Pocetna BORN IN THE UE Italijanska glava, a srce srpsko

Italijanska glava, a srce srpsko

1271
0
Podelite

Rovereto, grad u severnoj Italiji je sada njegov dom, ali nikada ne može zameniti Užice i prijatelje koje je ovde stekao. Branislav Bane Tričković je punih 25 godina stanovnik druge zemlje, ali je ponosan što je iz Srbije. U Italiji je upoznao i ljubav svog života, Elizabetu Preziosa, umetničku gimnastičarku, nekadašnju prvakinju Italije. Ona je predstavljala svoju zemlju na Olimpijskim igrama 2012 godine. Uskoro svadba i u Italiji i u Srbiji

Tih devedesetih godina Branislav je sa roditeljima, majkom Gordanom, ocem Draganom i sestrom Jadrankom otišao u Italiju. Tek je krenuo u četvrti razred osnovne škole „Stari grad“, kada su roditelji doneli odluku o selidbi. Mali Bane i tada je trenirao fudbal, po ugledu na dedu Trička, ali ga je život odveo na sasvim suprotnu stranu. Umesto fudbala gimnastika je postala njegova ljubav i donela mu sreću.

Italijani 2Kratkotrajni boravak u Užicu iskoristili smo za razgovor za Vesti. Na Gradski trg Bane je došao u pratnji buduće supruge Elizabete Preziose. Vedri i nasmejani u glas su odgovarali na postavljena pitanja. Doduše razgovor je duže trajao nego što je uobičajeno iz prostog razloga što buduća snajka zna samo nekoliko reči srpskog. Najpre je pisac ovih redova hteo da zadovolji znatiželju i da sazna zašto je neko ko je bio okoreli fudbaler počeo da se bavi „ženskim sportom“ ?

-Da ste mi pre 16 godina rekli da ću se u životu baviti gimnastikom ja bih se smejao. To bi ti bilo istao kao da ja tebi kažem da ćeš postati predsednik Amerike. Igrao sam fudbal, u međuvremenu sam počeo da studiram DIF. Bio je tu neki gimnastički klub, pitali su me da im pomognem, pošto su u pitanju bile i neke pare koje su mogle da se zarade, odmah sam pristao. Počeo sam malo po malo, i onda te gimnastika uzme pod svoje….Ovo je težak sport, ali sport u kome nikad nećeš postati bogat. Sve košata mnogo, a donosi malo para. Ali to je ljubav.

London school je porodična firma, a tvoj glavni posao je posao menadžera…

-Mnogo volim to da radim jer smo svi zajedno i lepo radimo. Gimnastika je moj dodatni posao, jer u Italiji tako Zakon nalaže. Zato sam zaposlen u London school, i tu radim dosta. Držimo letnje kurseve engleskog jezika u mnogim italijanskim gradovima. Specifičnost ove škole je da kurseve organizujemo sa glumcima, pevačima, muzičarima, jednostavno mladim umetnicima koji hoće da dođu u Italiju. Moja majka Gordana je osmislila taj program, napisala je sedam knjiga za decu i stvarno je ekstra smišljen. Imamo preko 4.000 đaka ovog leta.  U ovom trenutku radimo sa preko 100 škola u Italiji, a oko 150 umetnika iz Engleske ili Amerike dolaze kod nas u Italiju. Radi se od ponedeljka do petka i tokom čitavog dana naši profesori, koji ne znaju ni reči italijanskog, kroz igru i animaciju, kroz zabavu uče decu engleski. Posle pet dana deca izvode pozorišnu predstavu i mjuzikl, a roditelji padaju u trans. Ima puno posla, nekada moj radni dan traje od sedam ujutru do 23 časa uveče, ali za sada je tako. Ali ako ne radim sada, kada ću!

Italijani 3Bane ima svoj gimnastički klub Rovereto, Elizabeta je umetnička gimnastičarka, koja je po završetku takmičarske karijere počela da se bavi trenerskim poslom. Na pitanje kako joj je život „ukrstio“ puteve sa jednim Srbinom, Elizabeta uz neizbežan osmeh na licu za Vesti priča:

-Trenirala sam devojčice u nacionalnoj Akademiji u Milanu. Tu dolaze najtalentovanije devojčice u Italiji, pa je Bane doveo svoj tim. On je znao ko sam ja, ali ja njega nisam poznavala. Tu u Milanu smo se upoznali, sprijateljili se, posle toga sam ja dolazila u njegov region, dopalo mi se i eto.-

Bane takođe uz osmeh dododaje da su kupili kuću zajedno u Roveretu i da će uskoro svadba i u Srbiji i u Italiji:

