Pocetna BORN IN THE UE Užičanin Danijel Mitrović – Deniro: Beč mi prija

Užičanin Danijel Mitrović – Deniro: Beč mi prija

1131
0
Podelite

Suštinski se svi brzo uklope u mentalitet Austrije, u kome se ceni i poštuje jedino rad. Ako želiš da opstaneš moraš mnogo da radiš, ali samim tim i imaš – živiš pristojno i osećaš se kao čovek, kaže Danijel

Zašto si otišao iz Užica?

Da budem iskren, nikada sebe nisam ni video u Užicu, iako sam tu rođen i proveo pola svog života. Jednostavno nisam se uklapao. Fizicki sam bio prisutan, ali mislima sam uvek bio u nekom svom svetu. Mislim da to mogu da potvrde svi koji me znaju i koji su me sretali u prolazu. Momenat kada sam odlučio da odem iz Užica je bio period posle smrti majke. Imao sam potrebu da se sklonim od svih tih bolnih sećanja, jer me je sve podsećalo na nju, sve je to bilo još uvek jako sveže. Trbalo mi je da pročistim misli i sagledam svoj život malo dalje od tog pritiska uzrokovanog svim što mi se desilo tada i generalno kroz život. Tada se sve skupilo i došlo vreme da se rezimira moja pozicija u mom životu.

Zašto baš u Beč?

Tih dana, dobio sam poziv da budem gost na jednom rođendanu u Negotinu gde sam upoznao sadašnju devojku. Ubrzo smo započeli vezu, ona je neprimetno ukrala moje srce, pomogla mi da shvatim mnogo toga i beskrajno sam joj zahvalan na svemu. Bila je hrabra Danijel-6da ostane uz mene kada ni malo nije bilo lako biti kraj mene i pomogla mi da naučim da cenim sebe, svoj rad i vreme. Ona je završavala fakultet u Beogradu, a meni se baš tada javio prijatelj iz Beograda koji je planirao da otvori studio. Pitao me je da li sam zainteresovan da dođem da živim u Beogradu, da pokrenemo ortački posao, a ja sam tu ideju već dugo imao, želeo sam da otvorim studio u Užicu. Sve se odigralo spontano, a logično. Prešao sam u Beograd da budem bliži njoj i sa Damnjanom Tadićem otvorio studio „Asfalt“ u filmskom gradu koji smo uspešno vodili skoro 4 godine. Devojka je predložila da odemo za Austriju, u Beč, a kako je u studiju bilo sve manje posla, a ni stanje u državi nije obećavalo – rešili smo da pokušamo. Nije bilo lako ostaviti studio i priču koju sam gradio, ali sam rešio da prihvatim rizik i da je poslušam. U međuvremenu sam pokrenuo svoju video produkciju (Deniro Video Produkcija ) i snimao spotove u Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj… Na neki način sam bio upoznat sa tim kako ljudi žive tamo i slagao bih kada bih rekao da nisam pomislio da devojka i ja zaslužujemo bolje od situacije u kojoj smo se tada nalazili. Prelomili smo, otišli i evo dve godine smo u Beču.
Na koji način si u Austriji nastavio da se baviš muzikom, koja je uvek bila tvoja strast?
Mnogo godina unazad sam bio baziran na svojoj muzici, ali poslednjih nekoliko sam ipak akcenat dao video produkciji i pisanju pesama za druge. Usledio je spot za pesmu Fresh, pa za pesmu Refresh, onda par spotova za strance. Jedan od dražih spotova koje potpisuje moja produkcija je za Kid Pex-a i pesmu Demoni. Čim sam čuo pesmu, u glavi sam imao scenario i odradili smo mini film. Ekipa je bila sjajna, kao i energija na snimanju. Posle toga je usledilo još par spotova i spot za pesmu „Audi siv“ na koji sam jako ponosan. Poslednji spot za koji je zaslužna Deniro Video produkcija je spot za moju pesmu Donatella, izdat za IDJ kanal, gde se i vrti. Ljudi me pamte po rep pesmama kojih u mojoj karijeri ima preko 800, ali u poslednje vreme sam spojio lepo i korisno. Eksperimentišem i koketiram sa modernim žanrovima kao što su afro trep sa primesama Balkana, pa sam spremio pet novih pesama za koje upravo radim spotove. Shvatio sam da mogu da unovčim talenat, radim punom parom na milion frontova i uživam u tome. U tih 800 rep pesama rekao sam sve što sam hteo, a ne volim da se ponavljam. Volim promene, a ako one mogu da donesu novac to je ujedno i formula za uspeh.

Koliko ti je važno da kroz muziku izraziš neke svoje stavove prema društvu, okruženju… ?

Ljudi koji su pratili moj rad, znaju da sam bio neko ko opisuje život sa svih mogućih aspekata. Dotakao sam sve teme svih slojeva društva, unutrašnje borbe, emocije, lepe i loše stvari. Moj prvi album je bio “Još uvek klošarim“ – mnogi kažu album sa najboljimDanijel-5 kritikama kod publike, jer je bio socijalno angažovan. Taj album me je ujedno i izbacio u sam vrh rep scene u tom momentu. Posle toga sam snimio dva mikstejpa, a zatim 2010. godine izbacio album “U soliterima“. Moj treći album „Loš momak“ je izašao 2013., kao i zajednički album sa Hartmanom koji nosi naziv “Tako zvuče Velikani“. Posle toga sam se preorijentisao na rad u studiju, na rad za druge i video produkciju, pa sam sve manje vremena imao za svoju muziku. Sada više radim muziku za klubove. Poslednja pesma Donatella je inspirisana filmom, a govori o devojci koja je izuzuetno lepa, bogata, moćna, ali posrnula u toj brzini života. Bez obzira na sve to, meni se dopala. Uvek sam bio neko ko opisuje život i svaki njegov segmet, svidelo se to nekom ili ne, bila to tema koju odobre kao prihvatljivu ili neka intrigantna tema, koju publika i kritičari smatraju nepoželjnom.

