Pocetna BORN IN THE UE Užičanin Marko Milovanović, snimatelj: Kad sve počne od Zenita

Užičanin Marko Milovanović, snimatelj: Kad sve počne od Zenita

838
0
Podelite

Do skoro  mi je bilo veoma teško da odgovorim na pitanje gde živim, ali sada mogu da kažem – u Beogradu

Užičanin Marko Milovanović, ovih dana ponovo se vratio u Srbiju, nakon dugog “lutanja” po svetu i života, uglavnom u Bangkoku poslednje dve godine. Upravo ovih dana, svoje prvo prikazivanje ima i jedna od serija u koju je ugradio svoj talenat na mestu švenkera – “Koreni” rađena po istoimenom romanu Dobrice Ćosića. Prve fotografije je napravio “Zenitom”, kome nije radio svetlomer, a svoje vreme sada, nakon završenog Fakulteta dramskih umetnosti, na odseku Kamera, najradije posvećuje filmu.  Između bezbroj putovanja, nagrada i priznanja, ove godine stigao je da bude direktor fotografije na tri filma. U Užicu je boravio samo dan – dva, a to vreme je iskoristio da poseti baku, sa kojom je pravio ajvar. Posle svih avantura, koje su Markova svakodnevica, kaže – to ga opušta.

Posle niza godina u inostranstvu, Marko se u Srbiju, u Beograd vratio sa devojkom, kojoj posle života u Bangkoku, naš ritam života veoma prija
Posle niza godina u inostranstvu, Marko se u Srbiju, u Beograd vratio sa devojkom, kojoj posle života u Bangkoku, naš ritam života veoma prija

Odakle si ovoga puta doputovao u Užice?

Upravo sam stigao iz Kine, ali u poslednjih oko godinu i po dana sam najviše bio na Tajlandu, u Bangkoku, zatim na Baliju, nešto malo u Singapuru i u Kini. U Kini sam radio jedan dugometražni dokumentarac, a na Tajlandu drugi.

Gde ti zapravo živiš?

Do skoro je to bilo veoma teško pitanje, ali sada mogu da kažem – u Beogradu. U poslednje tri – četiri godine sam lutao dosta po svetu, poslednje dve godine sam živeo u jugoistočnoj Aziji, većinom na Tajlandu, u Bangkoku. U početku sam putovao zbog posla, uglavnom po Evropi, a posle sam išao dva puta na Himalaje sa Draganom Jaćimovićem i fenomenalnim Extreme Summit Team-om. Prvi put smo reditelj Mladen Kovačević i ja otišli da snimamo dokumentarac o prvoj ženskoj ekspediciji na Himalaje sa prostora bivše Jugoslavije. Sa njima sam posle išao i na Dolomite. U međuvremenu smo par drugara i ja osnovali biciklističku grupu Ciklobalkan i sa vrlo malo para i nimalo iskustva krenuli iz Užica da vozimo bicikle 1060 kilometara. Otišli smo putem Ćire do Sarajeva, posle smo nastavili da pedalom ka Hrvatskoj, prošli celu Dalmaciju od Plitvica i kraj je bio u Mostaru. Bilo je to paklenih, mučnih i nikad boljih 14 dana. Spavali smo u šumama često bez vreće i šatora, ja se sećam da sam izbrojao jedno jutro oko 200 uboda komaraca i paukova na telu. Posle te agonije, rešili smo da se posvetimo tome malo više i da se bolje organizujemo. Našli smo sponzore i odvozili još dve ture, jedna je bila oko 700 km po Karpatima u granicama Rumunije, a druga je bila po Alpima, od Francuske, preko Švajcarske do Italije. I dalje mislim da je najuzbudljivija bila prva, baš zbog tog neiskustva, ali daleko od toga da su druge dve bile dosadne. Sigurno najluđa stvar je bila da u sred noći na Bosanskim planinama čovek drži uperen kratež u nas trojicu, na dva metra od nas, kidiše od besa i preti da će nas pobiti sve.

Marko-Milovanovic-3

Da li su avanture te vrste ili ipak, film ono što te preokupira u poslednje vreme?

Trenutno uglavnom snimam filmove. Ove godine sam na tri projekta, kao direktor fotografije. U Kini snimam film sa Mladenom Kovačevićem koji završavamo krajem ove godine, radim na Tajlandu film sa belgijskim rediteljem Kristofom Bilsenom i radim film u Španiji i Srbiji sa rediteljem Filipom Martinovićem. Usput, kad nisam na filmu, radim komercijalne projekte ili sam sebi organizujem slikanja i to posle prodajem. Imao sam velike klijente iz Azije i Amerike, videćemo kako će biti dalje. Mislim da se sam način poslovanja menja drastično iz godine u godinu.

