Pocetna Ekonomija „Jufkine“ kore na kanadskim trpezama

„Jufkine“ kore na kanadskim trpezama

196
0
Podelite

Rast proizvodnje prošle godine bio je 25 posto u odnosu na prethodnu, a za ovu godinu projektovano je povećanje najviše do15 procenata. Osim na domaćem, „Jufka“ svoje proizvode izvozi i na strana tržišta, za sada najviše u Kanadu, kaže za „Vesti“ Aleksandar Lađevac, vlasnik i direktor preduzeća.

Kada je nastala pre 27 godina kao zanatska radnja sa troje, četvoro zaposlenih, smeštena u prostor veličine jedne prosečne garaže, proizvodila je samo kore za pitu, uglavnom, za užički kraj. „Jufka proizvod“ sada radi u poslovnom prostoru u preko 500 kvadrata, ima oko dvadesetak zaposlenih i srpskom tržištu nudi oko 50 vrsta proizvoda proizvedenih po HACCP stadardima, od širokog asortimana smrznutih proizvoda od testa, svežih kolača, smrznutog voća i povrća. Od  pre dve godine krenule su i probne isporuke za tržište Kanade i za sada se  ustalio izvoz pet artikala – kore za pitu i baklavu u raznim oblicima, tulumbe i kolači, a ostaje da se vidi kako će proći mali zdravi keksići, Nutri Life i čajni kolutići. Značajne količine proizvoda „Jufka“ je izvezla u Švedsku, do kraja ove godine njeni proizvodi biće i na tržištu Austrije, ali ih treba očekivati i u Crnoj Gori.  Za sada je ukupan izvoz na nivou od oko desetak  posto od ukupne proizvodnje, ali najave, pre svega sa tržišta Kanade, govore da ta količina u ovoj godini može znatno porasti.

Jufka 2Te 1991., za majstora Dragomana Lađevca nastali sklop određenih društvenih okolnosti pružio mu je šansu da pokaže i dokaže svoj talenat, poznavanje zanata kojim se bavio, radoznalost i vrednoću, da napravi iskorak u privatni posao koji je izrastao za kratko vreme u prepoznatljiv proizvod. Kupci u užičkom kraju su vrlo brzo prepoznali kvalitet kora za pitu i baklavu „Jufka“, a onda su se iz toga razvili brojni proizvodi, preko rezanaca i korica za rozen tortu do hrono keksa i osvajali su polako deo po deo Srbije, prvo zapadnu i Beograd, pa centralnu Srbiju, sada su u na pragu mnogih gradova u Vojvodini i na jugu Srbije. U rafovima su  pojedinih značajnih, velikih trgovinskih lanca. Firma je rasla uz tržište i  izrasla u zdravo malo preduzeće koje sada, uz novu i snažnu energiju, kakvu može pružiti samo mlad čovek, poput Dragomanovog sina Aleksandara, oprezno promišlja o novim i proizvodima i tržištima.

-Moj otac je svojim rukama napravio sve potrebne mašine za proizvodnju, osim mesilice za testo. To je bilo izuzetno značajno za početak, kaže Aleksandar Lađevac.

Kada je „Jufka“ nastala, Aleksandar je imao tek šest godina, ali je, kako kaže, od malih nogu bio „uključen“ u porodični posao kao i njegova sestra da bi zaradili džeparac, a sada je na čelu firme.

Aleksandar Ladjevac-Otac me je polako i neosetno uvodio u posao. Nikada mi nije naređivao, već me je pustio da radim kako mislim da je najbolje, posmatrao sa strane i nenametljivo mi ukazivao na prave odluke, priča Aleksandar. Zapravo, zahvaljujući najviše njemu, broj kupaca se širio, naročito, posle 2003. kada je postao punoletan i kada je počeo više da se bavi prodajom. Nije otišao iz Užica kao većina njegovih vršnjaka, već je upisao Visoku poslovno- tehničku školu strukovnih studija i nastavio da radi u firmi.