-Ona kao i sve žene insistira na svadbi, a ja bih malo natenane. Najvažnije je da se preselila iz Milana u Rovereto i da živimo zajedno u našoj kući. Biće sa mnom u klubu kao trener, a  Elizabeta je i stipendista vojske Italije, i ona u okviru nacionalne Akademije, ima zaduženje da propagira gimnastiku u Italiji.  Razmišljali smo i o tome da bi bilo lepo da kada se venčamo, pošto će Elizabeta tada dobiti dvojno državljanstvo, svoje bogato iskustvo prenese i na devojčice iz Srbije. Biće saradnje sigurno, a već smo uspostavili i kontakte sa Gimnastičkim savezom Srbije.

Italijani 5Elizabeta kao vrhunska gimnastičarka kaže da je upornost i ljubav prema sportu najvažnija za uspeh:

-Da bi uspeo u gimnastici treba da voliš taj sport i da se takmičiš sa drugima. Moraš da imaš ambiciju, jer trenirati gimnastiku je jako teško. Trenira se i do 30 sati sedmično. Teško je i fizički i psihički, ali jednostavno to je ono što voliš i ne bi se menjao ni sa čim drugim. Normalno detinjstvo i normalnu školu uopšte nisam imala. Vreme sam provodila u sali vežbajući, a tu su dolazili i nastavnici da me ispitaju. Tako sam završila i osnovnu i srednju školu, pa potom upisala i sprotski fakultet. Posle povrede meniskusa od 2014. godine se ne takmičim, iako treniram. Tada sdam počela i trenersku karijeru.

Na pitanje da li je lakše biti gimnastičarka ili trener, Elizabeta je u nedoumici:

-Zavisi. Što se tiče fizičkog dela kao gimnastičarka sigurno je mnogo teže, jer moraš da misliš o sebi, šta jedeš, šta treba da radiš a kao trener misliš na njih više i treba da odgovaraš za mnoge mlade osobe. Nije lako biti trener iako je fizički sigurno lakše nego biti gimnastičarka.

Zajednička konstatacija je da se i u Srbiji i u Italiji malo ulaže u gimnastiku:

-U fudbal ulažu 99 posto a  samo jedan posto za sve ostale sportova. Evo vam primer Elizabete, ona je vrhunski sportista u Italiji, gimnastičarka, i nema tolike pogodnosti, prima običnu stipendiju od 1200 evra iako je ušla u taj vojni sistem, a da je u fudbalu bila prva ili druga u zemlji, imala bi bilione. Ovako je poput običnih ljudi, kada završe karijeru nemaju ništa. –kaže Bane i nastavlja dalje svoju priču:

Italijani 6-U Italiji se svi čude kako Srbija koja ima sedam miliona stanovnika, a Italija 60 miliona uvek postiže bolje rezultate u košarci, vaterpolu, tenisu, rukometu… Kako je moguće da sedam miliona osoba u nikakvim uslovima postiže bolje rezultate u svim sporovima, i to je godinama tako. Uvek kažem da je to zbog toga što je u Srbiji sport viđen mnogo ozbiljnije, jer se sport vidi kao jedna socijalna šansa da se stigne do nekih ciljeva i veličina. Možda je u drugim sportovima to teže uraditi, pa mnogi izaberu sport kao način izlaska iz takve situacije. U Italiji je to drugačičije, oni se bave sportom rekreativno, imaju lagodan život i sport im nije prioritet. Idu na sport jer vode računa o svom zdralju. Mene recimo tamo roditelji pitaju, pri tom devojčice treniraju dva sata sedmično u tom uzrastu, kao mnogo joj je dva sata, može li jedan. Naravno, odmah vidim o čemu se radi i da tu neće biti nikakvog sportiste. A to dete treba da se razvija i bolje bi bilo da trenira nego da sedi kod kuće uz kompijuter, mobilin itd. Sećam se mog detinstva ovde u Srbiji koje je bilo prelepo, ovde se deca puste da trče, veru se po drveću, pužu, skaču, sve su to aktivnosti našeg detinjstva. I to motorika je ustvari osnova svakog sporta.  A tamo u Italiji nema. Iako i ovde vidim mnogo telefona, kompjutera i tih stvari, ipak deca u Srbiji mnogo više žive napolju, na čistom vazduhu, malo su više divlji u pozitivnom smislu. U Italiji roditelji previše brane deci da se igraju, nemoj isprljaćeš se, povredićeš se… i takvo dete nikad neće ništa naučiti. Sećam se da su mi rekli kako ovde u sprotskoj hali u Velikom parku imaju treninzi i posle 23 ili 24 sata u noć. Kada sam to pričao u Italiji meni su se smejali jer tamo ako kažeš trening posle 18 h to ne može jer je u 19 sati večera. Kod nas je prosto ili ideš da treniraš ili ne treniraš, sredine nema.

