Pocetna Društvo Kako je Momčilo iz Užica „postao putnik i prestao da bude turista“

Kako je Momčilo iz Užica „postao putnik i prestao da bude turista“

1387
1
Podelite

 

Šetao sam Kineskim zidom i posmatrao divlje konje dok mirno pasu na Kavkazu – uvek sam video ono što sam video, a ne ono što sam došao da vidim

Momcilo - fotoMomčilo Antonijević, pisac, novinar, travar, turista koji je postao putnik, u Užicu je Užičanin, a u Rimu Rimljanin. To je privlegija života, za koji je, na sreću ljubitelja njegovog stila pisanja, u jednom trenutku pomislio da je „dosadnjikav“. Kako kaže, igrao je na ivici zone komfora, doživeo avanture koje se „pamte, prepričavaju, uz pomoć kojih se muvaju devojke“ , a zahvaljujući kojima je izdao i knjigu „Kako sam postao putnik i prestao da budem turista“.

Kada si osetio da si se iz turiste transformisao u putnika?

Krajem 2013. shvatio sam jednu užasnu stvar. Moj život je dosadnjikav. Većina mojih prijatelja ne bi se složila sa tim, ali džaba. Ja znam. Nije to to. Nema tu velikih, zabavnih avantura koje se pamte, prepričavaju, uz pomoć kojih se muvaju devojke i pronalazi inspiracija za pisanje. Zato sam odlučio da sam sebi zadam zadatak koji će to promeniti. Igraću malo na ivici sopstvene zone komfora. Pokušaću ono što nikada nisam. Probaću nešto što do sada nisam hteo ili smeo. Za početak odabrao sam nešto lako i zabavno, ali ipak izazovno. Otputovao sam u Izrael, sam, za vrlo malo novca. Shvatio sam da sam u stanju da se spakujem za sedam dana u torbu veličine 42 х 32 х 25 cm u koju će u povratku stati i nove patike koje sam kupio u jednoj fenomenalnoj prodavnici u ulici Shankin i začini sa Jerusalimskog šuka.

Knjiga zvuči kao logičan sled stvari za nekoga sa iskustvima poput tvojih. Da li se pisala „usput“ ili je to bio „kampanjski rad“?

Retko šta radim kampanjski. Štreber sam, priznajem. Tekstovi su sastavljani i pisani godinama, ali knjiga je završena uz svakodnevni disciplinovani rad koji je trajao oko godinu dana.

Odlomak iz knjige: „...Postoji samo jedan grad u koji bih voleo da idem bar dva puta godišnje, a u kom nikada ne bih mogao da živim. To je Pariz. Neverovatan, jedinstven, zanosno zavodljiv, lep i okrutan, surov, nepravedan i neodoljiv baš kao fatalna lepotica za kojom izgubiš glavu, ali se nikad ne oženiš njome. Ono što u Parizu najviše volim su šetnje i kafane. Te dve ljubavi kombinujem, pa se polako šetam svojim omiljenim kvartom Mareom u potrazi za idealnom kafanom. Ona mora da ispunjava nekoliko uslova: većina ljudi koji u njoj sede treba da priča na francuskom, atmosfera ne sme da bude sterilna i među gostima mora da bude barem jedna osoba starija od 70 godina. Kad na neko mesto izlaze lokalci, posebno oni stariji, hrana je po pravilu odlična. Poslednji put u ovaj grad, koji ne liči ni na jedan drugi, otišao sam sam. U kafanu i Pariz ne možeš sa svakim. I jedno i drugo mesto traže poznavanje nepisanih pravila, ljubav prema životu i talenat za uživanje. Ako nemate nabrojano, nemojte se truditi. Ostanite kod kuće, jer ćete samo smetati…“
Odlomak iz knjige: „…Postoji samo jedan grad u koji bih voleo da idem bar dva puta godišnje, a u kom nikada ne bih mogao da živim. To je Pariz. Neverovatan, jedinstven, zanosno zavodljiv, lep i okrutan, surov, nepravedan i neodoljiv baš kao fatalna lepotica za kojom izgubiš glavu, ali se nikad ne oženiš njome. Ono što u Parizu najviše volim su šetnje i kafane. Te dve ljubavi kombinujem, pa se polako šetam svojim omiljenim kvartom Mareom u potrazi za idealnom kafanom. Ona mora da ispunjava nekoliko uslova: većina ljudi koji u njoj sede treba da priča na francuskom, atmosfera ne sme da bude sterilna i među gostima mora da bude barem jedna osoba starija od 70 godina. Kad na neko mesto izlaze lokalci, posebno oni stariji, hrana je po pravilu odlična. Poslednji put u ovaj grad, koji ne liči ni na jedan drugi, otišao sam sam. U kafanu i Pariz ne možeš sa svakim. I jedno i drugo mesto traže poznavanje nepisanih pravila, ljubav prema životu i talenat za uživanje. Ako nemate nabrojano, nemojte se truditi. Ostanite kod kuće, jer ćete samo smetati…“

Kako je izgledao odabir mesta, ljudi, događaja… koji su pronašli mesto u knjizi?

Odabrati je bilo vrlo jednostavno i vodio sam se samo jednim kriterijumom: u knjizi su se našla putovanja koja ću pamtiti do kraja života.

Kojim ćemo delovima sveta putovati čitajući 20 priča o tvojim iskustvima?

