Pocetna Sport Život me vuče napred

Život me vuče napred

633
0
Podelite

Zaslepljuje svojim šarmom, otmenošću, stavom i držanjem. Voli izazove i ume u svakoj situaciji da pronađe svoje mesto pod suncem. Osećajna je ali i zahtevna osoba. Nataša Kovačević je divna devojka koja je 7. septembra 2013. godine izgubila nogu u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj, i od tog trenutka život joj se načisto promenio. Zbog načina na koji se suočila sa svim nedaćama koje joj je igra sudbine priredila, Nataša je mnogima postala inspiracija, simbol snage i nepokolebljivosti

Nekadašnja košarkašica Partizana, Voždovca, mađarskog Đera i Crvene Zvezde se posle posle teške saobraćajne nesreće hrabro suočila sa posledicama i samouvereno krenula dalje. Od tog trenutka, ne samo da je uspela da se oporavi, već i da se vrati na teren. Sa Crvenom Zvezdom osvojila je Kup Milana Cige Vasovića, osnovala je humanitarnu Fondaciju, napisala knjigu, postala predsednica Crvene Zvezde i klub dovela do duple krune. Uz to završila je i dva fakutleta. Uprkos neprijatnom iskustvu koje je život naučio, osmeh sa lica ove devojke ne silazi. O svemu je snimljen dugometražni dokumentarni film „Skok“ koji govori o zadivljujućem povratku mlade košarkašice i njenoj misiji da kod drugih ljudi, sličnih sudbina, probudi borbeni duh i motivaciju da se prebrode neizgled nepremostive prepreke.

Kako uspevate da uprkos svemu što ste preživeli sa 24 godine, u svakom trenutku budete vedra osoba puna optimizma i uvek nasmejana?

-Pa šta da vam kažem?! Videli ste i sami delove dugometražnog filma Skok, koji govori o mom kambeku. Sada kada sa ove distance gledam sve to, mogla sam da vidim koliko je to bio dugačak put. Dok smo snimali film vraćali smo se na ta neka mesta koja su bila važna i mislim da ništa od toga ne bi bilo i ne bih postigla da nije bilo prave podrške, da nije bilo neverovatne snage moje porodice, prijatelja, ljudi koje sam poznavala, jer su oni kroz taj ceo period bili uz mene i davali mi vetar u leđ. To na neki način jeste borba sa samim sobom ali definitivno da nije bilo te podrške mislim da ne bih mogla sve sama da iznesem. Ako ste okruženi dragim ljudima koji vam želi dobro, onda možete sve.

Natasa-Kovacevic-2Ali da nije tvog karaktera …

-Moram da kažem da me je na neki način košarka vaspitavala, isto koliko i porodica. Kada me pitaju „kako si ti takva kao što jesi“ ja kažem jednostavno porodica i košarka su ne naučile da budem ovakva. Kada trenirate, ne mora to da bude košarka već bilo koji drugi sport, vi od malih nogu naučite određenu vrstu discipline, da nikada ne odustajete, da se borite do kraja do zadnjeg zvuka sirene! To su neke važne poruke koje ostaju kroz čitav život. Nije važno da li ćete u sprotu biti profesionalac ili recimo igrati u NBA ligi, bitno je da naučite da na neki način oblikujete karakter, i to je ono što ostaje za čitav život.

Zašto si izabrala košarku?

-Potičem iz sportske porodice. Otac mi je bio rukometaš, stariji brat košarkaš, mama je bivša košarkašica Crvene Zvezde koja je 1979. godine savladala BSE iz Budimpešte 97-62 i postala šampion Evrope. Iako je mama iz košarkaških voda, nekako je uvek želela da ja treniram odbojku. NJoj je to bio ženstveniji sport, valjda zato što je bez kontakta sa protivnikom. Imala sam drugaricu koja je trenirala odbojku i uvek je bilo: idi sa Kaćom treniraj odbojku! Međutim kako život uvek nekako napravi sam svoj put, i kako sudbina ume da ti dodeli neke druge pravce, te 2002. godine, kada sam imala osam godina, igralo se Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu gde je Jugoslavija osvojila zlato. Pratili smo sve utakmice, ustajali u dva u tri sata u noć da gledamo, nije bilo bitno što ujutru idemo u školu… sve smo gledali! Pamtim te utakmice i dan danas. U tom periodu zaljubila sam se u Peđu Stojakovića. Skupljala sam njegove postere, sličice…Sve to je obeležilo moje detinjstvo. Kada me pitaju zašto si izabrala košarku uvek kažem da je glavni krivac Stojaković! Realno da se nisam toliko zaljubila u njega, i da nije na neki način postao moj idol verovatno ne bi bilo ni košarke. To je ono što je upečatljivo za moje detinjstvo i žao mi je što toga danas nema. Danas je poremećen sistem vrednosti i deca imaju pogrešne idole. To je suštinski problem u društvu. Sportisti su najbolji primer i deca treba da se ugledaju na sportiste.

