Kroz priču sa užičkim turističkim vodičima, može se naučiti i da kineski turisti piju isključivo vruću vodu, jer je jedino ona dobra za zdravlje i jedu paradajz posut šećerom, dok Tajlanđani piju posoljenu limunadu
Posle pešačke ture sa grupom od trinaest Engleza do Čukera i Mokre Gore, turistički vodič Ivan Janković, vratio se kao „heroj“ u očima gostiju, jer je za vreme ture, jednom vlasniku pomogao da vrati izgubljenog psa, a kasnije i pozvao Hitnu pomoć za ženu iz BiH, koja se loše osećala.
-To su stvari koje se, valjda podrazumevaju, ali na njih su ostavile jak utisak. Zapravo je to samo jedan od primera koliko se naš mentalitet razlikuje od mentaliteta ljudi koji ovde dolaze da bi upoznali užički kraj, kaže Janković.
On smatra da se Užice na turističkoj mapi Srbije pozicioniralo dosta dobro. Na to značajno utiče i okolina Užica, koja strance dodatno interesuje i privlači.
-Srećem se sa ljudima iz čitavog sveta. Trenutno mi je cilj da više radim sa Kinezima. Naravno, dolaze i ljudi sa Zapada, prednjači Evropa, manje je Amerikanaca. Dolaze nam turisti čak i sa severa Afrike.
Mnogi u Srbiju i Užice dolaze sa predzanjem o našoj zemlji i gradu.
-Iskreno se ponekad iznenadim koliko ljudi znaju o nama, posebno Kinezi. Znaju o Užičkoj republici, Ćiri, vole muziku iz filma „Most“, Batu Živojinovića , naravno. Od jednog Kineza sam, čak čuo da je Đorđe Marjanović velika zvezda kod njih. Mi, vodiči, imamo internu raspravu o tome ko je zaslužan za toliko interesovanje Kineza – stari jugoslovenski, partizanski filmovi, Tito ili Vlada koja im je ukinula vize, pa sada dolaze bez njih. Lično mislim da je sve zajedno dobitna kombinacija.
Turistički vodiči nude sve što može turistički da se valorizuje i iskoristi. Kineski turisti vole da obiđu ono što je popularno. Ako je to Studenica, oni žele da je vide, ali ako im lepo predstavite Mileševu, sigurno će i tome posvetiti pažnju. Arape interesuje isključivo priroda, koju smatraju najvećim bogatstvom.
Mokra Gora, Uvac, kućica na Drini, Tara, Muzej na otvorenom „Staro Selo“, Banjska stena, Potpećka pećina, Stopića pećina, vodopad u Gostilju, kanjon reke Đetinje… samo su neke od najpopularnijih destinacija, koje stranci žele da vide i upoznaju u okolini Užica.
Janković kaže i da ljudi sa zapada vrlo često odu veoma iznenađeni odavde.
–Oni dolaze na preporuku, ali budu jako iznenađeni gostoprimstvom koje ovde dožive, ali i tim koliko naši ljudi znaju jezik. Osim toga, hrana im se mnogo dopada, a priroda ih oduševi. Mnogo puta sam od stranaca čuo „Tako je zeleno“. Odavde odlaze oduševljeni. Interesuje ih arhitektura, jer retko gde mogu da dožive i vide našu arhitekturu iz doba komunizma. Često pitaju ko je projektant, zašto je hotel Zlatibor u obliku rakete… Poljaci su zadivljeni, jer kažu da su kod njih u to vreme pravili zgrade sa maltene, papirnim, kartonskim zidovima.
Gradsko jezgro Užica ima svoje čari koje privlače pažnju turista, pa im vodiči obavezno
predstave hidrocentralu na plaži, Narodni muzej, spomenik Titu u dvorištu muzeja, fabriku oružja, lapidarijum u Muzeju, kao i Stari Grad, na koji se ne vode velike grupe, jer im prilaz nije još uvek dovoljno prilagođen.
-Prednost posla je što se svaki dan susrećeš na drugačijim ljudima i kulturama. Iako lično ne putuješ negde, uz njih se osećaš kao građanin sveta, kaže Ivan Janković koji sebe u drugom poslu, nakon niza godina, ne želi ni da zamisli.
Za to što stranci sve više dolaze u Užice, zaslužan je i Eko hostel Republik, mišljenje je turističkih vodiča sa kojima smo razgovarali.
-U jednom momentu, Užice nije imalo nikakav smeštaj, a nas su doživljavali kao raskrsnicu, na kojoj odlučuju da li će da idu u BiH ili u Crnu Goru. Sada kada imamo hostel, ljudi imaju razlog da se zadrže, plate turističku turu i uz to doprinesu i gradskom budžetu. Fenomenalna je stvar kada se u hostelu ljudi okupe, recimo u toku zime. Oni su stranci, iz različitih zemalja, zbog hladnoće ne izlaze mnogo, ali zato od njih možete čuti najzanimljivije priče.
Bogdan Marković, turistički vodič, proputovao je svet, a posao koji ga potpuno ispunjava, pronašao baš u rodnom Užicu. U poslu uživa, ali ima i ideje kako ga unaprediti, u interesu celog grada.