-Nagli rast i proizvodnje i broja kupaca dogodio se pre desetak godina, kada sam se vratio iz Amerike gde sam boravio u okviru razmene studenata. Tada sam se baš ozbiljno uključio u posao. A i privredni ambijent je bio povoljan za rad i razvoj privatnog preduzetništva, kaže Aleksandar i podseća da je i prošla godina bila izuzetna, jer je u odnosu na prethodnu, ostvaren rast proizvodnje od oko 25 posto.

-Za ovu godinu planiramo rast od oko 10, najviše do 15 posto. Nisam za nagle skokove u proizvodnji, jer smo mi malo preduzeće i potrebno je sve raditi polako i oprezno. Nije pametno ni mnogo rizikovati, jer zbog nepromišljenosti može da se sruši sve što se gradilo godinama. Čovek mora da bude pažljiv i nema potrebe da „trči pred rudu“. Naša proizvodnja je moderno opremljena prema svojim potrebama i kapacitetima. Za planirani rast od 10 posto imamo raspoložive kapacitete, kao i za rast do 30 procenata. Međutim, ukoliko bi rast proizvodnje bio veći od toga zahtevao bi nabavku nove opreme i povećanje broja zaposlenih. U svakom slučaju, najvažnije u svemu je da proizvodnja ide u skladu sa rastom prodaje i onda nema nikakavih problema, napominje Aleksandar.

Jufka 3Po rečima Aleksandra, privredni ambijent u Srbiji za poslovanje malih preduzeća sada nije loš, ali bi svakako, mogao biti bolji.

-Za nas koji smo vezani za trgovinske radnje i lance, najveći problem nam je naplata potraživanja. Valuta plaćanja kod trgovinskih lanaca je 60 dana, pa je veoma teško da malo preduzeće to izdrži. Tu bi država mogla da pruži dragocenu pomoć i da sagleda mogućnost za smanjenje roka plaćanja za male proizvođače bar u prvih godinu dana saradnje. To bi im, između ostalog, pomoglo da se dalje razvijaju i da rastu, da ne ostanu zauvek mali, kaže Aleksandar.

„Jufka“ se razvijala i modernizovala opremu  uglavnom uz pomoć sopstvenih sredstava i uz po neki oblik sufinansiranja. Međutim, o kreditima se još uvek ne razmišlja.

-Konkurencije imamo, a sa njom se borimo inovacijama i kvalitetom. Ubacujemo uvek nove, interesantne proizvode, trudimo se da kvalitet održimo na nivou po kojem smo prepoznatljivi, da dizajn bude dopadljiv. Inače, mislim da u Srbiji ima prostora za sve one koji hoće da rade, da budu inovativni i uporni, ističe Aleksandar.

Jufka 4Plan za ovu godinu je da „Jufka“ ostvari saradnju sa još jednim značajnim trgovinskim lancem kod nas što će značajno uticati na povećanje proizvodnje za domaće tržište, ali se očekuje i povećanje izvoza, što se uklapa u projektovani rast od najmanje 10 procenata.

-Jedna od kritičnih tački  kod porodičnih i malih preduzeća je „ključni čovek“,  osoba od koje sve zavisi i koja drži sve pod kontrolom. Dok je preduzeće malo imate vremena i za sebe i za preduzeće, ali kako ono raste, sve više vas posao uzima i vrlo brzo dođete do tog stanja da počnete da jurite samo za ciframa, a život prolazi. Niko nije večan, svi nestajemo i mislim da svoj život treba organizovati nekako da malo i uživamo u onome što smo postigli, kaže Aleksandar koji ima brojna interesovanja i svoje hobije. Sa dva drugara vodi paraglajding klub, poluprofesionalno planinari – popeo se  na Kilimandžaro, ima dozvolu za vožnju malog, lakog aviona, voli da putuje. A za sve to je potrebno vreme.

-Pokušaću da ne zaboravim na sebe, jer će život brzo proći, zaključuje Aleksandar i ističe:

-Zato mi je krajnji cilj da uredim preduzeće tako da to bude sistem koji će moći da funkcioniše besprekorno i kada ja nisam prisutan u svakom segmentu poslovanja, a da svi budu zadovoljni. Želim da rast proizvodnje mora pratiti i rast nivoa organizacije unutar preduzeća da bi se očuvao životni balans kao kada je preduzeće bilo malo.“

Ostavite odgovor