekipi sa kojom radim, ima 80 posto Užičana. Recimo, tu je Aleksandar Mijailović – Paga, najbolji direktor fotografije na svetu, Pavle Ilić, snimatelj, budući veliki direktor fotografije, koji je i radio kao direktor fotografije „250 stepenika“, Tanja Milosavljević, koja radi sve što se tiče vizuala, Igor Zlatić – dizajn, za muziku je tu Mladen Pecović, najtalentovaniji mladi kompozitor, za čije stvaralaštvo u filmskoj muzici će tek da se čuje. Radio je muziku za „250 stepenika“, a sada radi za jedan veliki film. Osim njih, tu je još bar dvadeset Užičana sa kojima sarađujem u svim sferama. Cilj je da jednog dana napravimo igrani film, u kome će da učestvuju upravo Užičani. Pravi užički igrani film. Igrani film je inače skup i iziskuje mnogo vremena, a to su one dve stvari koje niko od nas nema. Borimo se da prikupimo sredstva, ideje imamo. Nadam se da ćemo uskoro biti u mogućnosti da ih realizujemo, to je jedini pravi cilj.

Sve to navodi na pitanje – da li ti nedostaje Užice?

Užice mi užasno nedostaje. Zbog posla imam malo slobodnih dana i zaista nemam vremena da dođem u Užice. Dok sam bio student, imao sam pravilo da dolazim svakog vikenda. Tu imam drugare, uživam u svakom dolasku. Imam viziju i voleo bih da se jednog dana vratim da živim i stvaram u svom gradu. To bi mi omogućilo upravo bavljenje igranim filmom. Tada bih imao osam meseci pripreme, a tri meseca snimanja. Ako zamišljam svoj idealni život, on uključuje život u Užicu, a da radim bilo gde po svetu.

Poslušajte novu pesmu: 

I podsetite se stare:

Ostavite odgovor