Pocetna Društvo Prođe život u šlajfnama

Prođe život u šlajfnama

272
0
Podelite

U Vesti sam primljen u poznu jesen 1970. godine. Priključio sam se sabraći Jeremiji DŽambiću iz Čajetine, Radu Blanuši iz Bajine Bašte, Milanu Pavloviću iz Požege i Tanasiju Paunoviću iz Nove Varoši, koji je kasnije prešao u Kosjerić. Još na prvom zajedničkom sastanku u redakciji su nas primili srdačno i kolegijalno. Pored Pilca, bili su Slobodan Ćetković, Mirko Zečić, Cole Maksimović, Šeki Ostojić, Rade Vergović. Zamalo da zaboravim pesnika Miljka Mitrovića, kako bih mu sutra na oči, piše Emilijan Protić i zaključuje: „Kad se sve sabere i oduzme, bilo je lepo ispisivati šlajfne, kraće ili duže. Priznajem vam to sa prisenkom tuge što se stara garda neumitno seli u ono šareno selo.“

Po višegodišnjoj navici, i ovog 1. oktobra sa starinskog telefona pozivam redakciju Vesti i čestitam jubilarnih 80 godina od izlaska prvog broja. Nagovori me koleginica Rada Popović da i sam napišem tekst, ne mora opširan, više onako spomenarski, o vremenu dok sam radio u istim novinama kao njihov stalni dopisnik iz Ivanjice. Evo nekoliko fragmenata iz varljivih sećanja koja naviru, otkucanih na staroj pisaćoj mašini. I već čujem glas nezaboravnog Đorđa Pilčevića: „Nešto su, Proto, tvoje šlajfne uvek kraće od ostalih!“ i vedra zadirkivanja u redakciji: „Čovek je iz pasivnog kraja, štedi na hartiji…“

U Vesti sam primljen u poznu jesen 1970. godine. Priključio sam se sabraći Jeremiji DŽambiću iz Čajetine, Radu Blanuši iz Bajine Bašte, Milanu Pavloviću iz Požege i Tanasiju Paunoviću iz Nove Varoši, koji je kasnije prešao u Kosjerić.

Još na prvom zajedničkom sastanku u redakciji su nas primili srdačno i kolegijalno. Pored Pilca, bili su Slobodan Ćetković, Mirko Zečić, Cole Maksimović, Šeki Ostojić, Rade Vergović. Zamalo da zaboravim pesnika Miljka Mitrovića, kako bih mu sutra na oči. Od dopisnika jedino ja nigde ranije nisam pekao novinarski zanat. Prethodno sam bio profesor u ivanjičkom Školskom centru, gde sam predavao književnost. Zna se šta je dopisnički posao – pokrivaš sve životne oblasti, moraš se pojavljivati u svim rubrikama. Za početnika je to plivanje u hladnoj reci. Međutim, bez obzira na sve prepreke, ovaj posao me je privlačio. U tim sada već dalekim vremenima naše najveće novine bile su, za onog ko ih je voleo, pravi udžbenici. Dosta sam učio i naučio. Za današnje ništa ne bih rekao. Neka me ne grde slučajni čitaoci. Starci često greše.

Vraćam se varljivom sećanju. Imao sam veliku sreću – u Ivanjici sam rano upoznao Miloja Miću Tomića, nesvakidašnju ličnost tople duše, velikog razumevanja za ljude i njihove slabosti. Bio je dopisnik mnogih listova posle rata, najduže u Vestima, rodom iz Gostinice, Užičanin od glave do pete, raskošnog duha i vedrine. „Biti novinar u maloj sredini je, najblaže rečeno, hrabrost. Otvori četvore oči i ne ispravljaj krive Drine. Za to se plaća visoka cena.“ Tako je umovao Mićo Tomić.

Samoupravne čarlame

Nepunih 25 godina bio sam u matici života: sednice, sastanci, savetovanja, zborovi. Vodile se diskusije i često se moglo čuti: „Dok se neko drugi ne javi, evo ja ću prvi da probijem led.“ Na kraju se usvajaju zaključci. Učesnici se razilaze i niko se ne vraća na svoje radno mesto – neki odlaze kući, neki u kafanu. Bilo je primera kada se moglo čuti: „Danas je diskusija bila zaista lepa.“ Dopisnik ako se javlja Radio Užicu, žurio je na telefon. Dnevnik je počinjao u 16 časova, a prilozi su se primali sat ranije. Izveštač je uglavnom uvek bio u vremenskoj oskudici. (Jedna napomena: Radio je bio deo Vesti.) Za slušaoce kratko, a za novine što duže. Reformama nikad kraja, SIZ, OOUR, vreme potrošeno i brdo papira, a rezultati – pa, bilo ih je lako nabrojati. Sednice Opštinskog komiteta SK, osnovnih organizacija, drugih društveno-političkih organizacija. Naravno, nije se moglo svuda stići. Najpreče je ne propustiti partijsku aktivnost. Negde osamdesetih godina Ivanjicu i čitav moravički kraj zatrpao je sneg. Život je stao. Dopisnik preko SUP-a šalje izveštaj. Dnevnik Radio Užica počinje najavom da se u užičkom regionu odvija živa politička aktivnost. Evo izveštaja sa sastanka OOSK u Sečoj Reci. Ivanjica je došla na kraju, doduše, pre vremenske prognoze.
Smenjuju se sunce i oblaci