Danijel-2

Koliko ima razlike između muzičkog tržišta u Srbiji i u Austriji?

Kod njih se još uvek kupuju diskovi i sve je to mnogo ozbiljnije nego kod nas. Zbog jezika se njihovo tržište širi i na Švajcarsku i Nemačku. Kad sve to spojiš, dobiješ jedno veliko ozbiljno tržište u kome svi koji imaju kvalitet mogu da nađu svoje mesto i uzmu svoje parče zarade. Tu je i zarada od autorskih prava koja nije ni malo naivna u instranstvu. Što se tiče zakona koji štite prava izvođača, u Srbiji je sve to još uvek divljina.

Kakav je život u Beču, da li ti prija?

Danijel-4Meni Beč prija. Kao da sam tu oduvek. Uživam da popijem kaficu na Stephansplatz-u sa pogledom na katedralu. Duge šetnje do Hermess ville. Skoro sam bio do Klimt Ville, u kojoj je čuveni slikar Gustav Klimt proveo svojih poslednjih 7 godina života. Arhitektura te jednostavno osvoji, uvuče u duh kojim odiše jedan tako graciozan grad kao što je Beč. Sve je uređeno tako da svi rade, nema puno vremena za gubljenje. Taj tempo i ritam života te vuče da se više trudiš, da stvaraš. Mogućnosti je milion ako si vredan i snalažljiv. O mentalitetu ljudi je teško govoriti, jer Beč okuplja mnoge nacije. Suštinski se svi brzo uklope u mentalitet Austrije, u kome se ceni i poštuje jedino rad. Ako želiš da opstaneš moraš mnogo da radiš, ali samim tim i imaš – živiš pristojno i osećaš se kao čovek. Čujem da neki kažu da ovde stranci žive kao robovi. Moje mišljenje je da se stranac ovde mnogo više oseća kao čovek nego u svojoj zemlji, iz koje je morao da ode. Mislim da se danas ljudi mnogo više osećaju kao robovi u svojim zemljama u kojima je standard kao podsmevanje čoveku. Srbija će uvek biti moja rodna zemlja, ali iako kažu da je dom tamo gde je srce, ja kažem uz to da je dom tamo gde se čovek oseća kao čovek i gde može da napreduje.

Danijel-7

Da li ti nedostaje Užice?

Sticajem okolnosti, u Užice nisam dolazio par godina, ali planiram to za Novu godinu. Nedostaje mi porodica, ali se čujemo skoro svaki dan, pa nije toliko strašno.

Po čemu ga pamtiš?

Užice pamtim po poznatim licima. Tu sam se rodio, prohodao, išao u školu. Pamtim svaki koš na kome smo igrali basket. Miris hleba iz Dukata. Ljude sa kojima sam se družio. Užice pamtim po mojoj majci i našim porodničim danima. Po pogledu sa Starog grada,Danijel-5 šetnjama u Velikom parku, danima kad sam trenirao košarku. Po gradskoj plaži i svakom ćošku grada gde smo provodili naše užičke dane. Užice pamtim po crtežima koje je naslikao moj ujak, po svom ocu koji i dan danas peca na plaži sa istom strašću kao pre 50 godina. Pamtim Krčagovo, moju baku Stanu i deda LJubisava, koji nisu nažalost među živima. Čuveni crveni soliter u kome sam odrastao i glavnu ulicu. Rodni grad pamtim po sazrevanju, sanjanju i svim pesama koje sam napisao u njemu. Po pozorištu u kome sam imao priliku da igram u predstavi “Mentalna Higijena“ celu jednu sezonu sa velikanima Narodnog pozorišta, što mi je bila bitna škola i prekretnica u načinu razmišljanja. Po studiju kod Nikole gde smo snimali naše prve demo snimke. Po stricu, koji je takođe skoro preminuo i po danima kada me je zajedno sa mojim starim vadio iz problema u koje sam se često uvaljivao. Po testovima i iskušenjima na koje me život stavljao, borbama kroz koje sam prošao praveći milion i jednu grešku, ali na kraju izašao kao pobednik. Po mojoj Nani i svim dragim i bitnim ljudima koje čuvam u srcu i čuvenom ulazu 93 kroz 1. Mogao bih da napišem roman, pa ću to ostaviti za knjigu o svom životu koju planiram da završim.

Kako vidiš Užice sada, kada u njega dođeš… da li se promenilo, ostalo isto, kakve ti emocije budi?

Bio sam samo u prolazu na kratko. To je isti onaj grad koji pamtim. To je taj isti trg, isti kafici, ulice i soliteri, ali deca rastu brzo i sigurno donose novu energiju, pa grad diše u drugačijem ritmu. Slične priče sa novim ulogama. Čujem tu i tamo priče ko je šta otvorio, ko se čime bavi od starije garde, ali tu se sve i završi. Skoro je Andrija Terzić, moj stari poznanik, a sada jedan od najuspešnijih pisaca u zemlji bio u Beču, na promociji svog romana. Lepo smo se ispričali o dešavanjima u gradu, iako ni on nije toliko više u Užicu. Taj grad će uvek imati posebno mesto u mom srcu i uvek biti moj grad bez obzira gde se nalazim.

Ostavite odgovor