Pocetna Čajetina Osobena misaona jakost

Osobena misaona jakost

189
0
Podelite

Dr Milovan Gočmanac: „Empatijska egzaltacija poetska i prozna“ (O književnom delu Mirjane Ranković Luković)

Književni neumornik, čitalac i spisatelj, dr Milovan Gočmanac upriliči nam uvek novo iznenađenje svojim književnim analizama ukupnog književnog dela, često pisaca za koje kritika „nema vremena“. Prateći književnu produkciju na srpskom jeziku, dr Gočmanac nastoji da našoj baštini „skrene pažnju“ i na pisce koji daju vredan doprinos opštoj književnosti. U svojim delima (za koje sam kaže da su to „skromni prikazi“), on nastoji da piše afirmativno a da svoje zaključke temelji na pročitanom i citatnom, pozivajući se na mišljenja i drugih kritičara koji su o navedenom delu promišljali.

Promišljajući o književnom delu Mirjane Ranković Luković, o njenim knjigama proze i poezije u knjizi, „Empatijska egzaltacija poetska i prozna“, dr Milovan Gočmanac zaključuje: „Mirjana Ranković Luković je žanrovski prisutna u srpskoj savremenoj književnosti i kao pesnik i kao pripovedač, jednakom vrednošću i brižnom ambicijom, jednakim emocionalnim prilaženjem životu i naravi ljudi svog zavičajnog podneblja uopštenih ljudskih dubina, ona suvereno vlada i poetskom i pripovednom scenom savremene srpske poezije i proze.“

Ozbiljna i potkrepljena ocena stoji, ali najčešće pisci iz provincije sporo nalaze put do tumača i kritičara njihovog dela, izbori i antologije ih zaobilaze. Važan doprinos u tom vrednovanju dao je svojevremeno Pero Zubac, u petotomnom izboru srpske poezije od Rastka Nemanjića do Jelene Rvovoić (1980) u kome je zastupljeno više od hiljadu pesnika koji pišu na srpskom jeziku. Svakako, danas je taj broj izuzetno veći, i Branko Miljković je kazao da će „svi pisati poeziju“. Prosto neću pogrešiti ako kažem da naš narod ima u sebi taj poetsko-retorički „gen“, na koga je i princ poezije mislio.

Ovo je još jedna ozbiljna studija dr Milovana Gočmanca ispisana sa „puno takta, stručnosti i sistematizovane organizacije proučavanja, ostavljajući drugima dobar, udžbenički primer u ovoj književnoj oblasti.“

Knjiga prati književni život spisateljice od prvih radova i prve knjige do najnovije, „Muškarci ne plaču“ (roman), što je stvaralački period od dve decenije. Možda je baš sada trenutak za sabiranje i ocenu urađenog, što bi valjalo da bude zadatak književne kritike uopšte, čije ocene u dobrom smislu mogu biti važne stvaraocima novih dela.

Čitajući pažljivo, naš kritičar je otkrivao ona važna mesta u knjizi na koja bi da skrene pažnju recepientima svoga dela. Pravio je paralelu sa drugim piscima, koji su obeležili istoriju srpske književnosti, kao uzorima naše spisateljice, pa tako imamo obilje bibliografskih i biografskih odrednica u studiji „Empatijska egzaltacija poetska i prozna.“ Čini mi se da je dr Gočmanac baš dobro uočio raspon poetike, bilo u prozi, bilo u poeziji, Mirjane Ranković Luković, sažimajući to u obilje zajedničkih rečničkih odrednica empatija i egzaltacija, što bi se moglo kazati i za njegovu studiju da je jedna uverljiva empatijska egzaltacija. Egzaltaciji pristoji književno uzdizanje kroz duhovni polet i raznorodnost formi i podformi pisanja a empatiji u osećanje, „sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava“. I spisateljica i tumač njenog književnog dela očito, dobro su se razumeli. I besede, uslovno da nazovemo poeziju i prozu Ranković Luković, i kritičke nalaze su na terenu književne istine, spoljašnje i emotivne, jednako. Uostalom ova kritička sabiranja, u svom postupku samostalna, polaze iz objektivnih tačaka i dosežu do jezgra iz koga se razvijalo delo.

Svaka knjiga Mirjane Ranković Luković, u ovoj studiji je „detaljno i suptilno analizirana, a izrečeni sudovi su uvjerljivo obrazlagani i argumentovani. Ovim analizama obuhvaćeni su dublji slojevi teksta i tako vršeno njegovo jezičko i stilsko procjenjivanje. Tu su iznalažene specifičnosti i novine, otkrivane tajne pjesničkog jezika i pokazivani originalni stvaralački postupci, pri čemu su svi izrečeni sudovi dokazivani činjenicama iz teksta“.

Dr Gočmanac pravi pomake u svojim kritičkim zaključcima, koji su osobena misaona jakost, doseže posebne vrednosti. Na primer kada analizira knjige ljubavne poetike Mirjane Ranković Luković, on za pesnikinju kaže da se našla „pred licem ljubavi kao pred licem prirode“. Otkriva njenu osobitu odgovornost koju ne ugrožava emotivno stanje u kome bi pesnikinja sebi dopustila i nešto što odudara od poetičke svetosti. Na primer mržnja. Gočmanac nam analizom pokazuje kako je Luković Ranković u tom isključiva jer zna da je „ljubav suprotna mržnji.“

Objašnjavajući svetost prirode on zaključuje: „Poetesa prirodu identifikuje sa Bogom, koji u njenim stihovima uliva strahopoštovanje kao i, još uvek, nepoznata priroda.“ Ovde otvara pitanje nepoznanica o ljubavi ali njenu dobrotnost uvek zagovara, pronalazi joj plodne puteve u ostvarenim knjigama o kojima piše. To je sada i njegov lični kredo: „Uvek svetlost i ljubav nastoj da zračiš iz sebe.“

NJegov termin „pripovedna zavičajnost“ je sasvim nov, mada mu je suština poznata ali, ono na čemu on temelji svoju terminologiju daje mu mogućnosti da sve ono što pripada sistemu zavičajnosti izmeri na jedan način odvojenosti i protoka vremena sa osećanjima koja imaju duhovnu vrednost. Tu je Ranković Luković, na tragu „realističke pripovetke srpskih realista“, ukazaće dr Gočmanac.

Milijan Despotović

Ostavite odgovor