Pocetna Društvo Glumac Janko Radišić: Šta zna dete šta je 100 kila…

Glumac Janko Radišić: Šta zna dete šta je 100 kila…

3192
0
Podelite
Ovo je moja prva monodrama, a “šta zna dete šta je sto kila”

Drugarica mi je posle prvog izvođenja “Todora” rekla da sam “konačno dobio ulogu koju zaslužujem”. Zapravo nisam. Za nju sam se borio, tražio je, grabio. Uzeo sam je.

Glumac Janko Radišić, diplomirao je 2013. godine u klasi Juga Radivojevića, što je veliki uspeh, koji je samo par godina kasnije pratio još veći – sa suprugom Vanjom dobio je Maksima, sada trogodišnjeg dečaka. Janka ne drži mesto: sa osam godina počeo je da svira gitaru, čime i danas uveseljava ljude sa akustičnim bendom „Dukat“. On je i član Dobrovoljnog vatrogasnog društva, sa KUD „Prvi partizan“ proputovao je Evropu, trenira um učešćem u kvizovima, iskusio je šta znači baviti se novinarstvom, a sa ocem se više od decenije bavi uzgojem pečuraka. Svojim humanim gestom za jednu sugrađanku, kao već prepoznatljivi „Todor“,  nedavno je dirnuo javnost. S pravom može da kaže jednu od krilatica koje ga vode – ako ne znate šta da radite, radite na sebi. Tu uvek ima posla.

Šta je bilo presudno za tvoj uspeh 2009. godine, kada si upisao akademiju?

Kažu da su nijanse u pitanju, a ja ni danas ne znam ni zašto sam tada upisao, niti zašto prethodno nisam. Odlučio sam da će gluma biti moj poziv u trećoj godini srednje škole, između ostalog i zato što sebe nikako nisam video u budućnosti na poslu koji podrazumeva radno vreme od 7 do 3. Prvi prijemni na koji sam otišao je bio 2004. godine na FDU. Za šest godina polagao sam 18 puta, tri puta bio u užem izboru na državnoj akademiji – 2005, 2006, 2009. godine. Kada od 200 do 250 kandidata prođeš u prvih dvadeset, to je već velika stvar, ali od tih dvadeset upiše se deset. Nisam odustajao, to ne bih bio ja.

Kasnije je i praksa pokazala da je dobro što nisi odustao?

Da, mislim da bih i iz ove perspektive radio sve isto.  Nemam pravo da nekome kažem da ne upiše glumu, ako to čovek zaista voli i želi, treba i da uradi. Ipak, slava i novac nikako nisu pravi motivi za bavljenje tim poslom.

Posle kastinga u „Puž-u“, pozvao me je Branko Kockica, koji je imao dobru i lošu vest. Loša vest je bila to da nisam prošao, a dobra da sam se njemu jako dopao i ušao u bazu pozorišta za buduće projekte. Ponosan, podelio sam to sa prijateljima na društvenim mrežama. Iznenadili su me stranački ostrašćeni komentari! Za mene je Branko Kockica čovek uz koga sam odrastao, kultna ličnost. Osim toga, glumci idu na mnoge kastinge sa kojih nikada ne dobiju odgovor ili dobiju poruku. To što je on uradio je jako lepo, pokazao je veliko poštovanje.

Šta te više privlači – pozorišne daske, film, televizija…?

Moja davna želja, kada sam bio klinac je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište. Ako čovek krene ka cilju, ništa nije daleko. Ipak, ne znam da li iko od nas u startu ima ideju šta bi tačno želeo, osim onih koji hoće slavu, a ona dolazi preko televizije. U Srbiji ima fantastičnih pozorišnih glumaca za koje ne znamo ili nam bar nisu poznata njihova imena. Dan danas pamtim glumca koji me je oduševio u „Tvrđavi“ Kruševačkog pozorišta – “pojeo” je Sergeja, Baneta, Tomu, Miliju Vukovića, a odigrao je nekog kapetana ili policajca. Mnogo je takvih glumaca. Lično sam želeo da se bavim glumom, pa šta god da uz to dođe – televizija, film, pozorište.

