Pocetna Kultura Kad bi umetnici sudili…

Kad bi umetnici sudili…

2165
0
Podelite

Predposlednja predstava koja je izvedena na JPF je koprodukcija Narodnog pozorišta iz Sarajeva i MESS-a, “Kavkaski krugovi” u reziji Paola Madjelija.

Bojan Munjin, selektor JPF: Ovo je velika, veoma dobro odigrana predstsava. Čini se da je to „Rat i mir“ dvadesetog veka, kao da su se u njoj skupili svi junaci naše festivalske potrage za herojem našeg doba. Mi na ovim prostorima sa Brehtom nismo baš dovbro prolazili, a ovo je Breht u punom sjaju. Na ovom festivalu mi nudimo ljudima priče iz života, realistične prikaze. Ovog puta smo videli sasvim drugačije, magično scensko čitanje, između realizma i opere, tragedije i crnog humora. Videlo se da drži pažnju neprekinuto, dva sata. Ne da je ova predstava vredna ovog festivala, već je ovaj festival počašćen njenim izvođenjem. Ko je junak našeg doba? Novo srce života, novo biće koje se mora spasiti, po svaku cenu, kroz sve ideologije i razna urlikanja novih ideologija. Sve je to slama koja brzo gori. Jedina stvar koja vredi je novi život. Gruša zajedno sa novim životom.

Maja Izetbegović, Gruša: Jutros sam se probudila i prvo u ruke uzela mobilni telefon. Prva vest koja me je dočekala je da je jedan čovek, izbeglica, preminuo od gladi i smrzavanja, pred drugim ljudima. Pitala sam se kako niko nije osetio potrebu da pomogne. To sam povezala sa likom Gruše koja je osetila tu ljudsku potrebu i spasila taj mali život, koji je smisao svih nas. To je moja motivacija – oplemenjivanje, dobrota, buđenje ljudskosti, odsustvo straha, hrabrost da reagujemo, da se manemo ideologija i praznih priča. Da delujemo iz ljudske plemenitoti i dobrote. Sa tim sam se povezala. Sa rediteljem sam se u tome na ličnom novou veoma razumela.

Ermin Bravo, Pevač, Azdak: Možda bi najbolje bilo da umetnici svima sude. Možete misliti kako bi taj svet izgledao. Ta dva lika su spojena veoma pametno. Sa jedne strane, kada imate ulogu pripovedača, to je veliko breme. Sa druge, kada ko je i Maja rekla – iza svega što sam uradiomogu da stanem. Privilegija je da ti neko da megafon, da kažeš šta želiš i stojiš iza toga. Ovo je antiratna predstava. To je tužno. Stalno se pitam kada ćemo prestati da pravimo predstave o tome. Tuga je u aktuelnosti tog zveckanja oružjem. Kada to radite PTSP-ovcima onda to može izaći samo na iracionalno. Privilegija je imati kao umetnik platformu u takvom tekstu i moći ga javno reći.

Dino Sarija, Odvjetnik, Nećak, Vojnik: Osećao sam se užasno loše privatno, a onda sam dobio poziv da igram u ovoj predstavi. Mislio sam da me Mađeli zeza. Raditi sa nekim kao što je on i sa ovakvom ekipom, sigurno najboljih glumaca u BiH je za mene privilegija i veliko iskustvo. Na tome sam jako zahvalan. Kada radite sa takvim velikanima, ne možete biti loši. Ako išta znate, ako ste išta naučili, onda možete samo da uživate dok radite.

Aleksandar Seksan, Šauva, Kaplar, Redovnik: Iskreno da vam kažem, mi uopšte nismo razmišljali o Brehtu. Nikad ličnonisam video na sceni recept po kome se igra Breht. Mislim da je to individualno viđenje reditelja i ansambla koji gradi priču. Svi mi u teoriji znamo šta su elementi brehtovske igre i to se pokušava primeniti u praksi. Da li to usapešno radimo – zaista bih voleo da nam kaže neko stručan. Uglavnom, reditelj nam je na samom početku rekao da se nećemo opterećivati Brehtom, da ćemo imati songove i pokušati da ispričamo priču što kvalitetnije i lepše. Cilj je da to što radimo dođe do ljudi. To je smisao ove predstave.

Miodrag Trifunov, Veliki knez, Stari seljak: Imate izazov, provokaciju, koja se zove Bertold Breht. On se malo mistifikuje, o njemu su tomovi knjiga napisani, a to izaziva strah. U tim uslovima uhvatili smo se u koštac sa komadom, poput ovoga, koji je najređe igran, što govori o tome koliko je zahtevan. Ipak, vreme u kome živimo nam je „izašlo u susret“ da nas isprovocira da se bavimo ovim. Krenuli smo. Šta mi kao mnoštvo, a šta kao individualci mogu kolege sa najvećim zadacima? Šta možemo, a da izgleda istinito i verodostojno? Mi smo u tako divnoj atmosferi radili, da je to i rezultiralo ovakvom predstavom. Živimo u pokakaknom vremenu u kome svaka pozitivnamisao nailazi na protivljenje. To se posebno odnosi na pozorište. Odjednom videimo sublimaciju jednog iskustva – priču Sarajeva, koja je počela 1914. Godine. To je priča o malom čoveku, malim sudbinama. Od početka svi smo verovali da radimo nešto plemenito, hrabro, ponekad nedokučivo, nerazumljivo. Sve to uz songove koji su otklon od definicije muzike u Brehtovim delima. Muzika je u savršenom skladu – preti, obeshrabruje, ali i nudi nadu, svetlost na kraju tunela.

Almir Imširević, kritičar: Bio sam zaista srećan kada sam pisao kritiku o ovoj predstavi, koju gledam drugi put. Kako sam odrastao, Breht mi je postajao sve zanimljiviji. Kada sam prvi put gledao predstavu, uživao sam shvatajući u šta su i moje
kolege i neki ljudi izrasli. Bio sam ponosan tada, a ponosan sam i večeras. Bilo bi lepo i da je Mađeli tu. Dok sam još bio u školi, slušao sam priče o njemu i gotovo da sam počeo da ga mistifikujem. Jednom, gostovao je u Sarajevu sa „Tri sestre“, a ja sam se ušunjao u salu da vidim kako on radi. Prvo što sam čuo je bila psovka. To kažem, jer kada sam večeras izašao sa predstave, prišao mi je jedan gospodin i pitao me šta mislim o tome što se u predstavama u kojima se psuje, ima nasilja i seksa, pojavljuju deca. Gospodin je bio iskren i imao čist motiv, ali sam shvatio da nas ova predstava, kao i prethodne tera da razmislimo o lažnom moralu. Ako postoji patetičan opis teatra, to je da smo mi i naša deca u ova četiri zida najsigurniji. Ako postoje nasilje i nesreća, oni su kontrolisani.

Ostavite odgovor