Užičanina Ivana Bošnjakovića, mnogi u rodnom gradu pamte po „Rok apoteci“, bendu čije svirke su obeležile odrastanja 90-ih godina, a čiji je prvi pevač bio još jedan uspešni Užičanin – Ivan Bosiljčić. Oni koji su devedesete proveli iz neku drugačiju muziku, Ivana su zapamtili po njegovoj, tada drugoj strasti – automobilizmu, koja ga je dovela do pozicije vicešampiona u reliju u kategoriji „mali N“. Stare ljubavi Ivan nije zaboravio, ali život ovog Užičanina u Novom Sadu, bogatiji je i za nove. On je danas pripadnik Žandarmerije MUP-a Srbije, kompozitor, tekstopisac, a veliki deo entuzijazma i energije još uvek ulaže u muziku, u sve uspešnijem bendu, čijem imenu su još davne 1993. kumovali upravo Užičani. „Rok apoteka“ i dalje praši.
Davno si otišao iz Užica. Je li moglo i drugačije?
Otišao sam iz Užica pre skoro 20 godina, kada sam počeo da radim u Žandarmeriji. Mogao sam da biram da li ću svaki dan da putujem 100 kilometara u jednom pravcu u Kraljevo, hoću li u Beograd koji mi se ne sviđa ili u Niš – o kome ništa nisam znao. Kao opcija je postojao i Novi Sad gde sam imao prijatelje koji su se bavili automobilizmom, često sam išao tamo i sviđao mi se grad. Tako sam odlučio da kad već menjam zanimanje, promenim i grad.
Menjao si život iz korena, ali si automobilizam ipak „poneo sa sobom“?
Imao sam dobru platu i pomoć prijatelja, pa sam mogao to da finansiram. Vremenom se ispostavilo da je to doprinelo da me i u poslu posmatraju drugačije, kao uspešnog sportistu. Primera radi, ko bi drugi vozio komandanta nego vicešampion države u reliju? Upravo zahvaljujući tom segmentu života, moram priznati da sam u odnosu na kolege, radio malo lakše poslove. Imam potrebu da naglasim da su svi oduvek imali mnogo razumevanja, prvo za moju ljubav prema automobilizmu, a onda i za bavljenje muzikom.
Uniforma žandarmerije i rok bend zvuče pomalo kao sudar svetova: red i disciplina sa jedne i anarhičnost koja ide uz muziku koju stvaraš sa druge strane?
Da, svima je čudan spoj uniforme koja simboliše red i disciplinu sa mojim rokerskim delom života. Ipak, to sam ja. Policiju nema šta da voliš ili ne voliš, samo zamisli da ne postoji. To je postao moj posao igrom slučaja, spletom nekih životnih okolnosti. Uspeo sam, lepo se snašao i jako sam lepo kotiran u svojoj jedinici, koju jako volim, kao i posao koji radim. Nadam se da ću ovde dočekati penziju.
Današnji pripadnik Žandarmerije, svojevremeno, devedesetih se sa bendom javljao policiji na informativni razgovor zbog pesme „Penzioneri“, koja je bila parodija na „Jugoslovene“?
„U to vreme imali smo opozicione šetnje, lupanje u lonce, a pesma govori o penzionerima:
„Ko to svoju babu ne da,
A tuđe bi sve od reda,
Ko to svaki Dnevnik gleda,
„Precednika“ svoga ne da…“
Dobili smo telefonski poziv: „Hoćete vi da dođete ili mi da dođemo po vas?!“ Ipak, bili su korektni…“, priseća se Ivan.
Samo ime benda „Rok apoteka“, mnoge vrati u burne užičke devedesete. Kako se bend sa brdsko-planinskim korenima odomaćio u ravnom Novom Sadu?
Pre 15-ak godina prestao sam da vozim, vratio se gitari kao staroj
ljubavi i okupio bend, koji je prošle godine snimio album. Kako to već biva, trebalo je da izađe krajem prošle godine, pa u martu ove, pa je korona sve opet pomerila i zato čekamo narednu godinu. U međuvremenu, u pripremi je i drugi album, tako da ćemo kada sve bude gotovo imati materijala za promociju naredne 3 do 4 godine.
Sada si ti jedini Užičanin u bendu?
Da, od Užičana sam tu samo ja, a voleo bih da je Vojo – Vojkan Aleksić tu, životna mi je želja da ponovo sviramo zajedno. Naravno, dobrodošao je i Bosa – Ivan Bosiljčić. Planiram da se u budućnosti dogovorimo da otpevamo neki duet, ili da on otpeva neki deo ili čak celu pesmu. Bilo bi mi drago da malo povratim taj užički duh benda. Sada su to Vojvođani, novi i sjajni ljudi.
Ni u muzičkom smislu nije sve isto?
