Pocetna Društvo Užičanka u Dubaiju: Glava gore. Stav. Tišina.

Užičanka u Dubaiju: Glava gore. Stav. Tišina.

2611
0
Podelite

 

Ponekad pomislim da bi trebalo da pazim šta želim, a sasvim sam sigurna da privlačimo ono što mislimo, kaže Užičanka, Andrea Simić. Ova profesionalna 23- godišnja balerina, već deset godina život i karijeru gradi van Užica. Mnogo je razumljivih razloga zbog kojih mu se, verovatno, nikada neće ni vratiti trajno. Ovog juna u Užicu je provela jedan dan sa porodicom, bakom i dekom i već žurila natrag u Dubai, gde je čeka niz obaveza, koje je raduju.

Kako pamtiš svoje prve baletske korake?

andrea 6U početku sam se, kao mama bavila sportskom gimnastikom, a onda i plivanjem, odbojkom, bila mladi vatrogasac. Nikada se nisam bavila nečim tako elegantnim kao što je balet, nisam ni znala da imam taj ritam i energiju u sebi. Sasvim slučajno sam otišla na prvi čas kod jedne Ruskinje i – zaljubila se u balet! Mislim da je to bilo u četvrtom razredu osnovne škole. Profesorka je malo zatim otišla iz Užica, a majke počele da traže nekoga ko bi mogao da je zameni. Pronašle su profesorku Dunju Mahorčić, koja sada ima studio „Maga Magazinović“. Kod nje sam bila jako kratko, a zatim je pitala da li sam zainteresovana da idem u srednju baletsku školu u Beograd.Tada sam bila šesti ili sedmi razred, nisam znala ni šta znači srednja baletska škola ni život u Beogradu, ali rekla sam – hoću, a roditelji su se složili. Prijemni je trajao tri meseca, ja sam tu bila samo poslednjih mesec dana i od nas 60, upala sam u prvih deset. To je bilo baš značajno, jer neka deca koja se u državnoj školi trenirala po četiri, pet godina nisu prošla, a ja jesam.

Da li su škola i taj period života ispunili tvoja očekivanja?

I više od toga. To je bilo prelepo, savršeno, potpuno drugi svet, svet umetnosti. Nisam znala da to imam u sebi, da nešto mogu toliko da volim. Onda je došlo prvo takmičenje, na kome sam postala prvak države. Usledila su internacionalna po celom svetu, a u drugoj, trećoj godini počeli su da pristižu pozivi iz pozorišta. Igrala sam u Narodnom pozorištu, Bitefu, Madlenijanumu, DKC-u… u svim pozorištima u Beogradu. Ređali su se uspesi, dosta sam putovala. Planirala sam da idem u Amsterdam na akademiju, ali u tom trenutku sam osetila da je potrebno da zastanem, jer se dešava previše toga.

andrea 5

Kako je izgledao jedan dan u školi?

Časovi su trajali od osam ujutru do osam uveče, nekada i do deset. Ujutru počinjemo klasičnim baletom, sledi savremeni, pa karakterne igre, repertoar, a onda idemo na istoriju i srpski ili biologiju i francuski, zavisi od dnevnog rasporeda. Onda smo se opet vraćali u baletsku školu, dok nas tetkice ne izbace. Profesori su nam bili kao porodica. Profesorka Ana Ignjatović Zagorac, koja je jedan od najaktivnijih igrača i talenata na našim prostorima, bila mi je kao mama. Ako joj u jedan posle ponoći javim da sam bolesna, ona tada dolazi kod mene da me leči. Taj svet u koji sam ušla je za mene i danas neverovatan.

andrea 7Živiš u inostranstvu, a jako mlada si otišla u Beograd. Kako si podnela odvajanje od porodice?

Bilo mi je lepo dok sam u školi, a posle toga, nastajao je pakao. Da su časovi trajali ceo dan, ne bi bilo nikakvih problema. U svemu sam bila sama. Iako su tata i mama zaista često dolazili, najčešće vikendom, nisu mogli biti stalno tu, jer imaju posao. Nije išlo lako ni brzo, ali na kraju je sve leglo na svoje mesto.

Jesi li nekada pomislila da promeniš put kojim si krenula?

Četvrta godina škole je donela mnogo svega. U dogovoru sa porodicom sam odlučila da upišem ekonomiju i to sam i uradila. Nije potrajalo. Posle manje od dva meseca, odustala sam od toga i bila primljena u Bitef. Tu sam, na probi, od Maše Kolar, poznate koreografkinje iz Hrvatske čula da se otvara Institut za umetničku igru. Istog dana je bila audicija, koja je protekla fenomenalno, primljena sam i završila sve u roku. Posle toga je bilo pitanje da li ću na master u London na Laban, u Ameriku ili Švajcarsku. U međuvremenu sam dobila i poziv od Baletske škole Lujo Davičo, da se zaposlim kao profesor. To je bilo neverovatno, jer je odatle izašao neverovatan broj pametnih i talentovanih ljudi, ali niko nije primljen kao profesor. Svi su starije generacije. Tako sam sa samo 22 godine postala profesor u srednjoj baletskoj školi, koji predaje drugoj i trećoj godini, repertoar savremene igre i savremenu igru. Veoma sam ponosna na to.

andrea 3

Kako si odatle stigla do Dubaija, gde trenutno živiš i radiš?