Branislav ističe da je finansiranje sporta u Italiji takođe problem:

-Što se toga tiče situacija u Italiji je grozna. Bio sam na jednom internacionalnom kampu, gde su bili nemački, engleski i treneri iz drugih zemalja, gde svi imaju te sportske ugovore kao da radiš. Kod njih je biti trener profesija. U Italiji toga nema, moraš imati svoj posao a kao trener raditi dodatno. Klubovi žive od naplate članarine, a konkretno gimnastički klubovi ne dobijaju nikakve pare od države. Imaju određene pogodnosti koje dobijete, recimo korišćenje terena. Evo mi smo za moj klub uspeli da dobijemo salu, gde smo napravili ugovor sa opštinom, i u narednih 15 godina ćemo je koristiti. Za renoviranje smo potrošili 200.000 evra, da bi je opremili i prilagodili gimnastici.

Nismo mogli da odolimo a da ne pitamo kako mu sada izgleda rodni grad kada dođe u posetu babi Bosi i ima li nešto što mu u Italiji nedostaje?

-Nedostaje mi Karađorđeva šnicla. U Italiji baš malo jedem meso, ali kada dođem ovde ne mogu da odolim. U Italiji ljudi bolje žive, ali nema te topline i prisnosti kao ovde. Tamo ne znaš ni ko ti je komšija a kamoli da sa njim piješ kafu i pričaš o planovima, sve je mnogo hladnije u tom smislu. Posebno mi smo na severu Italije,  blizu Austrije, ljudi su tu u fazonu da svako gleda svoja posla,  ti radi tvoje a ja ću moje, sve je lepo ali bez topline i ljudskosti. A ovde kada dođem srećem svoje drugare iz školskih dana, u kontaktu sam i sa njima, a posebno sa nekada „klincima“ iz komšiluka, Dragana i Dačo su neizbežni i nezamenljivi. Sa njima sam svih ovih godina u kontaktu i uvek se setim naših nestašluka. Trešnje koje sada jedem u Italiji nikada ne mogu biti slatke kao one koje smo krišom brali  kod tetka Jele. Ponosan sam što sam iz Srbije, i uvek tamo kažem da imam italijansku glavu ali srce srpsko. Kada pričam o Srbiji tamo u Italiji, pričam im o mestima ovde gde su ljudi uvek gostoljubivi, gde nije tako lepo živeti, ali je mnogo lepo otići i posetiti.. Ovde ljudi vole da dočekuju, vole da slave, ima mnogo lepih mesta da se poseti, bogato je hranom i pićem. Video sam malo i Beograd, ali me je najviše obradovala činjenica da smo dobili auto put i da je sada mnogo bezbednije stići od Beograda do Užica.

Italijani 4A šta se Elizabeti ovde dopalo?

-NJoj je ovo drugi put  da dolazi u Srbiju, sviđa joj se Karađorđeva šnicla, probala je komplet lepinju, proju, kajmak, pršutu, čvarke ali ne dopadaju joj se slatkiši. Recimo baklava joj se ne dopada. Juče mi je rekla ovde je lepo jesti ponekad, ali italijska kuhinja je najbolja na svetu i najzdravija.  Ali obožava Sirogojno. Prošle godine je kupila tri džempera i na svom Instagramu je pravi promoter Sirogojna.  Srpski uči polako, ume da kaže neke osnovne pojmove, a sasvim dovoljno razume da može i u Srbiji lepo da se snađe.

Preziosa je zvezda realističke televizijske serije Ginnaste – Vite Parallele on MTV Italy, koja je pratila živote sedam elitnih gimnastičara koji treniraju u Milanu. Šou je pratilo 60 miliona ljudi, i gde su ih bukvalno snimali svake sekunde. Posle toga rijalitija, recimo u Rimu je takmičenje pratilo 13 hiljada ljudi, što znači da su one postale zvezde. Pre toga su bile samo gimnastičarke, a sada ih prepoznaju na svakom ćošku, gde god kroče.

Krađorđeva šnicla i baba Jeline trešnje

-Nedostaje mi Karađorđeva šnicla. U Italiji baš malo jedem meso, ali kada dođem ovde ne mogu da odolim. Trešnje koje sada jedem u Italiji nikada ne mogu biti slatke kao one koje smo krišom brali  kod tetka Jele.

Ostavite odgovor