Pocetna Društvo Užičanin Momčilo Antonijević : Na put krećem za 14 minuta

Užičanin Momčilo Antonijević : Na put krećem za 14 minuta

2407
2
Podelite

Putovanja su veoma važna, jer na njima najjasnije vidimo da nismo jedini i najpametniji, kaže tridesetsedmogodišnji Užičanin, novinar i narodni travar, Momčilo Antonijević, čija početna tačka putovanja i profesionalnih odluka je jedna zlatiborska, bukova šuma i njen biljni svet, koji pamti od dečačkih dana. Sada novinar Vice-a, izvršni urednik magazina „Vodič za život“, glavni urednik magazina „Jasmin“, osnivač sajta snagabilja.rs, magistrirao je na katedri za Teoriju kulture na Fakultetu političkih nauka, a planira da doktorira i na Filozofskom fakultetu, na vezi magičnih, psihoaktivnih biljaka i razvoja ljudske civilizacije. Još uvek se seća kako mu je ljubav prema biljkama, devedesetih, za vreme hiperinflacije „zaradila“ džeparac, čeka izdavača za svoju knjigu putopisa i zamišlja penzionerske dane u Drežniku.

Momcilo Antonijevic 4Koliko je zlatiborska priroda u kojoj ste provodili vreme bila presudna za kasnije opredeljenje, okrenutnost prirodi i biljkama?

Ne mogu da zamislim kako bi izgledalo moje detinjstvo bez velike bukove šume koja se nalazila i još uvek nalazi u neposrednoj blizini naše kuće na Zlatiboru. Boravak u prirodi ne samo da je uticao na moju ljubav prema lekovitim biljkama koje tamo rastu na svakom koraku, već kad god sam umoran ili nervozan u mislima prizovem tu tišinu i senoviti mir. Odmah bude lakše.

Da li tačno da je ljubav prema bilju za Vas bila neka vrsta “izlaza” iz teških devedesetih godina?

Danas kada pričam o devedesetim godinama nekad ni sam sebi ne verujem. To vreme je bilo potpuno neverovatno. Odrastanje u vreme hiperinflacije nije bilo lako. Jednog dana, tokom letnjeg raspusta, odlučio sam da sam sebi zaradim džeparac. Bila je 1993. i ja sam imao 13 godina. Napunio sam korpu buketićima osušenih trava, raširio stolnjak u pešačkoj zoni i poređao svoje biljčice. Ljudi su se odmah zainteresovali. Kao svaki dobar đak naučio sam priču o taninima, eteričnim uljima, saponinima, heterozidima i njihovom delovanju. Oko mene se već stvorio krug zainteresovanih koji su počeli da postavljaju pitanja: Koliko dugo smem da pijem čaj od majčine dušice? Mogu li zovu da mešam sa žalfijom? Kako se pravi kantarionovo ulje? Na sva pitanja sam detaljno odgovorao. Kada sam završio svoje iscrpno izlaganje jedna gospođa koja je sve s pažnjom slušala rekla je jednostavno: “Spakuj mi sve to.” Pogledao sam je po malo zbunjeno, jer nije ni pitala koliko sve to košta, a koštalo je okruglo deset nemačkih maraka (uvek se začudim kada pomislim da je u pitanju pet evra). Spakovao sam joj veze majčine dušice, kantariona i hajdučice, korenčiće omana, list bokvice i šumske jagode, kičicu i rusomaču. Često se setim njenog lica, čini mi se da bih i danas mogao da je prepoznam.

Momcilo Antonijevic 1

Dosta vremena provodite u prirodi, čak organizujete i kurseve poznavanja lekovitih biljaka. Kako oni izgledaju, šta polaznike najviše interesuje?

Ljudi su, srećom, sve više zainteresovani za biljke, ali i za okretanje ka prirodi uopšte. Kursevi su zamišljeni kao šetnja kroz prirodu tokom koje se upoznajemo sa lekovitim stanovnicima šuma i livada. Ljudi često budu iznenađeni kada shvate da neka neugledna biljčica koju viđaju svaki dan, recimo hoću-neću ima lekovito dejstvo. Kurs podrazumeva i piknik u prirodi, uz biljni čaj naravno.

