Pocetna Društvo Odlazak poslednjeg zlatiborskog kiridžije

Odlazak poslednjeg zlatiborskog kiridžije

1146
0
Podelite

02

Prelepo zlatiborsko selo Stublo odavno nestaje. U njegovom zaseoku Omar, kućica Velisava – Velja Udovičića bila je često sav moj svet. Poslednji pravi kiridžija zračio je hrabrošću dok se spremao da na dobro natovarenom konjiću krene put Ljubiša, Visoke,  obiđe mnoga ariljska i požeška sela. Menjao je najkvalitetniji luč i katran za pasulj i brašno, a onda se vraćao svojim ovcama i kravama da umesto supruge Slobodanke on o njima preuzme brigu.

Naučen od rođenja da se bori i ne predaje, nikada se nije žalio na sudbinu. Omar još uvek nema električno svetlo, vodu su Veljo i komšije donosili sa nekoliko stotina metara udaljenog malog izvora vadeći je lončićem. Ovde se stvari ne menjaju. Svakodnevna borba za život kojim se od pamtiveka živelo očuvala je tradiciju nemilosrdnosti prema ovim ljudima. Nisu imali vremena ni da pomišljaju da uživaju u čarobnim vidicima. Zarobljeni u svoje brige samo su mislili da na vreme obezbede sve što je poterebno za sebe i stoku kako bi, čim padne prvi sneg, izdržali skoro pola godine dok se ne otopi.

Bori se i ne predaj – tu istinu naučio je Velisav još od rođenja03

Na Omaru život i smrt se najbolje prepoznaju, pa ipak želja za novim danom nadjačava strah od stalne neizvesnosti. Voće retko rađa, zasađeni crni luk jedva malo naraste u kamenitoj zemlji čija su pašnjaci pravi raj za stoku. Sir i kajmak koji je Veljo svake nedelje pešačeći četrdesetak kilometara nosio na Partizanske vode, imao je stalne kupce. Mnogi su odavde odavno otišli, pobegli galvom bez obzira , ali Velju to nije padalo na pamet. Podnosio je zaltiborske vetrove, smetove i hladnoću koja prodire do kostiju. Bio je pravi junak. Težak život činio ga je samo jačim. Kao da je bio sazdan od betona i čelika, nikada nije pokazivao umor, na licu uvek isti izraz. Da bi opstao , morao je biti neustaršiv. Stalno pešačeći, bez ili sa konjskim povocem u ruci, imao je vremena da na miru mnogo nauči o svetu oko sebe i razmišlja kako preživeti. Omar i Stublo  je voleo i čuvao.

Stalno je govorio da je najbolje gledati svoja posla. Uz čašičicu „mučenice“ pokazivao je čežnju, želeo je da Oamr otvori vrata i više ne bude daleko od očiju i srca.

Život nikome ne prašta. Na Omaru još samo iz nekoliko odžaka izbija dim. Šačica preostalih najviše misli na smrt. Ona, valjda, jedino i može da prekine sve nevolje.

Posle osam i po decenija Velisav Veljo Udovičić pronašao je iznenada svoj mir. Nedavno ga je ispratio na nebeski put polsednji martovski sneg

Ostavite odgovor