Kada sam počela da radim u školi, dobila sam poziv iz firme iz Dubaija, koja se bavi licenciranim predstavama, mjuziklima za Warner Bros, 20th Century Fox, Disney, Dreamworks… sve najjače svetske kompanije. To su milionski projekti i predstave koje podrazumevaju glumu, igranje, pevanje, zapravo – visokoprofesionalni mjuzikli, na kojima, primera radi, radi koreografkinja s Brodveja, scenografkinja iz Londona. To je andrea 2jedan multinacionalni tim, koji predstavu pravi po dva, tri meseca. Nakon toga, slede turneje od Kuvajta, Katara, Jordana, Omana, Abu Dabija, Dubaija, Kuvajta… Od ove godine i Saudijska Arabija, jer je do sada bilo zabranjeno da žene nastupaju ili gledaju predstavu bez muške pratnje. Turneje traju dve, tri nedelje, a u Saudijskoj Arabiji i po mesec, mesec i po dana. Odsedamo u najluksuznijim hotelima sa pet zvezdica, sve nam je plaćeno, svaki dan imamo dnevnice, plata nam stiže na svakih pet dana. Kod njih se jako ceni umetnost i umetnici, u svakom, pa i finansijskom smislu. Od umetnosti koju volim, u Srbiji bih teško živela, a u inostranstvu za to što radim, za dve nedelje primam tri doktorske plate. Kao paralelni svet.

Balet zahteva i neke glumačke veštine?

andrea 4Da. Često ljudi misle da je to samo igra, a primera radi, ja sam godinama radila na tome da se oslobodim i počnem da pričam na sceni. U klasici nema priče, ali u savremenom baletu, koji je i najtraženiji – ima. Ali, savremenim baletom ne može da se bavi neko ko nema dobru osnovu klasike. Rekreativno – da, ali ne postoji pravi igrač koji nema tu osnovu, tehniku. Iz klasike su nastali neoklasika, moderan, a onda i savremeni balet, odnosno contemporary dance. On je svuda zastupljen, a pokazuje zrelost igrača, kroz neke nove, nekada i tabu teme. Tu ima svega – od kostima i šminke do golih tela. Osim plesa, ima i priče, pokazivanja emocija…obuhvata sve. Lično sam se dugo bavila klasikom i kada je došlo vreme da treba da počnem da pričam na sceni, bilo mi je mnogo teško. Godinama unazad, kada uđem u baletsku salu, to nisam više ja. Odmah je to – glava gore, zauzet stav, nema priče sat i po. Onda sam prebrodila tu veliku promenu i počela da pričam na sceni, a to je ponovo otvorilo novi svet ispred mene. Počela sam i da glumim, a sve je otišlo na još viši nivo.

Šta ti trenutno najviše prija?

Trenutno mi prija rad na predstavama u inostranstvu, u multinacionalnim timovima. Tu andrea 9uvek naučiš nešto novo, jer uključuju glumu, pevanje, igranje. Ipak, ono što najviše volim su prave umetničke, baletske predstave ili predstave savremene igre kod nas i svuda u svetu. Prava umetnost.

Zanimljivo je da baš nijednom nisi pomenula da je bilo teško?

Nije bilo. Zapravo – jeste, ali moja ljubav prema toj umetnosti je mnogo jača. Da bih bila jasnija – u školu smo išli šest dana u nedelji, a časovi su trajali 12 do 14 sati dnevno. Spavali smo po hodnicima i svlačionicama, ma – gde smo stizali… Bili smo u modricama, ranama, krvarili – kolena od savremenog baleta, prsti od klasičnog. Bili smo gladni, žedni, izmorenih tela 24 sata dnevno, igrala sam pod temperaturom od 40 stepeni na takmičenju u trećoj godini. Na probama je bilo povreda, iskakanja kolena, lomljenja. Nismo imali zimski, niti letnji raspust, najviše po jedan dan za Božić i Uskrs, a nekada ni toliko. U ovom svetu ne postoji nedelja, rođendan ili „umro mi neko, rodio mi se neko“… To je iscrpljujuće do krajnjih granica.  Ali, to je i jednostavno – prelepo, kada vidiš rezultat i svojim telom ispričaš priču.

andrea 11Verovatno u svakom trenutku moraš da vodiš računa i o formi i kondiciji?

Uvek. Srećom, imam takvo telo da bih se za sedam dana vratila u formu, čak iako ne bih radila ništa godinu dana. Ipak, kada navikneš telo da radi toliko sati dnevno, a onda si pasivan sedam dana, počinje panika. Imam neverovatnu potrebu da uvek nešto radim.

andrea 1Ne izgleda da imaš potrebu ili razlog da se vratiš u Užice?

Ne. Retko dolazim, na jedan dan, i tada obavezno posetim baku i deku. Kada me uhvati kriza, imam sreću da imam roditelje koji mogu i hoće da dođu kod mene. Premlada sam se odselila da bih ovde imala prijatelje ili obaveze. Gde će me odvesti put, još uvek ne znam. Za sada, imam želju da živim u Americi, a dobila sam i vizu na 10 godina. U Užice se ne bih se vratila nikad. Ne bih čak ni u Beograd.

Ostavite odgovor