Užice tog vremena je bilo kao i muzika – šarenih dezena, mrkih pogleda, jeftinog i ispodprosečnog sagledavanja svega. Ali, kada ste mladi lako se prilagođavate, pa sam i ja bio jedan čupavac, koji je završio u kafani tog vremena…
Užice iz koga je otišao u Banja Luku, koju sada doživljava kao svoj dom, pamti ga kao Viteza grupe „Tina“, svetle tačke teških godina. Nekako slično, i on pamti grad čijim ulicama sada hoda njegov sin, mladi Vitez. Za to vreme, Vladan Vitezović, iz Banja Luke nas svojim projektom „Novi život počinjem“ poziva da izađemo iz proseka radeći na sebi. Veruje da ćemo se ponovo sresti na koncertima u Užicu. Verujemo da će to, kao nekada, biti na Trgu partizana.
Veliki broj Užičana te pamti po zlatnom dobu grupe „Tina“, po jedinstvenom pečatu koji si davao bendu. Kako pamtiš sebe, muziku, Užice iz tog vremena?
Za mene kao dečaka koji je imao 19 godina, to je bilo veliko iskustvo i sada znam da sam bio dečak u svakom smislu, pa i u muzičkom. Možda na tim pesmama ne zvuči tako, ali iz ove perspektive meni sigurno. Mnogo dobra stvar tokom snimanja albuma „Ključevi sna“ je to da su sa druge strane miks pulta sedeli jako dobri, iskusni producenti i snimatelji, koji su iz mene „isterali“ maksimum. Još kao srednjoškolac sam prepoznao da sam naslonjen na „teži“ zvuk, koji i jeste u to vreme bio popularan u svetu, ali od perioda devedesetih, stvari su se dosta, kako u životu tako i u muzici menjale. Užice tog vremena je bilo kao i muzika. Šarenih dezena, mrkih pogleda, jeftinog i ispodprosečnog sagledavanja svega. Ali, dobra stvar kada ste mladi je da se lako prilagođavate, pa sam i ja bio jedan čupavac, koji je završio u kafani tog vremena…
Koliko su ili – da li su, svi segmenti u kojima nas život menja i utiče na nas, promenili nešto i u tvom odnosu prema muzici?
Lično sam morao da se promenim, jer sam kao rođeni „leteći“ napravio puno propusta kroz život i moja lična promena je donela drugačija i mnogo dublja sagledavanja svega, pa i muzike. Sigurno je da novi trendovi nisu puno uticali na moje muzičko opredeljenje, ali sve ono što mi se sviđa, sagledavam drugačije. Sa sazrevanjem dolazi i stav prema onome što radite ili onome što biste radili, u ovom slučaju prema muzici. Moja odluka koja je uvek postojala, ali je sada došla na realizaciju, da se vratim muzici je isključivo bila povezana sa željom da to ne sme biti prosečno. Koliko god bude potrebno za stvaranje novih pesama- nije bitno, koliko je bitno da to bude baš dobro, ako smem da kažem svetski.
Nemoguće je ne konstatovati da je „Tina“ sigurno mogla mnogo više. Dešavalo se da vas publika, u najlepšem smislu reči, poredi sa takođe tada aktuelnim, Osvajačima. Šta vas je sputalo?
Bolje je reći nekome da je umro, u najlepšem smislu reči, nego ga porediti sa nekim drugim (smeh), ali je činjenica, da su nas generalno ljudi mešali sa Osvajačima, zbog muzičkog stila i sličnog pevanja. Ja tu i ne čujem mnogo sličnosti, ali se vezujem za ono što publika konstatuje. Praktično u slično vreme ista izdavačka kuća (PGP RTS), izdaje oba albuma – Osvajače i Tinu. Pošto su Osvajači izašli ranije, logično je da su slične bendove poredili sa njima, ali sigirno je da je Tina imala svoj posebni šmek. Pesme sa tog albuma poput „Reci mi“, „Ključevi sna“, „Sklopiću oči“ nisu bile tako tipične i to je nas sigurno odvajalo, ali „Vrati je“, „Idi“, „Loza“ se slušaju svuda i danas, našle su put do publike. Tina je sigurno mogla više, ali se po meni stvari uvek dese sa razlogom, pa tako i to. Bilo je to neko drugo vreme u kome je preživljavanje bila osnovna tema, pa možda najviše zbog toga ni Tina nije mogla da preživi u toj formaciji…
Čini se da ćeš u saradnji sa Srđanom Milivojevićem, iz nekadašnje „Tine“ ipak dati taj posebni duh novim melodijama, kao Vitez rockestra, kroz projekat „Novi život počinjem“. O kakvoj saradnji je reč?
Srđan je autor nekih novih pesama na albumu „Novi život počinjem“ i već sada da konstatujem da će njegove pesme najviše osvojiti srca publike, jer imaju tu „balkansku dušu“ u kakav god muzički okvir da ih stavite. Lično bih voleo da Srđanov autorski rad ugleda još veću svetlost dana, jer je on veliki pesnik koji zaslužuje više od trenutnog publiciteta. Imamo i plan da „oživimo“ neke stare hitove u novim aranžmanima i siguran sam da će, sa sadašnjim muzičkim i životnim iskustvom, ispred publike biti jedan od najboljih pop-rok albuma snimljenih poslednjih 30 godina na prostorima EX YU. Da ponovim, koliko god da bude potrebno, dok sve ne bude na vrhunskom nivou, spremno i da se marketinški isprati, nećemo izlaziti pred publiku.