„Rok apoteka“ je i u Užicu prolazila kroz razne faze. Muzički to nema mnogo veze sa onim što smo svirali nekada, u užičkom sastavu. Sada je sve zrelije, a ljudi nas prepoznaju po zvuku koji stvaramo. On malo vuče na osamdesete, kada mislim da je i pravljena najkvalitetnija muzika. Kada mi se nešto sluša i sam najčešće biram muziku iz tog perioda. Ipak, produkcija je kvalitetna i moderna. O kvalitetu, između ostalog govori i to da su dve naše pesme prošle godine bile prve na listama Radija 202. Jako smo posvećeni tome što radimo. Lično meni, muzika je svakodnevica, posvećujem joj bar sat ili dva u toku dana, bilo da je reč o probi, snimanju, komponovanju. To nije samo hobi, a ja sam jako odgovorna osoba – ako nešto kažem, to i uradim. Tako sam izgurao i album i spotove, naravno uz prijatelje na koje mogu da se oslonim. Između ostalog, osećam potrebu da izrazim veliku zahvalnost Slađani Zarić, autorki filma ,,Ratne priče sa Košara za materijal za spot za pesmu „Krik sa Košara“.
Lakše je kada si bliže centru svih, pa i muzičkih dešavanja?
Zaista jeste. U suštini, sve ide preko Beograda, dok se ne povežeš sa njim, dosta je teže. Mnogo smo svirali pre nego što je korona promenila okolnosti, a sada polako nastavljamo. Dosta gostujemo, prepoznatljivi smo. Između ostalog, i PGP je zainteresovan za izdavanje našeg albuma. U pregovorima smo, pa ćemo videti, ne žuri nam se. Važno je da sve bude urađeno kako treba kvalitetno, ulaganja su ogromna, a sigurno se ne vrate. Ipak, to radim srcem, pa se ne žalim.
Da li tvoje kolege iz Žandarmerije dolaze na vaše svirke?
Da, dolaze i jako mi je drago zbog toga. Ipak, nije se uvek jednostavno organizovati, jer naše radno vreme je takvo da smo stalno „na izvol`te“, uvek moramo biti dostupni.
Kako si lično doživeo proteste i sukobe na ulicama više gradova ovog leta, koliko je uopšte moguće da govoriš o tome?
Krivo mi je što je sve tako bilo. Kad su poplave, požari, zemljotresi, mi smo prvi tu, kad su humanitarne akcije i dobrovoljno davalaštvo krvi, opet smo prvi tu. Mi čuvamo kompletnu kopnenu zonu bezbednosti, tu smo u ime naroda, koji je posle par dana i prepoznao šta se dešava. Mi smo na strani naroda, a to je bila provokacija. Realno, moja jedinica bi takav jedan skup rasterala za 5 minuta. Sposobni smo, jaki, imamo potrebna materijalno-tehnička sredstva. Ko je prekoračio ovlašćenja, odgovaraće sigurno.
Kako se sve te obaveze i zadovoljstva uklapaju sa tim da ti i supruga imate i salon lepote, sa gradnjom kuće, bavljenjem uređenjem enterijera i eksterijera…?
Supruga i ja za sada nemamo decu, mada se nadamo da će nas
obradovati roda… To u suštini znači da za sada imamo više vremena za neke druge stvari, a Novi Sad je grad velikih mogućnosti.
Gde je sada Užice za tebe? Imaš li vremena za njega, da li ti nedostaje?
Dugo nisam bio u Užicu, sigurno tri godine. Poslednji put sam dolazio na Serbia rally, koji je vožen pre tačno tri godine. Uprkos toj činjenici, Užice je moj grad. Tu žive moja majka, sestra, rodbina, prijatelji koje volim i svi mi nedostaju. Pamtim i užičku vodu – ne onu sa algama, nego onu našu, staru i nedostaje mi. Nedostaju mi užičke hladne noći, da se pokrijem jorganom, jer u Novom Sadu je noću gore nego danju. Naravno, u tom nedostajanju je i komplet lepinja.
Ne dolaziš, ali si informisan kao da si tu?
Apsolutno. Redovno se čujem sa prijateljima iz Užica, a Fejsbuk je čudo, pa znam sva dešavanja: politička, geopolitička, znam koje su ulice raskopane i gde je pukla cev. Kada vidim Užice na televiziji, uvek se raznežim, samo što mi suza ne krene. Ovde smo stvorili mnogo šta, imamo život kojim sam zadovoljan, ali ja nikada ne mogu biti Novosađanin, Užice je moj grad, grad u kome sam odrastao.
Sigurno dobro pamtiš to odrastanje, možda i bolje od onih koji istim ulicama prolaze i danas?
Divno detinjstvo i odrastanje. Naravno, kao deca smo mislili da imamo neke probleme, a problem nam je bio koje patike i majicu imamo. Posle vidiš koliko je to smešno. Ipak, imali smo prelepo detinjstvo. Sada mnogo volim kad mi neko dođe iz Užica, uvek se odazovem da se vidimo. Ako je nemoguće drugačije, dođem na pola sata ili ako ništa drugo – do nečijih kola da se vidimo. Ko zna… ovde nam je baš lepo, ali možda se jednom dana i vratim u moje Užice.
