Pocetna Društvo Iz života jednog Ere

Iz života jednog Ere

744
0
Podelite

Vitak poput stoletnih zlatiborskih borova Milutin Era Marjanović i u 98 godini pleni bistrinom uma. Na pitanje kako je imati skoro sto leta odgovara “verujte da ne znam  i o tome ne razmišljam, samo znam da u životu nisam znao za reč mrzeti”.  Prijateljstvo sa  Žarkom Brozom koji ga je nesebično voleo kao i Era njega trajalo je skoro pola veka.    

Rođen je u selu Dobroselica 12. novembra 1923. godine, osnovnu školu završio je u Banji kod Priboja, nižu Gimnaziju u Prijepolju, a višu Gimnaziju sa maturom u Kragujevcu 1943. godine. Sticajem neverovatnih okolnosti izbegao je streljanje đaka u Šumaricama. Učesnik je NOR-a, dva puta ranjavan i proboja Sremskog fronta. Završio je Ekonomski fakultet 1950. godine u Beogradu. Posle rata do penzionisanja zapažen je privrednik u oblasti spoljne trgovine,   direktor Zanat-eksporta, Zavoda za unapređenje i razvoj privrede sreza užičkog, Brodoimpeksa, Fabeg-a, “Drvoimeksa” pomoćnik direktora zavoda za javno zdravlje “Batut”  i direktor  “Stalne izložbe” SFRJ u Montrealu u Kanadi gde upoznaje kanadske ministre među kojima i Pjera Laporta sa kojim je bio prijatelj  i brojne javne ličnosti daleke zemlje. U svim ovim poslovima beleži značajne uspehe, kojih ne bi bilo bez dobrog znanja francuskog i nemačkog jezika.  Autor je knjige “Banja na Limu kod Priboja, selo, manastir i banjsko lečilište”   od njene praistorije do 1941. godine i u kojoj daja nova saznanja o Boju na Kosovu 1389. godine i Milošu Obiliću kao i knjige “Na razmeđu vekova i milenijuma”. Kao dečak od četiri godine slušao oca kako peva uz gusle. Bilo je dovoljno da pesmu jednom čuje i ponovi naizust, priča Era koji je video mnoge zemlje sveta i ostao veran svom Zlatiboru.

– Meni je deseterac ušao u krv, bio sveta knjiga, naše narodne pesme,  a posle književnost i naročito putopisi. Tako mi je to ulazilo u glavu da sam celu Vukovu zbirku znao napamet, a majka me opominjala da ću oslepeti što toliko čitam. Voleo sam Karla Maja i priče o Indijancima i da recitujem Kosovske božure. Istina u sedamnaestoj godini postao sam kratkovid i od tada nosim naočare – priča nam Era u svojoj vikendici na Vodicama u kojoj sa njim žive sećanja na drage ljude sa kojima je delio i dobro i zlo. Jedan od njih je Žarko Broz, Titov sin iz braka sa Ruskinjom Pelagijom Belausovom koji je rođen u februaru 1924. godine i  koji je kao oficir Crvene armije u borbama za Moskvu izgubio ruku. Njegov  drug Era rođen je tri meseca ranije. Žarka je upoznao dok je studirao  ekonomiju u Beogradu. Kaže da je na isti način kao što je kamarila odvojila Jovanku od Tita isto učinila sa Žarkom šireći laži o njemu, da je propao čovek i pijanac, da bruka oca i da ga se Tito odrekao što su gluposti, priča nam Era o početku prijateljstva koje je trajalo bezmalo pola veka.

– Dok sam studirao u Beogradu u moj stan došli su pripiti jedan kapetan koga sam poznavao i Žarko. Mrzeo sam alkohol koji nisam okušao i kafane. Nisam znao da je u pitanju Titov sin i rekao sam poznaniku da me ne interesuju ni ko su ni šta su samo da odu. Žestoko sam reagovao… Ali posle toga, uprkos svim grubim rečima Žarko je mene zavoleo kao rođenog brata. Nije imao ništa od primanja osim svoje invalide iz Rusije, a ja studentsku stipendiju. Počeli smo da se družimo, delimo primanja i jedan drugome poveravamo. Ponekad i da kroz suze zborimo o svojim životima, nesrećama, ljubavima – pripoveda Era Marjanović o poznanstvu sa Titovim najstarijim sinom koji nije voleo Brione i tek ih je po stare dane posetio. Žarko je Eri pričao o svom odlasku u Rusiju, koliko mu je bilo teško bez igde ikoga i kako mu je ranjavanje na Holandskom putu 12 kilometara severno od Moskve teško palo, promenilo mladost i ceo život.

– Žarko je meni toliko verovao, a ja kao i on, mrzeo sve one što su ga pratili, jer nisam shvatao da je to “po zadatku”. Za Žarka sam se brinuo kao za brata i branio mu alkohol  Video sam svoj život kroz njegov, ni oca ni majke u svetu belom. On je verovatno video koliko sam ja pošten  i dopadalo mu se da to što je on Titov sin, meni  ne znači ništa.  Svađali smo se i znao sam svašta da mu kažem, a on meni uzvrati istom merom i kaže “mrzim te ko skota, a volim te ko brata i ne mogu bez tebe – seća se Milutin dana prijateljstva za koje je i Stari pitao obaveštajce “Pa, boga mu poljubim, koji je sad taj Era koji je Žarka  odvojio od kafane”.  Na septembarskom zlatnom danu priči o dobrim ljudima jednog Ere koje je sretao u svom životu nikad kraja. Na terasi kuće na Vodicama knjige na stolu i pregršt stihova sa kojima Era časti svoje goste kazujući ih bez stanke, kao nekada sa  sedamnaest. A, i naočare više ne nosi.

Zlato za srpski opanak

Od našeg opanka napravio sam svetsku atrakciju. Na sajam zanatstva u Minhenu ponesem četiri srpska opanka pod mišku i Srbija dobije zlatnu medalju baš za srpski opanak. Imao sam ideju da preko jedne francuske glumice prijateljice Brižit Bardo promovišem srpski opanak  na svetskoj izložbi u Montrealu, ali tadašnji ministar i Partija nisu imali razumevanja, a ja odmah podnesem ostavku.

Glumac Raša Plaović

Bio sam najbolji recitator Beogradskog univerziteta kao apsolvent ekonomije 1950. godine.  Učestvovao sam na velikoj priredbi na Kolarcu i kao najbolji recitator kazivao sam jednu pesmu Majakovskog i narodnu pesmu Stari Vujadin.  Sala je bila puna i kada sam završio dobio sam aplauz od koga sam se uplašio. Ustaje gospodin iz prvog reda, sačeka da siđem sa pozornice i pred svima me zagrli. Nisam znao ko je to, samo mi je rekao da je zadovoljan i da je našao svog naslednika. Kasnije sam saznao da je to bio čuveni glumac Raša Plaović.

Ostavite odgovor