Pocetna Kultura Čovek bez imena, reči bez značenja, ubistvo bez kajanja

Čovek bez imena, reči bez značenja, ubistvo bez kajanja

228
0
Podelite

Aleksandra Glovacki, pozorišni kritičar, dramaturg, voditelj okruglog stola: Videli smo Gospodina R. On je neko ko nema ime, već samo početno slovo, do trenutka dok ne postane ubica i ne pojavi se kao vest u novinama.

Boris Isaković, kao Gospodin R: U prvom susretu sa mnom, Bobo je imao blago nepoverenje ili – ulaganje poverenja u mene. Nije bio siguran da li će sve ići kako je zamislio. Proces je trajao, a to se polako topilo. Laknulo mi je kada su krenule probe, shvatio sam da to znam da radim. Volim ovu vrstu teatra, vrloje uzbudljivo. Zahteva potpuno prisustvo. Mislim da je pozorište danas potrebno prisustvio glumca, bivanje sad i ovde. To je pravi izazov. Možda smo malo navikli da se skrivamo i proizvodimo neku „kao“ istinu. Sem asocijativnog toka koji se u njemu budi, on voli da tera i publiku da bude prisutna.

Zasto 2Nataša Tapušković, kao Gospođa R: Bobo nije želeo da mislimo o psihologiji i istoriji lika. Stalno je govorio o poziciji unutar sebe, u vezi sa ciljem. Mi smo na probama bili autori raznih monologa. Sve je bilo autentično iz nas, a iz pozicije do koje nas je veoma jasno vodio.

Nataša Govedarica, dramaturg: Laku izmenu prostora na filmu, morali smo prilagoditi uslovima teatra i to je bio prvi izazov. Drugi izazov je to što film ima 22 lika, a mi smo imali desetočlanu podelu. Taj proces je zahtevao dosta kreativnosti. Služili smo se i improvizacijom, ali nismo izlazili van okvira onoga što je Fasbinder ponudio. Bilo je uzbudljivo prevazilaziti ograničenja, a ostati u okvirima. Bobo retko radi po tekstualnom predlošku. San je svakog dramaturga raditi sa ovakvom ekipom, na takvom materijalu i doći do ovakvog rezultata.

Zasto 3Branko Cvejić, šef: Davno sam, pre 12 godina gledao Bobovu predstavu „Druga strana“. Savršena predstava. Onda sam pokušao da ga dovedem, a to je jako teško išlo. Postali smo prijatelji tako što smo se stalno dogovarali šta ćemo da radimo i nikako se nismo dogovorili. To je Tamara uspela. Istina, stalno me je slao na popravni ispit… kako dođe proba, on kaže:“Idemo od Cvejine scene!“ Biloje lepo i neuobičajeno. Zanimljivo je pod stare dane probati nešto novo.

Jelena Stupljanin, kao Komšinica: Kada sam razgovarala sa Bobom, bila sam presrećna, ali sam se zapitala – jesam li ovo ja, da li me ovako vidi… Kada sam prihvatila, shvatila sam da svi ili poznajemo takve ljude ili možemo da se prepoznamo u nekim rečenicama. Smeh koji Boris dobije na kraju kada ona umre je olakšanje, jer to što ona govori je zaista preterano i previše.

Zasto 4Bojan Dimitrijević, kao Kolega 2: Zapravo je Fasbinder u mom životu prisutan od malih nogu, u mojoj porodici bio je jedan od omiljenih reditelja. Odrastajući sam shvatio da to nije samo faza detinjstva, već sam postao pravi fan. On je marginalizovan reditelj, a ovaj naslov je njegov marginalizovan film i jedan od retkih koje nisam gledao. To je naša sadašnjost u svakom smislu.

Milan Marić, kao Kolega 1: Najzanimljivije je bilo prihvatanje Bobine estetike. Na Akademiji te uče da u tekstu tražiš značenje. Međutim, Bobo je to sve razvalio. Nismo tražili smisao, niti logičke akcente, već je brzina i način igranja ono što izaziva emocije. Gledajući kolege, osećao sam neprijatnost od brzine, načina igre, zatrpanosti informacijama i histerije.

Vesna Čipčić, kao Baka R: Ovo nije ni nalik na ono što sam radila do sada. Ni manje uloge, ni većeg zadovoljstva. To me je do te mere ispunilo i promenilo kao glumicu, da je to nešto možda najvrednije. Jako se dobro osećam u ovom ansamblu, srećna sam svaki put kada dođem na predstavu.

Zasto 5Dubravka Kovjanić, kao Hana: Bilo je provba koje uopšte nisu bile nimalo prijatne. Ne postoji proba koju nisam pogledala. Rado bih je gledala, a rado je i igram. Hana je u kalupu, sve je to prikrivanje nezadovoljstva. Nije joj udobno, ali to ne širi.

Almir Imširević, dramski pisac i dramaturg: Bobo ima empatiju, voli ljude i to se u ovoj predstavi vidi. To nama nedostaje. Znate priču „Zločin i kazna“ – on se na 500 strana pita da li je trebalo ili nije trebalo ubiti. Danas živimo u vremenu kada se ubistvo desi na kraju, nastane kraj i nema razmišljanja da li je trebalo ili ne ubiti.

Zasto 6Bojan Munjin, selektor 23. JPF: Ovo je predstava koja nas se tu i sada tiče. Stvarnost sa velikim S. To je magija prožimanja života i glume. To je publika prepoznala, ona gleda sebe i život u kome jeste. Zato je ova predstava ovde.

Pavle Korać, kao Amadeus, sin: Kada sam prvi put došao na probu, nije mi bilo jasno šta treba da radim. U školi glume sam uvek učio tekst, a Bobo mi je rekao da ga ne učim, da ćemo ga mi napraviti. Tekst je prilagođen Borisu i meni, hteo je da nas zbliži, da bismo lakše radili. Kada su se prvi put ljutili na mene, mislio sam da je to stvarno i pitao sam se zašto se ljute, kada je to samo gluma. Na kraju, kada me Boris tresne, kada viknem „tata“, uplašim se, jer mislim da će stvarno to uraditi. Sada znam da je to samo gluma.

Ostavite odgovor