Nedavno je na stranicama magazina Wine Style objavljen intervju sa akademikom Ljubomirom Simovićem povodom nagrade za književnost koju dodeljuje vinarija Podrum Radovanović iz Krnjeva.
Posle konstatacije da su junaci njegove poezije i njegovih drama takozvani obični ljudi i svakodnevica, novinarka Tatjana Nježić upitala je Simovića da li u svakoj situaciji i u svakom čoveku ima nečeg što zaslužuje pažnju pesnika. Evo šta joj je pisac “Užica sa vranama” odgovorio:
– Iako sam na samom početku svog bavljenja poezijom koristio taj epitet, ipak smatram da nijedan čovek nije “običan”. Svako čovek je jedinstvena i neponovljiva pojava, samo treba otkriti ono što je u njemu jedinstveno i neponovljivo. Ja sam, na primer, u svoje vreme napravio “Tajni plan grada Užica”, u kome sam ulicama dao imena takozvanih običnih građana, koji su životu Užica davali posebnu aromu i ton. Recimo, “Ulica Pipelje Šofera”, koji nije umeo da govori drugačije osim u rimovanim stihovima. Dok je jednom, zbog šverca ili nekog sličnog prestupa, sedeo u zatvoru žalio se:
- Zbog mog srebra
- prebiše mi rebra
- zbog mog zlata
- zamal ne dobih
- omču oko vrata.
- Sedim sad uz testiju
- i čekam amnestiju
- al dok dođe amnestija
- biće muda ko testija.
Ili “Ulica Desimira Gujara”, koji je hvatao zmije, i koji je, na opšte zgražanje, na pročelju svoje kuće na Carini postavio figuru đavola. Tu je i Ulica Opštinskih Dobošara, Čikirizova, Fikareva, Šuljagina, Sokače Steva Kineza, Ulica Užičkih Babica Jule, Mice i Podlipne, Ulice Mife Šerifa i Belog Pukovnika, Ulica Zore Čučkuše, ulice zanatlija, vodeničara, glumaca, fudbalera, klošara, mokre braće… Iz ovog “Tajnog plana grada” izranja jedno živo, autentično Užice, koje branim od zaborava.