Putovao sam daleko (u Vijetnam) i blizu (na Taru). Vremeplovom (na Svetu goru) i kroz snove (u Jermeniju). Kratko (u Vlahovo kod Svrljiga) i dugo (u srce Indije). Bio sam u gradu u kom živi Bog (Jerusalimu),  gradu u kom živi boginja, devojčica Kumari (Katmanduu) i zemlji gde žive vilenjaci (Islandu). Svuda sam dobro jeo, u Parizu posebno. Zamalo sam progovorio španski, prvo u Andaluziji, onda na Karibima. Upao sam na snimanje jednog rijalitija na Filipinima. Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi i jednog zanimljivog vanzemaljca (u Visokom u Bosni). U Rimu sam živeo kao Rimljanin. Šetao sam Kineskim zidom i posmatrao divlje konje dok mirno pasu na Kavkazu. Uvek sam video ono što sam video, a ne ono što sam došao da vidim.

Odlomak iz knjige:„...Ako ste na odmoru u društvu ljudi koji insistiraju da cela grupa radi uvek sve zajedno, dovoljno je da dva do tri puta odete po cigarete oko 11 časova i vratite se u kasnim večernjim časovima. Shvatiće. Naravno, treba pomenuti i one koji od 24 časa u toku dana 22 provedu slikajući se (preostala dva koriste za postavljanje slika na društvene mreže). Sa njima je teško izaći na kraj, ali pokušajte da se kreveljite i zaklanjate ih na fotografijama. Ako vas na odmoru nerviraju devojka ili dečko, ostavite ih. Život je prekratak za pogrešne ljude...“
Odlomak iz knjige:„…Ako ste na odmoru u društvu ljudi koji insistiraju da cela grupa radi uvek sve zajedno, dovoljno je da dva do tri puta odete po cigarete oko 11 časova i vratite se u kasnim večernjim časovima. Shvatiće. Naravno, treba pomenuti i one koji od 24 časa u toku dana 22 provedu slikajući se (preostala dva koriste za postavljanje slika na društvene mreže). Sa njima je teško izaći na kraj, ali pokušajte da se kreveljite i zaklanjate ih na fotografijama. Ako vas na odmoru nerviraju devojka ili dečko, ostavite ih. Život je prekratak za pogrešne ljude…“

Odakle ideja da knjigu obogatiš i kulinarskom razglednicom?

Knjiga se rodila spajanjem moje dve ljubavi, prema putovanju i pisanju. Kada se tom braku doda i moja treća ljubav, kuvanje, onda zbirka putopisa mora biti praćena i kulinarskim receptima i gastronomskim impresijama.

Koliko su važni saputnici, makar i iritantni?

Veoma, pa čak i oni iritantni koji vas uče kako da pobedite sami sebe. Kažu da je da biste

Krajem 2013. shvatio sam jednu užasnu stvar. Moj život je dosadnjikav. Većina mojih prijatelja ne bi se složila sa tim, ali džaba. Ja znam. Nije to to. Nema tu velikih, zabavnih avantura koje se pamte, prepričavaju, uz pomoć kojih se muvaju devojke i pronalazi inspiracija za pisanje
Krajem 2013. shvatio sam jednu užasnu stvar. Moj život je dosadnjikav. Većina mojih prijatelja ne bi se složila sa tim, ali džaba. Ja znam. Nije to to. Nema tu velikih, zabavnih avantura koje se pamte, prepričavaju, uz pomoć kojih se muvaju devojke i pronalazi inspiracija za pisanje

nekog dobro upoznali potrebno da sa njim pojedete vreću soli. Na putovanjima se možda ne jede baš toliko slano, ali vam putovanja  omogućavaju ubrzan kurs upoznavanja onoga ko sa vama putuje.

Da li se ljubav prema vozovima odnosi na njihovu moć da te od tačke A vode do tačke B ili one trenutke između te dve tačke?

Moja ljubav prema vozovima je neobična i gotovo neobjašnjiva. Vozovi su oduvek bili zanimljivi piscima i umetnicima. Voz je nemerljivo bolji glumac od dosadnog autobusa. Pored toga što je romantičniji i talentovaniji za glumu od autobusa, voz je i bolji vojnik. Svi znamo za oklopne vojne vozove. NJima se u ratu prevozi oružje i municija. Oklopni autobus ne postoji. Nije radnja bezbroj vestern filmova smeštena baš u voz, bez specijalog razloga.

Da li su i turisti „Rimljani u Rimu“ ili je to privilegija putnika?

Tu privilegiju imaju samo putnici, u Rimu i bilo kom gradu.

Kakav je osećaj držati u rukama svoju prvu knjigu, zbir utisaka, uspomena i osećanja?

Jako intenzivan i lep. Taj trenutak je imao posebnu draž jer sam sticajem okolnosti mogao da ga podelim sa svim članovima porodice. Uz šampanjac, naravno.

Momcilo Antonijevic 1

Da li će, možda, i tvoja buduća putovanja i saputnici pronaći mesto u nekoj novoj knjizi ili je rano planirati?

Kad smo knjigu poslali u štampu iskusni izdavač me pitao: “I, imaš li već ideje za drugu knjigu?” Tada sam se, umoran i uzbuđen samo nasmejao i odmahnuo rukom, ali nakon dva dana ideja o novoj knjizi je počela da se kristališe, tako da za planove, na moje veliko iznenađenje, nije rano.

1 komentar

Ostavite odgovor