Ima li istine u tome da našem organizmu najviše prija ono što dolazi sa našeg podneblja?

Ja sam lično pobornik te teorije, ali moja mama pije svakodnevno, čaj od đumbira za koji Momcilo Antonijevic 6tvrdi da je godinama čuva od prehlada i gripa. Dakle, ni u ovome ne treba biti isključiv. Važno je pronaći ono što vama najviše prija. Nećete pogrešiti ni ako svakog dana popijete po šolju čaja od majčine dušice ili kleke, proverenih biljnih lekova za borbu protiv virusa i bakterija.

Očigledno je da postoje trendovi, odnosno biljke koje su u javnosti, periodično više zastupljene. Ako je tako, šta je trenutno “aktuelno”?

Već neko vreme neverovatno je popularan divlji origano, lekovita biljka sa Mediterana. Ime zvuči pomalo egzotično, a zapravo se radi o bliskom rođaku vranilove trave, lekovite biljke koja raste u Zapadnoj Srbiji. Tu bih prednost dao onome što raste u našem okruženju. Podjednako je efikasno, samo drastično jeftinije i dostupnije.

Koliko Vam je važno što, kao novinar i urednik, možete da prenesete svoje ideje i viđenje stvari drugima?

Dobro je kada imate moć da se vaš glas čuje.

Urbanost koju nosi “Vice” i Vaše priče čine neobično dobru kombinaciju. Kako je ostvarena ta saradnja?

Sa Vice-om sarađujem od trenutka kada su došli u Srbiju. Vice je najbržerastući medij na planeti, koji na jedan svež i nov način prilazi različitim temama. U pitanju je novinarstvo koje je nešto drugačije od onog klasičnog koje učimo na fakultetu, pa je to iskustvo bilo dragoceno, naravno kao nadogradnja onoga što se uči u školi.

Kada se sve sabere, to je poprilično putovanja, uz obaveze koje Vam, čini se – prijaju. Šta zapravo podrazumeva, u praksi, Vaš posao?

Izaberite posao koji volite, i nećete morati da radite nijedan dan do kraja života, mudro je rekao pre mnogo vekova Konfučije. Putovanja su veoma važna, jer na njima najjasnije vidimo da nismo jedini i najpametniji. Za mene putovanje je zadovoljstvo, skoro nikada obaveza. Spadam u one ljude koji mogu da se spakuju i krenu negde za 14 minuta.

Momcilo Antonijevic

Koliko se poslovi kojima se bavite preklapaju, koliko imaju sličnosti?

Ljudi se malo smeškaju kad im na pitanje čime se bavim odgovorim: “Ja sam novinar i narodni travar.” Iako to na prvi pogled ne izgleda povezano, tako je samo na prvi pogled. Godinama unazad uređujem svoj neprofitni sajt snagabilja.rs. Magistrirao sam na katedri za Teoriju kulture na Fakultetu političkih nauka, a planiram da doktoriram na Filozofskom fakultetu i to na vezi magičnih, psihoaktivnih biljaka i razvoja ljudske civilizacije. Na čudan način sva moja interesovanja se prepliću i preklapaju.

cofJe li drama „Dečak koji je hteo da osnuje nevladinu organizaciju“, još uvek nezavršena?

A ovo je divno pitanje! U pitanju je bila jedna od planiranih bajki iz zbirke bajki za odrasle koju sam nekada davno hteo da napišem. U međuvremenu sam se predomislio, odabrao drugi književni žanr i napisao knjigu putopisa “Kako sam postao putnik i prestao da budem turista.” Pisanje je završeno bukvalno pre tri dana i sada ta knjiga dobija svoj finalni izgled, a nadamo se i izdavača.

Užički kraj, izgleda dovoljno bogat biljnim svetom, da Vas privuče da mu se vratite jednog dana. Da li će se to dogoditi?

Shvatio sam da mi odgovaraju život u velikom gradu i život na selu. Za sada ostajem u Beogradu, ali potpuno mogu da zamislim svoje penzionerske dane u Drežniku, na jednoj divnoj sunčanoj padini sa tri bunara, na kojoj rastu stare srpske sorte voća. Na tom planu za penziju radim aktivno. Voće je već posađeno.

2 Komentari

Ostavite odgovor