Ispostavilo se da je tvoj prvi veliki korak monodrama „E, moj Todore“,  po romanu Bojana Ljubenovića „Srbijo, Bog ti pomog`o“?

Predstava je do sada imala petnaest izvođenja, a na trećem je na 80 mesta bilo 90 ljudi, od čega sam poznavao dvadesetak. Poenta je da publika više ne dolazi zbog mene, već baš zbog predstave. Ona se vremenom menjala “fizički”, promenom delova teksta. Bojan Ljubenović je prizeman čovek, genijalac, po čijoj knjizi sa 85 priča imam sreću i mogućnost da radim. U „Todoru“ govorim od devet do jedanaest priča, a pisac mi je pružio slobodu da predstavu menjam po ličnom nahođenju, osluškujući publiku. Jedan drag kolega, Dejan Stojaković jednom mi je rekao: “Čoveče, ti sat i deset minuta pričaš na sceni, ne zatvaraš usta! Samo to je veliki uspeh, da ne govorim o tekstu, izvedbi, oscilacijama…” To mi je jedan od najvećih komplimenata. Mislim da još uvek nisam svestan šta zapravo radim.

Sve to radiš sam, bez institucije, ustanove iza sebe. Koliko to otežava ili olakšava posao?

Sa institucijom je lakše kada se predstavljaš nekome radi buduće saradnje. Ipak, imam sreću da su već posle 3-4 meseca ljudi čuli za „Todora“. Sa druge strane, lakše je što ne zavisim ni od koga, nemam svetlosne, zvučne efekte, suflera… Predstava je u tom smislu veoma mobilna, u svakom trenutku mogu da reagujem na poziv. Ne bežim od proširenja ekipe ako počne da zarađuje tako da mogu da plaćam nekoga. Sada nema muzike, promene svetla, čak ni promene kostima, čemu glumci pribegavaju u monodramama. Pokazalo se da to publici ne smeta, a meni ništa ne nedostaje. Ovo je moja prva monodrama, a “šta zna dete šta je sto kila”. Važno je da kažem i da je tvorac plakata Mladen Božić, momak koji podržava predstavu dizajnerskim radovima i bavi se digitalnim delom u potpunosti.

Od 15 izvođenja predstave „E, moj Todore“, dva su bila humanitarnog karaktera. Posebno je pažnju privukla priča o predstavi koju je Janko izveo za samo jednu, teško bolesnu sugrađanku. Ni tada, ni sada o tome nije želeo da govori, jer je reč o potezu čistog srca, a ne marketingu. Nada se da će podstaći još nekoga da nešto slično uradi za one kojima je to potrebno, uz komentar: „Onog dana kada to ne bude vest, znaćemo da smo uspeli kao društvo“.

Koliko bi ti tehnički dodaci olakšali glumački posao u tih, više od sat vremena?

Za glumca najviše radi dobar tekst, koji imam. Nema potrebe za rogobatnim rečima, koje čovek na ulici nikada ne bi izgovorio. Školovan glumac to može, ali – čemu? Imao sam sreću da prvi stignem do Ljubenovićevog teksta, koji mi mnogo olakšava. Nemam potrebu ni za nekom fizičkom radnjom na sceni, kao što recimo, čuveni Mima Karadžić, u “Prvoj bračnoj noći” guli jaram. Todor bi mogao da jede jabuku, seče slaninu, radi bilo šta, ali to onda podrazumeva razmišljanje o rekvizitima, koje mi nije potrebno. Sa druge strane, neke kolege su smatrale da mi na sceni nisu potrebni čak ni sto i stolica. Meni je to taman – sto, stolica, dnevnik i čovek iz naroda koji priča svoju priču. Bezbroj puta se nađemo u društvu ljudi koji lepo pričaju i time privlače pažnju. Sedeti i slušati ih je privilegija. Verujem da je Todor takav čovek.

Već te mnogi i oslovljavaju „Todore“?

Da, drago mi je kada mi se tako obrate, jer znam da su čuli za predstavu. Ako postoje Smoki, Bubuleja i mnogi drugi, nipošto mi ne smeta da budem Todor. Planiram da ovu predstavu igram do penzije, a priča ima toliko da ona danas može biti ovakva, a sutra potpuno drugačija. Todor je od mene stariji dvadesetak godina, pa imam bar još toliko vremena da ga sustignem. Nadam se da će mi upravo on otvoriti neka vrata, jer svaka saradnja donosi nešto dobro. Od svakog se nešto nauči, makar kako ne treba raditi.