Samo ime projekta dosta govori o njegovoj poruci, a posebnost je i u tome da je ne prenosi isključivo muzikom. Osećate li da publika prepoznaje te emocije i ideju?
Naziv projekta „Novi život počinjem“ je nastao na osnovu prve pesme, koju je pisao Momčilo Zeković iz crnogorske grupe Perper, koja je došla „slučajno“ kada su se moja opredeljenja lomila i povezala sa nazivom pesme – projekta. Moja ideja projekta nije samo muzička, već želim da ispred velikog auditorijuma počnemo da promovišemo potrebu izlaska iz proseka i da prilazimo stvarima sa višeg nivoa. Da se okrećemo svemu profesionalnije, sa što više zalaganja i rada na sebi, jer to je jedini način da pojednačno i kao društvo idemo ka boljim vremenima. Svako ko je uspeo u nečemu može da ispriča istu priču – da mora puno i dugo da se radi, da bi se veliki efekti videli. E, o tome hoću da pričamo pored ljubavi, koja je osnova za stvaranje i koja će povezati sve. Primetio sam u muzici potpuno odsustvo ekstremnih uzora (ne prosečnih ili dobrih, već ekstremnih), i posebno se to vidi, jer ne možete čuti nekog baš dobrog mladog muškog pevača. Pesme koje će izvoditi „Vitez rockestra“ će biti dovoljno slušljive da može svako da ih prihvati, ali ko bude želeo da ih interpretira, moraće debelo „da zagreje stolicu“ da bi mu to pošlo za rukom…
Koja osećanja su pratila tvoj odlazak iz Užica u Banja Luku, a kakva su ona sada?
U Banja Luku sam otišao poslovno i to je svakako bio i emotivni rascep. Međutim, to mi je donelo neki novi život u potpunosti, privatno i poslovno, a pošto „gde ti je srce, tu ti je dom“, Užice sada dođe delimično kao turistička destinacija. U potpunosti bi bila turistička, da u Užicu ne živi moj sin i jedan deo familije. Moram sve pripisati tome da se stvari ne dese slučajno i da je Banja Luka bila „moranje“. U većim sredinama postoji više mogućnosti, a ja sam uvek težio ka njima. Drugačije je kada sada dolazim, pre svega poslovno, iz većeg grada u unutrašnjost. Jednostavno, drugačije se „pika“…
Banjalučanima ste nedavno svirali i sa terase jedne zgrade. Nedostajalo vam je da se publici uživo obratite?
Da, bilo je interesantno. Tih dana je bilo jako hladno, iako je bio, čini mi se maj. Na dugoročnoj vremenskoj prognozi video sam dva topla dana bez kiše i dobio ideju da napravimo probu na terasi mog stana, na vrhu zgrade i da ujedno snimimo novi video za cover numeru „Out in the fields“. Tako je i bilo. Posle prvih taktova, komšije iz okolnih zgrada su počele da izlaze na terase, a oni koji su imali moj direktni kontakt su me zvali i tražili da sviramo neke stare „hitove“. Uspeli smo da se provučemo bez komunalne policije (smeh).
Verovatno je sjajan osećaj nemati vokalna ograničenja u realizaciji ideja, a čini se da ti imaš taj dar. Koliko ti je važno, koliko si uopšte svestan mišljenja publike da upravo tvoj glas daje taj poseban „šmek“ muzici koju stvarate?
Hvala svakako za komplimente, ali moje mišljenje je da je dar
mali deo umetnosti. Iza pevanja postoji nauka koja je kombinovana sa radom. Ja šest meseci unazad pratim akademiju jednog američkog rok pevača i upravo je to razlog dobrih vokalnih sposobnosti. Moj cilj je da kvalitet pevanja podignem na svetski nivo. Za to je potrebno vreme, strpljenje i posvećenost. Na žalost, konstantna trka za životom u paraleli sa željama, usporava sigurno te procese, ali uvek je za prave stvari potrebno vreme, tako da ću ostati strpljiv dok sve ne dođe tamo gde želim. Svakako bi bilo licemerno pričati o potrebi ličnog usavršavanja, a da lično ne radim na tome. Za sada sam veoma zadovoljan napretkom, ali sam daleko od željenog. Voleo bih da publika konstatuje da moj glas daje poseban šmek našoj muzici, a videćemo kroz vreme koje dolazi, da li je baš tako.
Voliš li još uvek da prođeš užičkim ulicama, da li bi im se vratio?
Iskreno, nemam nameru da se vraćam u Užice, ali iz njega se ne može otići. Tu sam se rodio, proveo neko vreme i pomenuo sam da još uvek u njemu živi makar jedna meni najbitnija osoba. Tako da, neka neki novi „Vitezi“ hodaju tim ulicama do trenutka dok eventualno ne odluče drugačije.
Mogu li Užičani očekivati da za njih ponovo nekada zapevaš, možda baš – na Trgu partizana, kao nekada?
Moj rad na projektu „ Novi život počinjem“ će doneti sigurno dovoljan publicitet, da ćemo se sresti na koncertima u Užicu. Trgovi i jesu cilj kao mesta na kojima želim da sviramo, a Trg partizana je poseban izazov jer najteže je pobediti na domaćem terenu. Ako se to desi, onda je sve kako treba…