Kako je tekla tvoja košarkaška karijera?

-Igrala sam prvo u Beopetrolu, to je jedan mali klub koji na žalost više ne postoji. Žao mi je što se kod nas zbog finansijske situacije gase mnogi klubovi, posebno ženski. U prvom prelaznom roku prešla sam u Partizan sa kojim sam osvojila pionirsku titulu prvaka Srbije. To je bio jako interesantan period u mom životu. Posle toga prešla sam u Crvenu Zvezdu gde smo osvojili titulu prvka dražave u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji. Igrala sam i za Voždovac što je za mene bio jedan od najsrećnijih perioda igranja. Pravili smo velike rezultate, ja sam bila ubedljivo najmlađa u toj seniorskoj ekpi, igrali smo u Regionalnu ligu, a atmosfera u klubu je bila sjajna. Bukvalno smo bili kao porodica. Svaki sportista ima neku sredinu u karijeri za koju kaže da se osećao kao kod kuće. Za mene je to bio Voždovac. To je bila moja druga kuća. Na žalost ni KK Voždovac danas ne postoji. Ipak, definitivno moju karijeru je najviše obeležila Crvena Zvezda, ne samo što je moja majka igrala tu, već prosto što mi je taj klub bio u krvi. Ni majka, ni otac koji je takođe zvezdaš, nisu uticali niti me usmeravali za koga ću da navijam. Sećam se da kada sam igrala u Partizanu da sam predsedniku kluba puštala Zvezdine pesme. Ponosna sam na način na koji sam vaspitavana. Slušala sam savete roditelja ali su me oni od malih nogu pustili da ja sama odlučujem o sebi. To je igralo jako bitnu ulogu u mom odrastanju.

Natasa-KovacevicKako si uz sport uspela da završiš i dva fakulteta?

-Završila sam na Singidunum-u turizam a na Fakultetu za sport Univerziteta „Union- Nikola Tesla“ smer Menadžment u sportu. Na diplomskom ispitu sa temom „Sličnosti i razlike između muške i ženske košarke“ dobila sam desetku, a fakultet sam završila sa prosečnom ocenom 9,42. Priključila sam se ambicioznom projektu FIBA pod nazivom Tajm-aut. U okviru tog programa upisala sam master studije na Univerzitetu Nort Ambrija u NJukaslu, smer liderstvo i menadžment. Sledeće godine trebalo bi da završim magistarsku disertaciju i onda sam gotova zvanično što se škole tiče. Sve ovo je zaista zahtevno, traje dve godine, iziskuje česta putovanja, ali sam zaista presrećna što sam dobila priliku da se usavršavam. Da vam kažem, odlazak u Mađarsku je trebalo da bude moja prva velika sezona. Na neki način to je bilo ostvarenje sna. Ali i tada mi je obrazovanje bilo na prvom mestu. I kada sam tada sa 19 godina potpisalo svoj prvi veliki ugovor i dalje mi roditelji nisu dozvoljavali da zapostavim obrazovanje i zato sam upisala Univerzitet Singidunum, koji je u tom periodu bio jedan od retkih koji je imao onlajn program učenja što je meni odgovaralo jer bih onlajn pratila predavanja, kolokvijume i ne bih dolazila u Beograd. Tako da sam upisala fakultet i otišla za Mađarsku. Kada se desila saobraćajna nesreća mislila sam da ću biti zauvek odsečena od sporta i da je košarci došao kraj. Još dok sam bila u bolnici stigla mi je ponuda Fakulteta za sport da studiram sportski menadžment. To je na neki način bila povezanost sa sportom ponovo, i zato sam upisala i ovaj fakultet. Uz to nisam htela da zapustim i turizam, jer sam ga već upisala, tako da sam uspela da oba fakulteta istovremeno završi. I da zaključim na ovu temu, sportisti moraju da znaju da njihova karijera neće doveka trajati i da nikako ne smeju da zapostave sopstveno obrazovanje.