Nameće se pitanje da li postoji mogućnost za saradnju sa NP Užice?

Krajem juna sam o tome neobavezno razgovarao sa direktorom pozorišta, Zoranom Stamatovićem. Rekao je da bi septembar mogao biti dobro vreme za Todora na Maloj sceni užičkog pozorišta. Nadam se da će se ta saradnja i desiti.

Gluma, muzika, DVD, novinarstvo, tenis, pečurke… mnogo interesovanja, a zajedničko im je odsustvo radnog vremena u klasičnom smislu?

Verujem da je za glumce generalno bitno da znaju što više, a moj otac kaže da sam najzaposleniji nezaposleni čovek. Ako ne znate šta da radite – radite na sebi, tu uvek ima posla. Ja sam u 30. godini prvi put išao na časove gitare. Ljudima nije bilo jasno zašto, ali postoji razlog za to. Dosta mi je pomoglo, u shvatanju instrumenta, muzike, života… Prostora ima, samo mora mnogo bolje da se radi na svemu. Kada govorimo o uloženom vremenu,  voleo bih da podsetim na priču o Pikasu, koji je pred kraj života sedeći u kafani crtao po salveti, koju je hteo da baci na izlasku. Jedna žena ga je pitala da zadrži salvetu, ali je on odbio odredivši visoku cenu za nju. Začudila se: „Tolike pare za nešto što ste nacrtali za tri minuta?“ Pikaso je odgovorio: „Ne gospođo, trebalo mi je 60 godina da to nacrtam.“ To je to. Ljudi vide 5% svega, samo krajnji rezultat. Ne vide mesece rada, da se kolege ujedaju, plaču, ne govore, govore, “ginu“ za lik.

Verovatno je podrška porodice u celom procesu neprocenjiva?

Podrška porodice, koju mnoge kolege namaju je jako važna, posebno kada govorimo o glumi. Moj otac je i dalje moja najvernija publika! On gleda sve predstave, prati me i siguran sam da bi, kada bi zatrebalo mogao i da me zameni, da igra Todora.

Od svega što radiš, gitara je najduže uz tebe?

Da, od drugog razreda osnovne škole. To je bila klinačka želja, dok sam slušao Gipsu Kings i kako brunda šest gitara. Nisam siguran da danas znam neku njihovu pesmu da odsviram. Posle su mi pažnju privlačili Bane Krstić, grupa Ruž, Galija, stari rok, Bora, Balašević i Štulić, koji  je tu i dan danas. Ljudi dobro reaguju na tu muziku, jer šta je ostalo, to i vredi. Danas sviram u akustičnom orekestru “Dukat”, koji u istom sastavu postoji skoro pet godina.

Kako doživljavaš uplive i uticaje politike na kulturu?

U ovom političkom ludilu, jako mi se dopalo nešto što sam skoro čuo u Požegi. Bio sam iznenađen kada sam došao da gledam predstavu i zatekao prepunu salu. Tada mi je prijatelj objasnio da je tako, jer imaju direktivu iz stranke da dođu na predstavu. E, to je za mene sjajna stvar! Ako možeš da nateraš čoveka da uđe u autobus, onda možeš i u pozorište. U autobus ćeš uvek da ga uteruješ, a na predstavu jednom ili dva puta, a treći put će doći sam. Da sam ja na vlasti, to bih radio. Za godinu dana bismo imali procvat kulture u Srbiji, a ljudi bi možda shvatili čemu ona služi.

Koliko sa ove pozicije možeš da uradiš?

Trenutno dajem sve od sebe za kulturni život u Čajetini. Prostora za kulturu ima svuda, samo ljudi imaju “preča posla”. Za “Todora“ kreće nova sezona, u planu je inostranstvo- Austrija, Švajcarska, Nemačka. Moja želja je da više zarađujem od glume, a manje od muzike. Gitara je moja prva ljubav, ali bih voleo da nam druženje bude zadovoljstvo, a ne posao.

Ostavite odgovor