Pocetna Kultura Užičanin Nikola Radosavljević, grafičar: A gde bih drugde bio sada?

Užičanin Nikola Radosavljević, grafičar: A gde bih drugde bio sada?

350
0
Podelite

Moja profesija- grafička disciplina, izbrisana je sa kulturne mape Srbije, što teorijski znači da Vi upravo radite intervju sa duhom, a ne živim umetnikom

Uskoro ćeš postati jedan od najmlađih doktora umetnosti u istoriji Beogradskog univerziteta, ali sa kakvim ambicijama si otišao iz Užica?

Sećam se da sam se radovao studijama, unverzitetu, učenju… Bio sam srećan što imam priliku da testiram znanje stečeno tokom priprema na privatnim časovima kod Nataše Žilić i Dragoljuba Kaplanovića Kaplana. NJih dvoje bili su ključni i jedini odgovorni za moje strogo grafičko opredeljenje i usmerenje. Znanje kojim su me opremili pre Beograda bilo je poput oružja koje dajete vojniku pre odlaska u rat, i to znanje me do danas nikada nije izneverilo. Nisu postojale konkretne ambicije- umetnost ne trpi ljude koji ovaj posao biraju zarad realizovanja svojih potreba. Želeo sam da proširim svoj stvaralački vidokrug i delujem u polju kulture za koju sam već tada znao da je na izuzetno poljuljanim temeljima.

Umetnici često ističu da je uspeh nedostižan bez mnogo rada. Da li je, kada radiš ono što voliš, to posao ili zadovoljstvo?

Nikola R. Magma, suva igla, 50x70cm, 2016.Talenat je besmislen ako ga ne usavršavate konstantno. Podrazumeva se da školovanje u oblasti umetnosti sa sobom nosi dane i noći posvećene samo radu. U trenutku kada se odlučite da uđete u ovu sferu zaboravite na privatni život i slobodno vreme koji će doslovno svi vaši prijatelji sigurno imati. Ostvariti ma kakav uspeh i dalje nije dokaz da ste uspešni- jedan dobar ciklus umetničkih radova nije reper da ste nadmašili ikoga, ako već u sledećem ne nadmašite samoga sebe. I uvek sami sebi morate biti i oslonac i reper i inspiracija i snaga. U ovome ste sami, i nema saradnika, kolega, prijatelja, savetnika. Umetnost je intuitivni proces osluškivanja sveta oko sebe i sveta u sebi, koji je samo ponekad posao, a mnogo više zadovoljstvo i prevelika odgovornost prema društvu i zemlji u kojoj stvarate.

Šta najviše prija u poslu – kreativni proces, posmatranje gotovog rada, nešto treće?

Kontakt sa ljudima. To je nešto što ne postoji tokom procesa rada ni u gotovom radu, ali je njegov najvažniji deo. Reakcija posmatrača je najlepši i najkorisniji element u čitavom procesu. Prirodno- nastajanje umetničkog dela inicira apsolutnu izolaciju iz spoljnog sveta, na nedelju, mesec, godinu i više dana. Razgovori i deljenje utisaka, razmena mišljenja za mene će uvek ostati osnovna potreba ka kojoj ću okretati svoj rad.

nikola r. 1

Kako si se osećao kada si prvi put svoje radove izložio očima javnosti?

Prva velika samostalna izložba bila je u Gradskoj galeriji Kraljeva, 2013. godine. Sećam se da sam strahovao od reakcije publike, jer sam bio najmlađi izlagač te godine, bez da sam imao ikakvo iskustvo samostalnog izlaganja pre. Međutim, pred samo otvaranje sam pomislio- A gde bih drugde bio sada? Pa ovo je tvoj novi dom. I bio sam u pravu. Sve je proteklo u najboljem redu, izložba je bila izuzetno uspešna i inicirala je dosta projekata koje sam šire razvijao u budućnosti.

Nagrada i priznanja si osvojio skoro onoliko koliko godina imaš. Koliko je važno za umetnika da bude priznat i nagrađen?

To je mač sa dve oštrice. Umetnici kao i svi drugi moraju da se vrednuju i mora postojati Nikola r. Prophecy, 40x60cm, etching, 2015.selekcija i klasifikacija unutar sistema. Međutim, ne sme se mešati sve i svašta i skandalozno je koliko se u Srbiji zapravo meša sve sa svime. Lepo je dobiti stručno priznanje i potvrdu o kvalitetu svog rada. To sa sobom nosi određenu odgovornost jer se u tom pravcu mora i nastaviti- biti bolji, biti kreativniji, zreliji… A sa druge strane- u čemu se to takmičimo? Da li se nagrada dodeljuje za ZANAT ili za PORUKU koju rad nosi? Umetnost nije veština kojom „nadareni pojedinac“ opisuje svet oko sebe. To je odgovorna obrazovna disciplina koja služi za edukovanje i informisanje javnosti o svemu onome o čemu drugi neće da izveštavaju. Mislim da je taj sistem kod nas malo decentriran, i neko bi ozbiljno morao da se pozabavi nikola r. 2time – što pre.

