Pocetna Kultura Smrad predaka i šamar od novih generacija

Smrad predaka i šamar od novih generacija

2235
0
Podelite

Poslednje veče Jugoslovenskog pozorišnog festivala nastupili su glumci zagrebačkog pozorišta “Kerempuh”, sa predstaovm “Blue moon”, u režiji Borisa Liješevića.

Bojan Munjin, selektor Festivala: Čini mi se da je ovo upravo priča ovih ljudi koji su tu, sa nama. Mislim da su junaci iz ove predstave, zajedno sa njenim autorom, junaci našeg doba, kojima to nije bilo dopušteno da budu.

Damir Karakaš, pisac: Kada radim dramski tekst smatram da ne sme biti milosti ni za koga. Verovatno sam jedini pisac na području bivše Jugoslavije koji se ne sme vratiti u svoj rodni kraj. To je na neki način u redu, jer po meni, prirodna pozicija pisca je da bude u nesporazumu sa okolinom. Što se tiče romana – najpre je postojalo vreme kada smo se delili po tome ko je panker, ko je roker, rokabili. Onda smo počeli da se delimo i po tome ko je koje vere, koje krvne grupe… hteo sam da ovaj tekst radi samo Boris i čekao sam ga pet godina.

Boris Liješević, reditelj: Damir i ja smo se našli preko priče „Blue moon“, koja je imala samo 10 do 12 strana i bila je to prva scena u predstavi. Već tu sam našao sve što volim u literaturi – odnos između oca i sina, odnos prema tradiciji, negiranje tradicije, potragu za identitetom… sve na deset strana. Kada sam Damiru rekao da bih radio tu priču, saznao sam da namerava da piše roman. Još bolje! Pre nego što sam ga pročitao, znao sam da ću to raditi. Najvažnija je neposrednost priče, ona govori o temama koje još uvek gore i svako malo se vraćaju.

Rakan Rushaidat, Čarli: Knjigu sam kupio na štandu na moru, par godina pre nego što su mi se javili Boris i Karakaš. Pomislio sam da je fenomenalna i da bi po njoj trebalo uraditi film. Prepoznao sam se u tome, ne zato što sam ja bio rokabili – moja starija sestra jeste, a ja sam bio panker. Prošao sam, naravno kroz devedesete i šokove u kojima mi se mladost izvrnula i stvari postale čudne preko noći. Proces je bio pravo zadovoljstvo, bilo je srčano, prava potraga za čistoćom.

Branka Trlin, majka: Slučajno sam baš ta generacija. Zagreb iz tog vremena, sredine osamdesetih mi je jako poznat. On je tada bio otvoren grad, koji je primao sve, ništa nije bilo neobično, niko se nikom nije čudio. Bojim se da danas nismo takvi. Meni je zapala ta sreća da igram ovaj lički deo. To je vrlo neobičan jezik, sa kojim se nikada nisam srela, kao ni publika u Zagrebu. Oni čak misle da je to izmišljen jezik, a on zaista postoji. Ljudi iz Damirovog sela tako govore. Koliko će nam biti teško shvatili smo kada smo zamolili Damira da nam pročita nekoliko rečenica, nekoliko puta. Onda smo zaključili da on istu reč u prvom i drugom čitanju čita na različite načine. Ujednačili smo to uz njegovu pomoć.

Dora Delbianco, dramaturg Satiričnog kazališta Kerempuh Zagreb: Nisam imala čast da radim na ovoj predstavi, ali govoreći iz perspektive „kućnog“ dramaturga, mislim da se retko nađe toliko posvećena ekipa, kojoj je Boris podjednako pristupio. To je bio dobitak za celu ekipu. Ne znam koje je ovo izvođenje, ali sve vam je jasno kada je i Damir večeras našao vremena da dođe ovde. Kao dramaturgu mi je bilo interesantno – kako naći dramatično, ali ne izvući ga na površinu, već ga ostaviti u naizgled ležernom tonu, dok se nešto podmuklo dešava.

Vilim Matula, Đed: Meni je zapala ta zlokobna uloga, mislim na Sotonu. On je i Đed, koji je svedočio svemu što se desilo, a kako kažu „Svi smo bili ustaše“. On zapravo sebi presuđuje pre početka ovog rata. Tu dolazimo do toga da smo sada u Užicu, Užičkoj republici i znamo da Srbi imaju dva antifašizma – četnički i partizanski, a mi od devedesetih imamo te užasne mitove, viruse. Kod nas je krenula relativizacija, zatim izjednačavanje ustaštva i partizana, zatim otvoreno favorizovanje NDH i ustaštva, da bi na kraju otkrili da je antifašizam floskula i katastrofa. Ipak, sada je problem to što ste vi četnike uspeli da prebacite na pobedničku stranu, pa kako i mi da ustaše tamo prebacimo? Taman smo svi preboleli malo tu bolest, a ona je krenula da se širi po Evropi. Ako ništa nisi završio, ni u čemu nisi dobar, ništa ne znaš, pa ti si – domoljub. Domoljubi raskidaše domovinu.

Marko Makovičić, Miško, Svećenik: Ja sam iz sredine gde nas muzika nije tako definisala. Moje društvo je do dva ujutru odrastalo na Parnom valjku, Prljavcima, Džiboniju, Oliveru… a od dva na Milu Kitiću, Seki Aleksić. Morao si biti napolju, pa hteo ne hteo – znam sve starije hitove Seke Aleksić.

Filip Detelić, Džimi: Ja sam lička strana. Igram dva autsajdera. Situacija pogreba se otvorila sama od sebe – smrad je definisao ceo taj deo.

Jerko Marčić, Otac: Slušam i ne znam gde da se smestim. Nisam deo rokabili generacije, već generacije koja prezire junaka našeg doba i veruje da ga nema. Ako ga ima, davno je otišao u neku drugui zemlju, gde je običan čovek koji radi svoj posao.

Almir Imširević, kritičar: Sotona ovde pronalazi različite načine da nas kažnjava. Ponekad je to jednostavno – oduzme kosu, pa rokabilija nema više. Način i jednostavnost Damirovog pisanja, Boris je preneo na scenu. Gledali smo niz predstava u kojima smo pričali o očevima koji su nasilni. Bilo je lepo gledati predstavu u kojoj osetimo smrad svojih predaka i u kojoj takvi očevi dobiju šamarčinu. Mislim da je to, što jedan drugi Viktor kaže – odlična tačka na „U“.

Ostavite odgovor