Pocetna BORN IN THE UE Užičanka Bojana Golubović: Letnje dete sa hladne Đetinje

Užičanka Bojana Golubović: Letnje dete sa hladne Đetinje

835
0
Podelite

Nekad se inspiracija rađa dok plovim brodom, hranim galebove i pijem čaj na palubi, ili sam pak u muzeju istorije umetnosti, a nekad i na nekoj benzinskoj pumpi na auto putu kad pravimo pauzu

Užičanka Bojana Golubović usaglasila je svoje strasti prema putovanjima, pisanju, vaspitnom radu predajući geografiju i radeći kao novinar u Dečijoj redakciji lista „Neven“ i na raznim portalima. NJena istraživačka putovanja za rezultat imaju živopisne putopise, za koje se inspiracija rađa na najobičnijim, ali i na najneobičnijim mestima. Kaže da ništa nije kako je nekad bilo, ali i da temperament, otvorenost i druželjubivost Užičana uspevaju da prave vrednosti održe na površini.

Kada si, zašto si otišla iz Užica?

Bojana-Golubovic-6Ceo moj život od rođenja, detinjstva i rane mladosti bio je vezan za tri grada, a to su Užice, Sombor i Višegrad. Jednostavan razlog tome je moje raznovrsno poreklo. Mama poreklom iz austrougarske varoši, a otac iz Andrićevog grada na Drini možda su i na posredan način predodredili moje afinitete ka prostornoj nestalnosti. Po završetku srednje škole došao je momenat kada treba odlučiti za koji grad se opredeliti jer fakultet koji sam želela nije imao katedru u mom rodnom gradu Užicu. Odluka je pala na Novi Sad. Poredeći različite studijske programe izabrala sam PMF u vojvođanskoj prestonici.

Da li si otišla sa namerom da se vratiš?

U tom periodu nisam razmišljala ni o povratku, a ni o nekom trajnom ostanku u novom gradu u nekom ozbiljnijem smislu, uvek sam nekako živeći u trenutku prepuštala da me „reka nosi“, boreći se parcijalno za ostvarenje trenutno zadatih ciljeva. Uvek me je privlačilo nešto novo, drugačije, neotkriveno, uprkos velikoj ljubavi ka rodnom gradu. Spletom vrlo neobičnih okolnosti ušla sam u krug novosadskih novinara i književnika.
Rad sa decom ispunjava, ali verovatno i zahteva mnogo energije. Odakle je crpiš?
Da bi se radilo sa decom zaista je potrebno puno energije, ali deca su upravo ta koja tu energiju i daju! Efekat posle dužeg vremena koji je vidljiv u raznim fazama njihovog napredovanja je najvažnije gorivo i najveći motiv. Ono nas tera da još više i bolje damo od sebe. Naravno, jedna od najvažnijih pumpi jesu putovanja, knjige kao i druženja i profesionalni kontakti sa obrazovanim, iskusnim, talentovanim i kreativnim ljudima.

Priroda, šume, potoci, hladna Đetinja, oštre krečnjačke stene, prijatelji, škola, prve ljubavi su slike koje će ostati duboko urezane u pamćenju, a ja ću se truditi da ih uvek iznova povremeno osvežavam. Naravno, sve to uz nezamenljivu užičku pršutu, kajmak i komplet lepinju
Priroda, šume, potoci, hladna Đetinja, oštre krečnjačke stene, prijatelji, škola, prve ljubavi su slike koje će ostati duboko urezane u pamćenju, a ja ću se truditi da ih uvek iznova povremeno osvežavam. Naravno, sve to uz nezamenljivu užičku pršutu, kajmak i komplet lepinju

Koji od poslova koje radiš ti najviše prija?

Teško bi mi bilo da odredim koji posao se izdvojio. Istina je da su oba izuzetno kreativna i to je ono što mi predstavlja najveće zadovoljstvo u ovom stvaralačkom procesu. Poučavanje je uzvišeni cilj i delo, a pisanje hrana za dušu. Oblikovanje mladih u obrazovanju je sveta misija i ponosno se osećam kad znam da utičem na to. Najraskošniji i nazabavniji deo posla je učestvovanje u različitim dečjim festivalima, manifestacijama i kampovima. Ovakvi događaji uz nepresušnu dečju energiju kao da nam daju sposobnost da se vratimo u detinjstvo.

Bojana-Golubovic-5

Radoznalost je, čini se, jedna od tvojih izraženih osobina?

Za sebe ne bih mogla naći autentičniji pridev. Otkrivanje, istraživanje, učenje i zapažanje su najvažnije aktivnosti kako u vaspitno-obrazovnom procesu tako i u novinarstvu.

Kuda su te sve vodila istraživačka putovanja?

