Pocetna Društvo Lokalno novinarstvo na izdisaju   

Lokalno novinarstvo na izdisaju   

1122
0
Podelite

Lokalni mediji su na aparatima za disanje već poodavno i gotovo da nema iskusnijeg novinara koji bi mladom čoveku poželeo da studira novinarstvo i svoju sudbinu veže za ovu profesiju u lokalnoj sredini.

Sve i pod uslovom da ima sreću da se zaposli i radi u struci. Retko je koja profesija unazad tri decenije doživela takvu degradaciju zacementiranu bednim primanjima kao lokalno novinarstvo, što naravno nije slučajnost. Nastavlja se odlazak vrsnih novinara iz užičkih medija kao i selidba u veće centre za mnogo veću zaradu uz manje rada. U velikoj meri za golgotu koja je snašla krivi su sami novinari, njihovi esnafi i sindikati. Izostaje solidarnost i svest da kao slovenački novinari jednodnevnim štrajkom urede plate, ili pobuna u slučaju Finaca kao reakcija na pokušaj da im se pored  radijskog snimača  dodeli i mini kamera zato što je za ovu zamlju radio nacionalni ponos.  Nažalost, kod nas se protest nije dogodio ni kada je preko hiljadu kolega u lokalu ostalo bez posla za nešto više od godinu dana zbog rasprodaje elitnog poslovnog prostora u centrima srpskih gradova, tokom procesa poznatijeg kao „privatizacija medija“. I najveći optimisti u pogledu budućnosti lokalnih medija i profesije u njima trenutno saginju glavu. Malo lokalno tržište reklama i burazerska ekonomija, malo novaca iz budžeta za sufinansiranje medijskih sadržaja po sistemu svima na kašičicu, malobrojne redakcije (ako još neka i postoji) i odlučujuće – malo političke volje da se uredi medijska sfera ma od koga na vlasti dolazila slika je ambijenta u kome su lokalno novinarstvo i mediji na infuziji godinama. Uporedo sa tim digitalizacija je ubrzala i lokalne medije putanjom od nekoliko svetlosnih godina. Novinar koji radi u tradicionalnim medijima sa onlajn izdanjima ponekad liči na hobotnicu koja na razne strane plasira određene sadržaje što sve više podseća na multitasking,  rad za više medija i uglavnom minimalac. Zanimljivo je da paralelno sa povlačenjem države iz medija, raste broj zaposlenih koji opslužuje sajtove institucija i to bi mogle biti najbrojnije redakcije da je u pitanju javni interes u malim životima njihovih sugrađana. Malo je svega pa tako i malo vremena, prostora,a ponestaje i hrabrosti za novinarstvo koje je po definiciji istraživačko. Koliko su za njega zainteresovani poslodavci s obzirom da iziskuje dodatne resurse i to je upitno. Paradoksalno je što bez obzira na tešku situaciju u lokalim sredinama niče sve više onlajn medija. Čast izuzecima, ali se nameće opravdan zaključak da je u pitanju puka komercijalizacija i zabava što sa javnim interesom nema veze, jer da je suprotno u njima bi radio bar jedan novinar pri tome ne mislimo na samoproglašene. Neetično, senzacionalitičko novinarstvo, etiketirnje u medijima, kršenje novinarskog kodeksa, sve su to razlozi za opomene pojedinih tiražnih i gledanih „velikih“ medija. Na listi srama uglavnom nema lokalnih medija koji se po oceni Saveta za štampu u najvećoj meri pridržavaju pravila profesije među kojima i one o najmanje dva izvora. Uprkos tome svedoci smo da mnogi lokalni mediji neće dočekati novu medijsku strategiju, pa čak ni novac od projektnog finansiranja za koji je konkurs objavljen polovinom aprila, a pompezno obećano izlaženje u januaru ove godine. Prvi lokalni tabloidi već neguju svoju publiku u mestima na obodu prestonice Srbije. Njihovo širenje moguće je i u pravcu Užica. U vremenu zagađenog javnog govora, duboke polarizacije društva, sveopšte narcisoidnosti, pohlepe i izostanka pristojnosti lokalnom novinaru jedino preostaje da ne zaboravi da je zaštitnik javnosti i da je nebitno u kakvom lokalnom mediju radi, već je samo bitno koliko je slobode izborio i u šta još veruje.  O poziciji profesije, položaju lokalnih medija i slobodi novinarskog izraza za „Vesti“ govore naše kolege kojima se ovom prilikom zahvaljujemo.

Nela Tomić-Bogdanović, diplomirani novinar politikolog

-Nekada se smatralo da je raditi u medijima čast, a ljudi koji su se bavili novinarstvom znali su da od tog posla neće zaraditi neki veliki novac. Novinarstvo je davalo ugled, poštovanje sredine, društvene veze.  Međutim, sada su plate novinara stvarno bedne, a to se posebno odnosi na lokalne medije. Novinari i dalje rade iz ljubavi i entuzijazma,  dok su izvori finansiranja nesigurni.  Lokalni mediji uglavnom žive od projekta do projekta. Zato se mladi koji završe studije novinarstva teško odlučuju da se posvete poslu za koji su se školovali. Ukoliko to pak žele, nije im zagarantovano da će posao i naći. Mogu proći godine dok ne počnu da rade na nekoj TV, radiju ili novinama. Redakcije u lokalnim medijima se smanjuju i najviše oskudevaju u kadrovima. Oni novinari koji ostaju da rade moraju paralelno da prate i kulturne događaje i rad lokalne vlasti i proteste opozicije, i sport i servisne informacije. Tako se novinar nađe u situaciji da žonglira sa više različitih tema od kojih ni jednoj ne može dublje da se posveti. Prosto ne može sve da postigne. I nema podjednaka znanja i afinitete za svaku oblast.  Na kraju dana je umoran, jer je 15 sati proveo na poslu, nezadovoljan, jer i pored toga, nije uspeo da se posveti priči kojoj želi. I na kraju, ali ne i manje važno, nije plaćen za svoj rad onako kako bi trebalo.