Kakav je bio osećaj kada si se posle nesreće ponovo vratila na teren?

-Nije bilo ni malo lako ali išla sam korak po korak. Po prirodi sam inače pomalo „luda“ (iz bolnice sam bežala da šutiram na koš) i puna neverovatne doze pozitivne energije. Sve me je „vuklo“ napred uz želju da se koliko toliko vratim normalnom životu, da popijem kafu sa prijateljima, da idem na fakultet.. I nekako mi se javila želja da se vratim na košarkaški teren. Ta ideja je za sve bila nemoguća misija osim za mene. Bila sam sigurna da ću uspeti. Počela sam polako da treniram, videla da mogu i ostalo znate. Život mi se podelio na život pre i posle nesreće. Važno je da iz svakog izazova, bio on dobar ili loš, izvučemo pouke i nastavimo dalje. Najvažnije je da ne ostanemo zarobljeni u prošlosti već da živimo u trenutku, da ne planiramo previše! Mene je život naučio da ne treba planirati previše. Okružite se dobrim ljudima! To je ključ svega jer u tom slučaju čak i one negativne stvari mogu da vas podstaknu da idete napred.

Osnovala si i humanitarnu Fondaciju. Šta je njena misija?

-Mi smo jako malih mi imamo nula zaposlenih i uglavnom sve poslove u Fondaciji završavamo moj otac i ja. Osnovala sam je samo nekoliko meseci nakon saobraćajne nesreće. Naš cilj je bio jasan od samog početka, ako uspemo da pomognemo makar jednoj osobi mi smo uspeli u nameri. Naša misija je upravo to pomoć teže povređenim i obolelim sportistima, edukacija sportista o potrebama dodatnog osiguranja kao elementa zaštite od neželjenih događaja, podrška mladim sportskim talentima, ne samo u sportskom razvoju već i u školovanju, i promocija ženskog sporta. Mislim da smo uradili puno toga i zaista sam ponosna na rad Fondacije. Drago mi je što mogu da pomognem nekom isto kao što sam i ja dobijala podoršku kada je ona meni bila najpotrebnija.

Natasa-Kovacevic-1bKada bi trebalo sebe da opišeš u nekoliko rečenica kako bi to izgledalo?

-Uh! Teško pitanje. Tvrdoglava sam ali se trudim da kroz sve što radim imam dozu pozitivne energije. Kada ste pozitivni sve možete da postignete. Čak i kada ustanem na levu nogu i kada me mrzi da neku obavezu koju imam uradim, razmišljam pozitivno i kažem sebi, dobro je da sam živa. Idemo dalje, uživajmo u životu!

Pored sporta i košarke kojom si se bavila šta je to još što te čini srećnom?

-Vreme koje provodim sa porodicom i bliskim prijateljima, to je nešto što mi definitivno najviše čini srećnom. Jako sam ponosna na svoju porodicu, na njihovu jačinu kroz sve godine i što imam njihovu bezuslovnu podršku. Isto to mislim i za bliske prijatelje koje gledam kao sopstvenu porodicu. Pored toga u slobodno vreme volim da čitam knjige, da gledam filmove, slušam muziku koja me opušta. Ipak, mislim da su najvažniji ljudi kojima se okružujete.

Rekla si da te je život naučio da ne praviš planove, ali svakako imaš ciljeve?

-Trenutno mi je cilj da završim master studije. Tu je još i Fibin projekat u koji sam uključena, i nadam se da ćemo i njega izgurati do kraja. Volim da sarađujem sa njima, tu se puno putuje, ima puno aktivnosti uglavnom sa mladim sportistima. Takođe se bavim i motivacionim govorima i to mi je jedna velika ljubav. Inače sam hiperaktivna, volim da radim sto stvari odjednom, ali sve što radim trudim se da radim na najbolji mogući način. Ne volim da imam puno slobodnog vremena, stalno jurim s jednog mesta na drugo i to je nešto što me ispunjava.

Poruka mladima?

-Mladim ljudima koji još nisu počeli da se bave sportom od srca bih preporučila da počnu da se bave sportom. Ne samo zbog lekcija koju te sport nauči, već i zbog zdravog života, prijateljstva i zbog svih lepih odnosa koji se rađaju između ljudi. Oni koji su već počeli da se bave sportom neka ne odustaju da uživaju u detinjstvu, bave se sportom i uživaju. Ali pri tome neka im obrazovanje bude na prvom mestu.

Ostavite odgovor