Da bi tekst u reportaži ili putopisu bio što bolji preporučljivo je biti u centru zbivanja. KakoBojana-Golubovic-8 bih došla do što kvalitetnijih podataka, putovala sam po Balkanskom, Pirinejskom, Apeninskom poluostrvu, Srednjoj Evropi i Maloj Aziji. Cilj je uvek upoznati drugačiju kulturu, udahnuti način života lokalnog stanovništva, uočiti razlike i sličnosti, predstaviti sve one neuobičajene osobine i situacije za naše podneblje. Kako na papir tako i putem fotografije beležim prirodu, pričam sa lokalcima, ručam u domaćim restoranima. „Kad si u Rimu, budi Rimljanin“ pa će i izveštaj biti daleko verodostojniji. U Beču smo radili projekat koji je za cilj imao da poveže našu decu koja žive u „najboljoj prestonici za život na svetu“ sa vrednostima koje promoviše jedan od najstarijih dečijih časopisa kod nas. Baš u to vreme se odvijala kampanja za izbor novog predsednika Austrije, pa sam bila poslata kao fotograf u austrijsku televiziju Plus 5 ispred Društva novinara. Kolege novinari sa „lepog plavog Dunava“ bili su, skromno rečeno, oduševljeni da eto, imaju i dopisnika sa našeg prostora, jer kako kažu, ranije nisu imali prilike za tako nešto. I, eto tako nakon što se završio tok šou, svi mi novinari iz egzotičnih krajeva smo pozvani na koktel zabavu tada budućeg, a danas aktuelnog predsednika ove alpske zemlje u veoma opuštenom ambijentu, bez ikakvih protokola ili pravila etikecije za koju možda vlada stereotipno mišljenje.

Da li si se, putujući, negde pronašla više nego u Srbiji?

Verujem da je kod kuće najlepše ali s obzirom da sam „letnje dete“ i nisam neki obožavatelj zime najviše me privlače zemlje Mediterana. Ako je neki pesak, tirkizno more i sunčan dan tu negde oko mene, ja ću odmah biti u punoj snazi. Ništa manje me ne impresioniraju ni gradovi od istorijskog značaja kao što su Istanbul, centar vekovne imperije ili Barselona, katalonska duša umetnika. Otvorenost, neposrednost i srdačnost njihovih stanovnika je ono što prepoznajem kako tu, tako isto i u našem narodu i mesta su gde bih verujem, mogla da se osećam kao kod kuće.

Bojana-Golubovic-14

Kako nastaju putopisi koje pišeš, koliko je teško ili možda – lako, utiske preneti na papir, izraziti rečima?

Oduvek sam volela da pišem, to je moja najveća strast, ali opet svi znamo da je emocije uvek nekako najteže opisati. Putovanja ako se konzumiraju na pravi način pozitivno utiču na širenje horizonata, obrazovanje, unapređenje karaktera, razvijanje osećaja tolerancije. Nekad se inspiracija rađa dok plovim brodom, hranim galebove i pijem čaj na palubi, ili sam pak u muzeju istorije umetnosti, a nekad i na nekoj benzinskoj pumpi na auto putu kad pravimo pauzu. Ponekad je teško naći reči da se opišu doživljaji pojedinih prizora ali srećom tu su uvek fotografije koje dopunjuju svaki tekst. Negde sam pročitala „izaberi posao koji voliš, pa nećeš raditi ni jedan dan svog života“.

Šta podrazumeva tvoj posao u “Nevenu”?

Moj doprinos u „Nevenu“ se ogleda u rubrikama sa temama iz oblasti geografije, istorije,Bojana-Golubovic-4 etnologije, umetnosti, kulture, društvenih aktuelnosti, kvizova. Cilj je predstavljanje edukativnih i popularnih sadržaja. Pored toga, tu je i širok spektar različitih zaduženja ako što su promocije časopisa, dečiji festivali, radionice, sajmovi knjiga…
Kakav je osećaj raditi za list sa izuzetnom tradicijom, koji je obeležio mnoga detinjstva?
Velika je čast zauzimati bar delić u kreiranju takvog dugovečnog lista koji je uređivao nas slavni pesnik i lekar Čika Jova Zmaj, a u njegovom stvaranju učestvovali velikani kao što su Aleksa Šantić, Stevan Sremac ili Uroš Predić.

Koliko često dolaziš u Užice, da li ti nedostaje?

Na žalost, ne tako često zbog gustog rasporeda obaveza. U letnjem periodu kad nema toliko događaja volim da posetim familiju i prijatelje. Nedostaje mi duh grada, a posebno neki ljudi koji su obeležili jedan značajan deo mog života i možda učestvovali u kreiranju onoga sto sam ja sada. Ali, mnogi od njih danas su rasejani po svetu.

Priroda, šume, potoci, hladna Đetinja, oštre krečnjačke stene, prijatelji, škola, prve ljubavi su slike koje će ostati duboko urezane u pamćenju, a ja ću se truditi da ih uvek iznova povremeno osvežavam. Naravno, sve to uz nezamenljivu užičku pršutu, kajmak i komplet lepinju

Da li primećuješ da se Užice promenilo u odnosu na to kakvo je bilo dok si živela ovde?

Za Užice me vezuju najlepša sećanja ali danas verujem da je ovo informatičko doba uticalo na mnoge pore društva, pa i na grad u kom sam rođena i odrasla. Mislim da nije ništa kako je nekad bilo, jer svakodnevno posmatram decu koja imaju daleko drugačije detinjstvo nego što smo mi imali. Ali, temperament, otvorenost, druželjubivost i prirodni međuljudski odnosi Užičana je sve ono za šta duboko verujem da uspeva da se ipak, održe one prave vrednosti. Priroda, šume, potoci, hladna Đetinja, oštre krečnjačke stene, prijatelji, škola, prve ljubavi su slike koje će ostati duboko urezane u pamćenju, a ja ću se truditi da ih uvek iznova povremeno osvežavam. Naravno, sve to uz nezamenljivu užičku pršutu, kajmak i komplet lepinju.

Ostavite odgovor