Sloboda medija u Srbiji je na vrlo niskom nivou i u kontinuiranom je padu poslednjih godina, to je možda u Prijepolju znatno izraženije nego što je slučaj u ostatku zemlje, smatra novinar Alem Rovčanin.

– Mi koji se ovim poslom bavimo objektivno, nepristrasno i istinito konstantno trpimo pritiske i razne verbalne napade od strane nekolicine prijepoljskih “lokalnih šerifa” . Takođe, teško dolazimo do informacija, pojedini funkcioneri nedostupni su i ne žele da nam pruže informacije. Sednice Opštinskog veća, u Prijepolju su zatvorene za javnost, što novinarima zaista otežava rad. Raspodela medijskog dinara priča je za sebe, na poslednjem konkursu tri medija iz Prijepolja, među kojima je i moj medij, od 7 miliona dinara dobila su svega 12,8 odsto sredstava, dok su 77,8 odsto sredstava, odnosno 5 miliona 450 hiljada podelila dva medija iz Priboja i Novog Pazara. Da apsurd bude veći, medij iz Pazara nije vidljiv u etru na područiju Prijepolja, što nije smetalo komisiji da mu dodeli milionski iznos, naravno da je to sve urađeno uz blagoslov lokalne vlasti i stranke Muamera Zukorlića pod čijom kontrolom se televizija nalazi, a čiji ljudi rukovode gradom na Limu – navodi novinar „Večernjih novosti“ i vlasnik portala PP Media iz Prijepolja Alem Rovčanin.

Dragana Ječmenica, novinarka užičke TV5

-Profesija lokalnog novinara sama po sebi asocira na poziv koji obavezuje da svoje sugrađane informišete o svim aktuelnim dešavanjima blagovremeno i objektivno… Koliko je to zapravo moguće? Mora biti moguće, to se od vas očekuje, opravdanja za to se ne tolerišu… Šta nas sprečava da dobijemo pohvalu od okruženja, da pomognemo u rešavanju nekog problema? Vrlo često se rad u medijima karakteriše kao privilegija naslonjena na moć onih koji taj posao obavljaju.. Novinari u lokalnim medijima krajnju informaciju plasiraju sa dosta napornog rada i truda, većina u teškim uslovima rada, a svi sa tankom finansijskom pozadinom. Televizijski novinar, u redakciji lokalnog medija, svaku priču pažljivo bira, pravi balans između onoga što se očekuje u informativnom programu, onoga sa čim raspolažete i onoga što zapravo jeste… Težina u takvom radu ogleda se upravo u tome i to je zapravo najveći problem… Biti i ostati profesionalac u svom poslu, rastrzan između priče o projektnom finansiranju lokalnih medija i želje da svoj posao uradite kvalitetno i objektivno, nameće vam samo jedan izbor, a to je da posao novinara lokalnih medija radite iz nekog drugog, vama znanog razloga, ne za visok lični dohodak  ili možda dodatnu motivaciju. Priča o zaštiti novinara na svojoj dužnosti sve više se koristi u neke druge svrhe, a situacije sa kojima se susreću novinari zaposleni u lokalnim medijima, posebno televiziji, nema snagu i svoj put da bude viđena…To je još jedna od otežavajućih okolnosti sa kojom se nose zaposleni u redakcijama medija na lokalnom nivou.

Nada Dželebdžić, v.d. glavnog i odgovornog urednika TV Lav Plus

-Kada razmišljam na temu svog položaja kao lokalnog novinara u lokalnom mediju, često mi se čini da sam zalutala. Kako prolaze godine, umesto da nam bude bolje, mislim da je sve gore. I nisu nama novinarima toliko krivi političari i njihova politika, čak ni manjak para, već sami sebe uništavamo. To je bar moje mišljenje. A evo i zašto. Televizije, radio stanice, novine, portali… E, baš ti portali, kao novi elektronski mediji, nekako su doveli do toga da profesija novinara bude sve manje cenjena. Svako danas može da otvori portal – registruje ga za male pare, nema prijavljenih radnika, znači, nema ni troškova. Kada nema novinara, to onda znači – copy paste. Pa tako, dok mi sa televizija objavimo, obično u večernjim satima, vest koju smo radili taj dan, ili čak ako istražujemo događaj, a kolege znaju koliko to traje i šta sve za to treba, vlasnici portala preuzmu link, prekopiraju i za javnost, koja obično ne zna proceduru uzimanja tuđih vesti, taj portal je prvi i najbolji, jer je odmah objavio hit vest. Jasno je da po zakonu treba da se potpiše izvor, ali ko još čita na kraju teksta ko je to napisao…. I tako, ceo taj trud i rad jednog pravog novinara pada u vodu, pa otuda i moje pitanje – zašto se onda mučiti i raditi po pravilima, kad je pravilo, očigledno danas, da ne postoje nikakva pravila. Ali, ja ipak volim posao koji radim, pa mi ostaje nada, kao i mojim kolegama, da će se možda, jednog dana, sve ovo regulisati, i da ćemo mi, koji zaista radimo novinarski posao, biti priznati.

Ostavite odgovor