Pocetna Čajetina Vrednoća i spremnost na rizik

Vrednoća i spremnost na rizik

327
0
Podelite

Ružica Stojanović sa Mačkata jedna od rethih mladih žena za koju se vezuje veliki uspeh u proizvodnji i plasmanu pršute i drugih suvomesnatih proizvoda koji se u gazdinstvu  Stojanovića  prave na tradicionalan način već osam decenija. Na teren koji je u Srbiji  donedavno bio rezervisan za mušku populaciju smelo je izašla i postigla izvanredan rezultat  ne osetivši diskriminaciju i rušeći sve predrasude.  O kvalitetu proizvoda svedoči i sedam nagrada  na najvećem sajmu pršute koji se svake godine posle Božića održava na Mačkatu.  Međutim, ništa nije slučajno pa i Ružin posao za koji se veoma rano opredelila. Struka finansijskog administratora i te kako joj je pomogla  u vođenju  biznisa koji nije ni malo lak.

– Dok sam išla u osnovnu školu sa tatom sam svake subote bila na pijaci u Prijepolju i stekla mnogo mušterija. Nekako sponatno  sve se to dogodilo i sa dvadeset godina sama sam došla na užički pijac i zakupila tezgu…  Nisam mislila da će tako dobro da ide i da ću da uspem u poslu. Bilo je i odgovaranja, da to ne radim, jer ne znam kako ću da proći, ali za sada je dobro i od ovog posla može pristojno da se živi –  priča Ružica Stojanović iza koje je petnaest godina predanog rada u porodičnoj manufakturi.  Stojanovići na svom poljoprivrednom gazdinstvu gaje svinje i prasad, imaju osam krava koje muzu, prave i prodaju sir i kajmak, imaju sedamdeset ovaca i jagnjadi. Šest volova je celog leta bilo na  ispaši po Stojanovića livadama, a sada je vreme klanja kako bi pršuta bila spremna za novogodišnje i božićno slavlje.  Radi se dosta, ali takva je cela poljoprivreda i svako odlaganje posla može ugroziti opstanak domaćinstva. Zato svakoga  jutra ustajanje u pet, razdvajanje mesa po porudžbini, dolazak na pijac i prodaja do tri pola četiri popodne. Povratak na Mačkat i rad na papirologiji što se tiče klanja stoke, prerade, rad na  nalozima  i sve to traje traje do šest, sedam, osam sati uveče. Usluživanje mušterija na samom Mačkatu i pomoć u procesu proizvodnje kada je potrebno. To je radni dan ove mlade žene koja ističe da je u pitanju porodična zanatska radnja čije je težište na kvalitetu, a ne na  količini.

– Niko osim nas iz domaćinstva nema dodira sa  komadom mesa u preradi. Najvažnija je dobra sirovina, dobra stoka, svinje koje  koljemo i prerađujemo. Pitanja upućena dedi, kako se soli, šta se soli, šta traže mušterije, kakav im komad ponuditi i odgovori koje sam dobijala kao dete i danas su mi dragoceni.  Ranije je sve bilo zanatski, danas ima industrije, a i cene su razne. Međutim, kada je u pitanju zanatska  radnja cene proizvoda  moraju da budu više u odnosu na industriju koja radi na veliko. U ovome ne sme biti odstupanja – smatra dobitnica sedam prestižnih priznanja na „Pršutijadi“ za ovčju stelju, za slaninu, za goveđu i svinjsku pršutu, kobasicu višestruko nagrađivana u gotovo svim takmičarskim kategorijama. U ovom poslu mora dobro da se iskalkuliše od sirovine,  struje, pijaće vode, veterinarskih usluga, transporta…

Ruzica Stojanovic 2-Neke žene imaju samopouzdanja, neke ne. Samopouzdanje je veoma značajno za sopstveni biznis. Na Mačkatu je sve više žena uključeno u proizvodnju pršute, ali ne i u plasman. Za ovaj posao čovek mora da se rodi i to ne može da bude svako. Posao mora da se voli i ne trpi bezvoljnost i natezanje. Mora se imati ambicija, a radom i trudom sve se postiže – poručuje Ružica.  Njena porodica nije koristila kredite već kako kaže sami finansiraju proizvodnju. Sa plasmanom nemaju problema – koliko gazdinstvo proizvode toliko i plasira. Osnovni uslov za to jeste  da kvalitet ostane kakav jeste, jer  nije isti ukoliko se proizvode veće ili manje količina mesa.

-Kupci su uvek u pravu i kada  propusti svakodnevni kontakt sa mušterima one vas lako mogu napustiti,  dok je sticanje kupca teži posao. Zlatno pravilo jeste da je mušterija uvek u pravu i kada to nije– priča Ružica čiji kupci vole i da familiji u Nemačkoj, ili Austriji ponesu mesne đakonije iz porodične radionice Stojanović.

-Skoro mi je stigla fotografija sa vibera iz Švedske  od jedne mušterija koja je odnela pršutu, čvarke i sir i sve servirano sa maslinama poslala da vidim kako lepo izgleda i kako je  proteklo slavlje – priča kroz osmeh ova jednostavna devojka koja kao i njena generacija voli zabavu, koncerte i izlaske sa drugarima i koja je mirisu i ukusu ruže sa Mačkata iz detinjstva ostala verna do danas.

Cenimo svoju robu

-Zlatno pravilo glasi: proizvođač treba  i mora da  ceni svoju robu. Nedostaje nam geografska zaštita porekla ne samo pršute, jer veoma je važan i ukus i miris, kvalitetna sirovina i sve drugo što utiče na stvaranje dobrog proizvoda. Sve je više proizvoda koji se plasiraju kao pršuta sa Zlatibora, a pitanje je koliko su to u stvari. Bitno je samo da je niža cena, a kakav je kvalitet to nije bitno!  Nedostaje nam udruživanje i to je „teži put“ koji smo odabrali i ne znam kako to da obrazložim – navodi Ruža Stojanović koja uvek ističe da kvalitetna zlatiborska pršuta zaslužuje odgovarajuću višu cenu od mnogih na tržištu.

Ostavite odgovor