Kako vidiš položaj svoje profesije i umetnika uopšte u Srbiji?

Što dalje odmičem u karijeri, sve je teže. Moja profesija- grafička disciplina, izbrisana je sa kulturne mape Srbije, što teorijski znači da vi upravo radite intervju sa duhom, a ne živim umetnikom. Izmeštanje Grafičkog kolektiva beogradskog grafičkog kruga iz svog prvobitnog prostora u kome je delovao skoro sedamdeset godina, formirajući savremenu grafičku scenu Srbije i regiona, zarad otvaranja palačinkarnice- jasna je poruka koja je poslata savremenoj umetničkoj sceni i mladima. Umetnici u Srbiji ako žele da opstanu imaju nekoliko opcija, od kojih ni jedna nije ono zbog čega smo se školovali i u šta smo verovali. Nije teško. Pakleno je.

Svrstan si u 39 najuspešnijih mladih ljudi u oblasti umetnosti u Srbiji. Šta ti je to donelo?

Ta vest me je prilično obradovala, jer sam bio u selekciji sa kolegama čiji rad izuzetno poštujem i kome se radujem svaki put. Ovakve selekcije, iako malo stroge u brojkama i definicijama, su važne baš zbog medijskog prostora koji mladi dobijaju. Potrebno nam je više priče o uspesima koji su skoro svakodnevni na svakom polju kulture, a mediji prosto ne izveštavaju o tome. Bilo je to lepo iskustvo- razlog više da verujem da će jednog dana biti bolje.

nikola r. 3

Zašto si poželeo da tvoji radovi budu predstavljeni baš u školi u Sevojnu?

Pre svega bio je to odgovor Udruženju osoba sa invaliditetom „Minimas“ iz Sevojna na poziv Milunke Nikolić i Mirijane Milićević. Smatram da su ovakve organizacije lokalnog tipa od neprocenjivog značaja za male sredine, uzevši u obzir koliko pažnje se ne obraća na ljude sa invaliditetom bilo kog tipa. Bilo mi je zadovoljstvo da pružim podršku Udruženju i njihovom podsticaju na povećanje vidljivosti ove organizacije. Osnovna škola u Sevojnu je ustupila prostor jer sarađuje sa Udruženjem što je obostrano korisno na više nivoa. Učenici u školi bili su u prilici da vide crteže jednog od bivših đaka same škole što je mojoj generaciji izuzetno falilo. Govorimo o školi koja je društvu dala vrsne matematičare, fizičare, hemičare, lingviste i sportiste, a da pri tom generacijski nije obraćala pažnju na umetnost. Novi direktor škole Živanović je prvi koji je ozbiljno promenio ove parametre obrazovanja na bolje potpisujući ovakvu jednu saradnju i opremajući prostor škole tako da učenici mogu da stiču teorijsko i praktično znanje iz oblasti likovne i muzičke umetnosti sa stručnim predavačima. Jedna u nizu, nadam se ne i poslednja, je reorganizacija hola škole u galerijski prostor, izuzetno značajan, za sve buduće umetnike koji će iz ove škole izaći.

nikola r

Da li ti Užice nedostaje, razmišljaš li o tome da se nekada vratiš?

Jako mi je nedostajalo tokom poslednje godine osnovnih studija, i dugo sam razmišljao o povratku. Ispostavilo se da zbog svih projekata i poslova moja baza za sada mora biti Beograd. Dodatni razlog zašto se još uvek ne bih vratio u rodni grad bilo je saznanje da Užice poseduje nekoliko štamparskih mašina (grafičke prese) unutar prostora koji bi umetnicima mogli biti dati na korišćenje, ali iz nekog razloga nisu. Da bi grafičar bio grafičar neophodna mu je jedna ovakva mašina, ali one su izuzetno skupe i zahtevaju apsolutno odvojen prostor od onoga u kome se živi. To niko u mojim godinama samostalno ne može sebi da priušti. Prese za koje znam da su funkcionalne nalaze se u Umetničkoj školi, Gradskom muzeju i Gradskoj galeriji.
Većina kolega koji su završili studije grafike nisu se u svoj grad vraćali baš zato što grad nije imao dostupan grafički kabinet. Smederevo, npr. ima potpuno opremljen grafički kabinet dat grafičarima grada na raspolaganje u okviru Centra za kulturu. Užice u tome zaostaje. Uprkos tome što je grad u saradnji sa Galerijom organizator najpoznatijeg svetskog bijenala suve igle, po kome je Užice poznato od Tokija do NJujorka, grafičari iz Užica nemaju gde da rade. Svake dve godine Galerija ugosti stotine radova sa cele planete, radove najeminentnijih i najvažnijih umetnika iz celog sveta, a da sami umetnici iz Užica nemaju gde da štampaju.
Uzevši u obzir da je Užice oaza grafičke umetnosti na kulturnoj mapi sveta, čudno mi je kako niko nema sluha za potrebe samih Užičana, i kako nadležne institucije u čijem su vlasnišvu ove mašine ne neguju lokalnu likovnu scenu ustupajući ih na korišćenje svojim umetnicima.

Ostavite odgovor