– Iz perspektive turističkog vodiča, moram da napomenem da bi zaista bilo dobro Titovu bistu staviti na neko vidljivije mesto. Bilo bi značajno i omogućiti bolju pristupačnost postavci „Užička republika“, prevesti i na engleski, uvesti elektronsku verziju. Naravno, nisu svi zainteresovani za taj istorijski aspekt, a mi ture organizujemo u skladu sa interesovanjima grupe.
Osim tura, u zavisnosti od zemlje iz koje turisti dolaze, vodiči prilagođavaju i svoj pristup i ponašanje, kako bi im omogućili što prijatniji boravak u Užicu i užičkom kraju.
-Recimo, kada dolaze Arapi, znamo da im moramo omogućiti da što manje hodaju, jer to baš ne vole. Njih ne interesuje ništa urbano, interesuje ih čista priroda. Za vreme vožnje se sluša isključivo njihova muzika, a ako slučajno u toku ture padne kiša – oni ne ulaze u autobus ili kombi, ne krećemo dalje neko vreme – jer žele da pokisnu. Naravno, poštujemo i stroga pravila, ne komuniciramo sa ženama i ne gledamo ih. Obožavaju Koka-Kolu, pa ako ih odvedete u Sirogojno, da probaju domaći sok, to je fijasko. Sa druge strane, svako ispunjenje zahteva su spremni da plate, koliko god da košta. O njima i od njih se mnogo i nauči. Kada je jedan Sultan došao da bude vrhovni vođa u Omanu, imali su 4 kilometra asfaltnog puta i dve škole. Danas je Oman prebogata država. Pitao sam jednog arapskog turistu kako oni reaguju na to što je sultan homoseksualac, odgovorio je: Koga briga, kad imamo lovu“, priseća se Janković.
Kroz druženje sa užičkim turističkim vodičima, može se naučiti i da kineski turisti piju isključivo vruću vodu, jer je jedino ona dobra za zdravlje i jedu paradajz posut šećerom, dok Tajlanđani piju posoljenu limunadu.
-Užicu nedostaje bolja reklama, jer zaista ima šta da ponudi. Retko gde u Srbiji možete otići, tako da tri dana možete da pronalazite nešto novo. Treba nam aerodrom, autoput… Sa druge strane, ako se trend dolazaka nastavi, mi uskoro nećemo imati gde da smestimo sve turiste, zaključuju Ivan i Bogdan.
U Eko hostelu Republik, razgovarali smo i sa nekoliko stranaca, koji volontiraju u hostelu. Neki od njih odmah su nam rekli da se u Užicu ne osećaju kao stranci, a svi za njega imaju samo reči hvale.
Zaista volim ovaj grad –tih je, lep, ljudi su prijateljski nastrojeni. Iskreno, o Užicu ništa nisam znala ranije. Dosta sam putovala, ali sam dolazila u Beograd. Kada sam na internetu pronašla fotografije Drvengrada, pitala sam recepcionerku u Beogradu gde se nalazi, a ona mi je objasnila da je to Užice i da bi ga obavezno trebalo posetiti. Prvi put sam došla u martu, bilo je baš hladno. Istraživala sam grad i shvatila da je sve veoma lepo, tradicionalno, da su ljudi izuzetno ljubazni. Planiram da ovde ostanem koliko god je moguće. Što se mene tiče, ja ovde živim, nisam stranac niti turista. Užice doživljavam kao drugu kuću. Verujem da ću biti ovde još dugo.
Za mene su, na prvom mestu, u našim zemljama – ljudi. Upravo je to razlog što sam
odabrao Srbiju, Užice, ali i razlog da se zadržim. Planirao sam da se zadržim tri sedmice, ali biće to dosta duže. Nažalost, u Srbiji imam mesec dana, ali planiram da pređem u Bosnu i Hercegovinu, a zatim da se vratim. Došao sam iz Moskve, milionskog grada u Užice, koje je malo. Nisam naviknut na ovakav život, ali mi više prija. U početku mi je bilo malo neudobno, konfuzno, dok nisam navikao na tempo i činjenicu da supermarketi nisu na svakom koraku.
Prethodno sam šest meseci radio kao učitelj španskog u
Danskoj, volontirao sam. Kada sam završio sa tim, poželeo sam da krenem dalje i zapitao se – zašto to ne bi bila Srbija? Ovde sam prvi put, nisam mnogo znao o zemlji, ali jako mi je drago što sam došao u Užice. Smatram da je Užice sjajan grad za aktivnosti napolju, priroda je divna. Dolazim iz velikog grada, u kome postoje neka mesta za boravak u prirodi, ali ne može se porediti sa ovim mogućnostima. Srpski jezik nije baš lak, ali je činjenica da se prijatnije osećam ovde, nego u Danskoj. Velike su kulturološke razlike, Skandinavci su prilično zatvoreni, teško je započeti razgovor. U Srbiji je suprotno, sa ljudima je lako razgovarati, srdačni su. Ovde ću biti do oktobra. Mislim da su tri meseca dobar period za upoznavanje kulture, ljudi, možda i sticanja prijatelja u Srbiji. Preporučiću svojoj sestri i svojim prijateljima iz Meksiko Sitija, ali i iz drugih zemalja da dođu i upoznaju Srbiju i Balkan.