Jesu li tako česte promene mesta na kojima živiš zadovoljstvo ili opterećenje?Marko foto

Naučio sam da se ne opterećujem – da pakujem minimalno odeće i trudim se da bude sto običnija, da ne bih gubio puno vremena na to. Zapravo mi je uvek veći problem to što nosim 15kg opreme. Poslednje dve godine sam proveo u tropskoj klimi, pa mi je bilo potrebno samo 5-6 majica, par šortseva i papuče. Ako se ide u neke baš ekstremne hladne avanture, onda čovek mora zaista dobro da se pripremi. Ta oprema ne mora biti skupa, razlike su male za velike pare.

Da li je tako i kada je reč o opremi za fotografisanje i snimanje?

Iskreno mislim da ljudi danas mobilnim telefonima mogu da naprave fenomenalne fotografije i to je sigurno jedan od tehnoloških doprinosa koji menja budućnost fotografije i filma na veliko. Već više nije toliko šokantno da čujem da je neko snimio igrani film telefonom. Nije retkost ni da prodam fotografije koje sam napravio mobilnim telefonom. Naravno, i dalje ću uvek birati profesionalnu opremu za ozbiljne poslove, ali je neverovatno šta možeš da napraviš sa tako malim uređajem. To je fenomenalan početak za bilo koga ko želi da se bavi tim poslom.

Kadar iz jednog od filmova
Kadar iz jednog od filmova

Sećaš li se svog prvog fotoaparata?

Prvi aparat je bio “Zenit” i još uvek imam te fotografije. Tada nisam znao apsolutno ništa o fotografiji, ali sam nekako uspeo da eksponiram tačno fotografije, iako svetlomer u aparatu nije radio. I dalje mi nije jasno kako. Celu rolnu od 36 slika sam ispucao u mom omiljenom Kanjonu Đetinje.

Marko-Milovanovic-5Da li te Užice još uvek inspiriše?

Odrastao sam u Užicu i cele raspuste sam provodio na Zlatiboru u vikendici. Kao mali sam vozio karting, od sedme do devete godine sam se takmičio, bio sam čak i vicešampion jednu sezonu. I dalje mi je žao što sam zbog nekih problema morao da prekinem sa tim, jer sam nakon te sezone dobio ponudu da vozim pod sponzorstvom jedne velike kompanije, da imam dve trke u Italiji godišnje, što bi sigurno vodilo negde dalje. Želja mi je oduvek bila Formula 1.

Ipak si odlučio da se baviš kamerom?

Učio sam u Nadi Matić, pa sam otišao u Beograd u elektrotehničku školu jer sam mislio da je to kul, da ću naučiti da pravim neke igrice ili nešto slično. Posle prvog polugodišta sam skapirao da je to teško smaranje za mene, iako sam imao dobre ocene. Jednog petka u školi, počeo je veliki odmor, ja sam se pozdravio sa par dobrih drugara i otišao kući – nikad se više nisam vratio. Otišao sam u Užice, gde sam počeo da učim da crtam i slikam kod Kaplana i Nataše. Završio sam Dizajn keramike. U međuvremenu između časova crtanja i škole sam kupio svoj prvi fotoaparat marke “Zenit”. Dva meseca pred prijemni sam počeo da razmišljam o kameri na Fakultetu dramskih umetnosti i zadnjih mesec dana sam opet pobegao iz škole kod Kaplana. Počeo da spremam prijemni predanije i upisao se.

Kadar iz jednog od filmova
Kadar iz jednog od filmova

Čemu težiš sada, kada si se vratio u Srbiju?

Težim tome da se što više bavim filmom, što mi i polazi za rukom u poslednjih par godina. Za sebe fotografišem kad god ne snimam. Moram priznati, težim i ka tome da se u narednih par godina odselim negde u prirodu. Nebitno mi je gde, ali definitivno znam da mi grad ne prija. Sad sam bio par dana u Užicu i opet sam se zaljubio u Zlatiborski okrug. To je definitivno najlepši kraj Srbije.

Šta bi bilo na fotografiji, ako bi je sada uradio?

Teško je reći šta bi bilo na fotografiji, ali naš ceo okrug je okružen zanimljivim životnim pričama, prirodom, istorijom. Ima tu baš dosta da se istražuje. To me najviše i brine kada sam daleko, jer često razmišljam da li propuštam da napravim neke priče koje prolaze i nestaju, ne samo o regionu nego o celom Balkanu, jer se vremena menjaju jako brzo. Mislim da sad imam vremena, jer planiram da budem narednih pola godine tu.

Ostavite odgovor