Pocetna Kultura Teško pada, ali – tako je

Teško pada, ali – tako je

350
0
Podelite

Aleksandra Glovacki, pozorišni kritičar, dramaturg, voditelj okruglog stola: Ako je laka komedija naravi, naše naravi nisu lake, pa ni predstava uopšte nije laka.

Saša Torlaković, kao Agaton Arsić: Kada kao glumac dobijete da radite Nušića, pred vama je jedan neiscrpan rudnik, koji nudi mnogo mogućnosti i raznih puteva. U jednom trenutku shvatite da tom istraživanju nema kraja. To je moj jak utisak o radu na ovoj predstavi. Naravno, u pozorištu je rad na predstavi ograničenog trajanja. To je mesec, mesec i po dana, a mi smo taj period iskoristili da napravimo predstavu koja se tiče svih nas. Nušić, kao pisac za sva vremena nudi mogućnost da tu literaturu osećate kao nešto svoje. Koliko god likovi imali negativnih osobina, oni vas podsećaju na vama bliske rođake. Mislim da je to dobro, jer se, u krajnjoj liniji, uvek suočavate sa samim sobom.

Ozaloscena porodica 2Danica Maksimović, kao Sarka: Kada me je Jagoš pozvao, znala sam da želi nešto drugačije, da probamo nešto novo, da eksperimetišemo. Donela sam dramsku notu Sarke, koja se bori protiv, pre svega, Agatona. On je dosledan, želi da je povredi, ali se ona ne da. Posebno u sceni u kojoj pominje decu. Tako sam predložila, a Jagošu se dopalo. Zavisi i kako to ko vidi, Nušić može da se čita na milion načina. Mi smo ga ovako pročitala. Da li ljudi očekuju nešto drugo, to je pitanje analize celokupne predstave. Ja sam se prilagođavala zaključcima do kojih smo zajedno dolazili. Tražili smo i pronašli da ta žena stoji stameno i nosi svoj krst, svoj život i veruje da ima potpuno ista prava kao i svi ostali.

Ozaloscena porodica 5Vanja Ejdus, kao Gina: Najzanimljivije mi je bilo pomeranje žanra, od komedije karaktera do mračne groteske, koju je Jagoš tražio da igramo. Tema je pohlepa i gramzivost, a ja sam glumački isključivo razmišljala kako da kroz grotesku to odigram. Druga stvar je kolektivna igra, koja je vrlo važna, zapravo je baza ove predstave. Večeras nije bila u potpunosti takva, jer smo igrali prvi put posle mnogo meseci predstavu koja je vrlo zahtevna, upravo u toj kolektivnoj igri, uigranosti. Potrebna je proba, koju mi nismo imali, jer smo veoma ometeni situacijom u kojoj smo trenutno. Mislim da je nedopustivo da se pred bitan festival ne napravi proba, kojom ćemo održati stubove predstave, odnosno – kolektivnu igru.

Ozaloscena porodica 3Nebojša Dugalić, kao Proka Purić: Odnos javnog i privatog nije lako odrediv, jer jedno konstituiše drugo. Privatno utiče na javno, zbir privatnosti čini javnost, a uvek postoji javnost koja uslovljava našu privatnost. Kada ta privatnost bude inicirana grotesknim vitalizmom najnižih poriva, uz slepilo u samoubeđenoj borbi za opstankom, određuje se okvir igre i odnosa javnosti i privatnosti. Jagoš se nije trudio da bude eksplicitno, Nušićevski duhovit. U pomaku ka grotesci, koja je spoj jezivog i smešnog, on se trudio da oslika prirodu unutrašnjeg poriva. Sve to u smislu dubine nesvesti, koja određuje sva naša postupanja. Naime, oni su u svakoj sekundi neko drugi. Određeni su jednim porivom, a njihovi postupci su animalni… u smislu „ono što želim sad i ovde – to želim sad da pojedem, da postane moje tkivo“.Zaista, često smo prinuđeni na neke korake, na neke postupke, a zaboravljamo šta smo bili pre tri sekunde.

Ozaloscena porodica 4Almir Imširević, dramski pisac i dramaturg: Ima Krleža pravo kad kaže da je ono lose što se može desiti piscu, stavljanje u čitanku, u lektiru. Nušić je dobar primer te vrste „nesreće“. To je kao kada prvi put čujete pesmu koja vam se dopada u izvođenju pevača u koga se zaljubite, a onda u svakoj novoj interpretacijiji pronalazite greške i mane. Jako je teško zadovoljiti publiku. Svako novo viđenje, novo čitanje, stavlja se pred publiku koja misli da sve zna o njemu. Kad reditelj ponudi svoj pogled, tu je milion zamerki, od toga da je mogao biti duhovit, a nije… do toga da mi „tačno znamo šta je on mislio, a vi niste uradili ono što je on mislio…“ Kritike o predstavi su toliko različite, da sam jedva čekao da vidim predstavu.

Ozaloscena porodica 6Bojan Munjin, selektor 23. JPF: Ovakvo razmišljanje o „Ožalošćenoj porodici“ polazi upravo od Nušića, kada je pisao svojekomedije. Prepričano, to je „želim da govorim o našim slabostima i ograničenjima. Ne želim zabadati prst u oko. Želim da se ogledamo u likovioma koji govore o našim ograničenjima. Te komedije su trebale blagonaklono, s praštanjem na kraju pokazati kakvi smo i da sa tim živimo i izlazimo na kraj. Na kraju svog života je rekao: „Ovo je kraj jednog sveta“. Šta bi se dogodilo da se on pojavi sada, u 21. veku? Čovek, sav natopljen svojim vremenom i dobronamernošću kojom je crtao svoje likove. Moramo biti svesni da bismo imali jednog potpuno zgroženog čoveka. On gleda u potpuni raspad. Mislim da je to, umesto Nušića učinio jagoš Marković. Ta crna groteska je trenutak raspada koji traje, traje i traje…i ta živa lešina nikako da se raspadne. Pri tom, mi i dalje u njoj živimo, verujući da to nije baš tako. Reakcija publike posle prvog čina i kraja je različita. Posle prvog čina smo bili živahni, a onda smo shvatili da je kraj. Teška drama teško pada na želudac, ali to je tako.

Ostavite odgovor