Pored stotina i stotina tekstova koji se nalaze na stranicama Vesti ima i onih koji su afirmisali i drugu lepšu stranu života. Sedamdesete i osamdesete godine 20. veka obeležene su privrednim uzletima i rezultatima koji su prevazilazili državne granice. ŠPIK je prvi okrenuo točak kad su se udružili šumarstvo, industrija i poljoprivreda. Vrlo brzo su najveći izvoznici postali Industrija tepiha i konfekcija „Javor“. Istovremeno se odvijala i velika akcija elektrifikacije moravičkih sela.

Evo jedne novinarske zgode. Fabriku iverastih ploča koju je ŠPIK izgradio 1978. godine otvorio je Dobrivoje Vidić, visoki državni i partijski rukovodilac. Pre svečanosti odseo je u Hotelu „Park“ zahvaljujući direktoru Milijanu Berbatoviću. Drug Vidić je izvadio iz džepa jedan primerak govora i ozbiljno počeo olovkom podvlačiti ono što može ići u javnost. Na kraju je ozbiljno ali i ljubazno napomenuo da se, kada bude napisan izveštaj, obavezno vidi da mu nešto nije promaklo. Naravno da više nije video dopisnika – em što je žurio, em što se čudio tolikom strahu visokog funkcionera.

Lepo je da lepše ne može biti ako se u huku vremena stizalo pisati o ljudima koji su u ovoj moravičkoj zabiti vodili jednostavne skromne živote ispunjene ljubavlju prema drugima, pomažući kad su mogli, praveći podvige i uz sve to ostajali ono što oduvek jesu – dobri domaćini; kad su se oživljavali veliki ljudi iz prošlosti za koje se i nije znalo. Opet, nije bilo lako ispisivati tužne i tragične ljudske nesreće i sudbine. Sa suzom u grlu napisan je tekst o ubistvu devojke koja nije uzvratila ljubav.

Ode Nušić, osta jada…

Nušić, veliki čarobnjak smeha, u usta goropadnoj ministarki stavio je čuvenu rečenicu: „Bićeš viđen za Ivanjicu!“ „Onda se u nama probudio starovlaški inat i organizovasmo Nušićijadu“, sećao se kasnijih godina Mićo Krivokuća, direktor tadašnjeg Kulturnog centra. Prva Nušićijada održana je septembra 1969, a poslednja 1972. godine. Bile su to ivanjičke bele noći vedrine i smeha, i ozbiljnih umetničkih događaja – defilea poznatih umetnika svake fele. Fabrika tepiha je za svoje poslovne partnere neposredno na brežuljku svakodnevno pripremala bogatu trpezu. Novinar Boca Marjanović, neizbežan u svim Nušićijadama, odlazio je na taj brežuljak i poručivao: „Ako me neko traži, ja sam na Brionima!“ Naš Radio je redovno izveštavao, posebno u emisiji Na direktnoj liniji. Puna dva sata smenjivali su se poznati gosti pred mikrofonom; u pomoć je dolazio i naš reporter Radmilo Kapa koji se sjajno snalazio sa onim kablovima, a urednik Mirko Zečić neumorno je boravio u užičkom studiju i najavljivao: „Dragi slušaoci, vi pratite direktan prenos iz Ivanjice“, hrabreći svoju dvočlanu ekipu da istraje. Za tren ožive sećanja na prelepe glasove spikera Gordane Stamatović i Duška Stanića, tonce Vinku Milićević, Bucu Nedića, Violetu, muzičkog urednika Pericu Jovanovića. I ono njihovo: „Na tri – kreni!“ Znali su da je ovaj dopisnik „u ratu“ sa tehnikom.

Kad se sve sabere i oduzme, bilo je lepo ispisivati šlajfne, kraće ili duže. Priznajem vam to sa prisenkom tuge što se stara garda neumitno seli u ono šareno selo.

Projekat “U službi građana – 80 godina “Vesti”, 50 godina “Radio Užica” sufinansira Grad Užice.

Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite odgovor