Pocetna Kultura Teme koje se peku na stomaku

Teme koje se peku na stomaku

187
0
Podelite

Aleksandra Glovacki, pozorišni kritičar, dramaturg, voditelj okruglog stola: Čini mi se da Milena priča o onome što živimo, a onda ide unazad, objašnjavajući nam kako smo došli do toga. Počela je iz mitske izmaglice, gde su živeli zajedno ljudi i životinje, preko građanstva i prve pismenosti, svetskih ratova, komunističke priče, dolazimo I do korporativne.

Dimitrije Kokanov, dramaturg: Kao deo strategije razvoja savremenog teksta, od Milene je pozorište naručilo komad. Dobila je odrednicu da napiše nešto što bi ona smatrala komedijom. Dosta je komunicirala sa nasleđem narodnih epskih pesama, erotskih narodnih pesama. U tom smislu je zanimljivo što taj hod, od 18. veka, od Turaka na ovamo, na našem prostoru, ona zapravo razvija kroz sisteme ružnog, odnosno – nasilnog i prljavog. Ne bih rekao da je to nešto posebno agresivno, jednostavno je to stilska stvar, kojom je označila ovaj tekst.

Milutin 2Tamara Dragičević, glumica: Jako mi je drago što ja kao žena na kraju dobijam rog  i udišem u sebe sve što se dešavalo vekovima unazad. Na kraju je žena ta koja započne ili završi sve to. Bilo je neverovatno iskustvo raditi na ovom projektu, na ovoj predstavi, sa Sašom, koja nije bila opterećena našim precima. Ona dolazi iz Londona i potpuno je bila rasterećena od naših predrasuda. Spoj Milene, Saše i nas, kao mlade ekipe je takav da mnogo volimo da igramo ovu predstavu. Donosimo novi duh, novu energiju. Kada smo prvi put pročitali tekst, nismo baš biliu oduševljeni onim što treba da radimo, jer smo malo bili uplašeni. Svakom sledećom probom smo bili raspamećeni. Saša nas je neprimetno vodila i uvodila u sve, da na kraju nismo ni svesni šta smo sve napravili.

Milutin 3Mladen Sovilj, glumac: Glavni element prvog utiska je da ovo nudi neviđenu dozu slobode i blesavljenja, u konstruktivnom obliku. Samim tim, nije bilo opterećujuće, a bilo je daleko od bilo koje predrasude. Išli smo sasvim kontra putem od toga.

Ivan Mihailović, glumac: Kada sam dobio tekst na mejl, bio sam sa koleginicom, Tamarom, koja mi je naglas čitala komad. Tada sam shvatio da je to najbolji način za prvo čitanje, jer tada prvi put komad nisam zamišljao na sceni, niti pozorište, već žive slike. Ja sam sa Sašom radio predstavu „Moja ti“. Imao sam veliko poverenje u nju, volim njen način rada. Ona je kao neki selektor napravila tim, tržila da joj verujemo i rekla – ljudi, hajde da napravimo stvar. Najviše se radujem kad idem da igram ovu predstavu. Igrala se i u autobusu, do Užica. To se ne dešava baš često. Ako je ovakva predstava, sa ovakvim tekstom prebacila rampu, onda je to odlično. Ako nije, žao mi je što nismo još uvek spremni da se bavimo ovim pitanjima. Ovde se u pitanje dovode matrijarhat i patrijarhat, obe krajnosti. Zato je kraj takav kakav jeste.

Milutin 4Jovana Gavrilović, glumica: Radi se o tome da smo mi željni takvih stvari u pozorištu. Želimo da igramo takve stvari, da se šalimo, blesavimo, u okviru nekih lucidnih sfera koje pozorište može da stvori. Mislim da je upravo to bio naš pristup ovom komadu, ali i Saši i probama, igranjima. To je želja koja bi da se porodi sama. To ima mnogo veze sa današnjim trenutkom u pozorištu. Jednom rečju, to nas pali.

Almir Imširević, dramski pisac i dramaturg: Priznajem, tekst nisam pročitao do kraja. Čitajući ono što inače piše, dobio sam ono što sam tražio. U pozorište sam došao sa znatiželjom. Prvi put sam očekivao predstavu kojoj će „trebati prevod“. Mislio sam na reakciju publike- koliko će publika biti zbunjena, koliko će se pojaviti teatar koji nisu očekivali, drama kakvu nisu navikli da gledaju. Sinoć su ovde bili glumci iz Splita, sa predstavom „Kroćenje goropadnice“. U kritici sam sinoć spomenuo Milenu Marković, koju sam kao i još neke nazvao „goropadnicom“. To smo večeras i gledali – Milenu kao goropadnicu, priču o ženama goropadnicama. Kada ih stavite uz predstavu od sinoć daje mi utehu. Bilo mi je duhovito to da su muškarci naterani da u pomoć zovu majku.

Milutin 5Bojan Munjin, selektor 23. JPF: Ovu predstavu sam gledao i u Beogradu, ali večeras mi je palo na pamet kako sam razgovarao jednom prilikom sa Milenom Marković, koja mi je rekla: „Ja sve što pišem i ono što mislim, pa o tome pišem, to se meni peče na stomaku. U ovom rukopisu, dobro možemo videti da to što je pisala, koliko god da je bilo lucidnog blesavljenja, to je tema, odnosno teme, koje se peku na stomaku. Zapravo se svima nama sve te teme, danas ili pre više decenija, peku na stomaku: Mi sve njih paralelno živimo: šta nam se i zašto dogodilo, kako da se ponašamo, kako je izgledala familija – bila je grozna, danas je loša. Mi stalno živimo u šizofrenoj i stalnoj temperaturi. To su nam pokazali Milena i ovaj ansambl, a uradili su to na veoma neobičan način.

 

Ostavite odgovor