Vladimir Mišević je vlasnik preduzetničke radnje za obradu drveta i u njegovoj radionici smeštenoj u iznajmljenom prostoru na Beloj Zemlji, na Dautovcu, već godinama nastaju unikatni komadi nameštaja ukrašeni duborezom. Pre izvesnog vremena napravio je i suvenir, privezak sa motivom užičke komlet lepinje, koji je „planuo“ za nekoliko dana
Retkost je da se mladi sasvim posvete i nađu u retkim zanatima, a jedan od tih retkih je Užičanin Vladimir Mišević (35), diplomirani inženjer organizacije. Skoro je godinu dana od kada je napustio stalni posao u jednom užičkom preduzeću sa pozicije rukovodioca nabavke i od tada je obrada drveta, stolarski zanat i duborez njegov jedini posao u koji želi da nastavi da ulaže i da razvija. Zlatne ruke Miševića već su stvorile brojne unikatne komade nameštaja od orahvine i hrastovine, stolove, stolice, fetelje, krevete koji su za sada završili u domovima u Srbiji. Poneki duborez krasi i prostore nekoliko Amerikanaca. Miševića smo zatekli da završava postolje za ikonu za jedan srpski manastir. Kaže, prvi put radi ovako nešto. Tu su gotovi i brojni suveniri – užička komlet lepinja – kojih je u prvi mah prodao preko sto, a sada priprema nove količine. Ovaj suvenir, privezak, može se kupiti i u Info centru TO Užice. Uskoro će imati u ponudi i magnete sa istim motivom. Proizvodnju suvenira, Vladimir je slučajno počeo, ali je to privuklo veliku pažnju. Ističe da Užičani „sa sve četiri strane sveta“ naručuju suvenir posvećen najpoznatijem specijalitetu užičke kuhinje. I inače, najveći broj narudžbina za sve proizvode, Vladimir dobija putem interneta, istagrama i fejsbuka, ali ne treba zanemariti ni preporuke ljudi koji su već bili ili su još uvek njegovi kupci, naročito, iz užičkog kraja. Sa još dvojicom kolega, izlagao je pre nekoliko godina i na sajmu nameštaja što je za njega, takođe, bilo novo iskustvo.
Duborez je Vladimira Miševića privukao pre desetak godina.
– Kupio sam neke mašinice, dleta i počeo da radim po malo. Kasnije sam u Kraljevu završio i kurs duboreza i od tada sam uvek uz osnovni posao kojim sam se bavio u proteklom perioudu, obrađivao drvo – kaže Mišević. Iako mu je otac vrstan građevinski inženjer, smatra da je talenat i želju da se bavi duborezom ipak nasledio od svog dede, majčinog oca Radivoja Kolakovića iz Vitanovca kod Kraljeva koji ga je naučio i prvim potezima u ovom zanatu.
– To je bio čovek koji, okom što je video rukom je napravio. Imam jedan njegov duborez iz 1956. godine koji je uraio u vojsci – priča Vladimir.
Vladimir Mišević je oduvek naginjao privatnom poslu. Posle završenog Fakulteta organizacionih nauka na Beogradskom univerzitetu, imao je auto-perionicu, zatim je radio molerske poslove, a onda se zaposlio u jedno užičko preduzeće. Dobro i korektno je radio svoj posao, ali, pošto nije imao mogućnosti da napreduje, rešio je u decembru prošle godine da ipak, konačno krene svojim putem.
-Jednostavno sam osetio da mogu da se osamostalim. Za sada sam zadovoljan, radim ono što zaista volim i mogu da zaradim za porodicu. Mislim da sam uradio pravu stvar. U krajnjem slučaju, vreme će pokazati – kaže Vladimir, otac jedne šestogodišnje devojčice koja zajedno sa celom porodicom predstavlja njegovu veliku, bezrezervnu podršku za sve što radi.
Mišević raspolaže potrebnim mašinama za obradu drveta u skladu sa sadašnjim obimom posla kao i svim potrebnim alatom za duborez. Od pre dva meseca je uz pomoć subvencije od Fonda za razvoj nabavio savremenu mašinu za obradu drveta što će mu mnogo olakšati i ubrazati rad. Više neće morati da koristi usluge drugih stolarskih radionica. Kaže, u dogledno vreme planira da kupi jedan strug i bansek. Što se tiče alata, kupuje ga deset godina pa i sada dokupi nešto novo, ali pojedina dleta je morao da naruči da ih majstor napravi. Kod Ministarstva privrede, Mišević je konkurisao za sertifikat „Otvorene šake“ zahvaljujući kojem će plaćati manji porez, ali će imati i prednost prilikom učešća na državnim tenderima.
Osim što radi duborez po narudžbini kupaca, Vladimir sam osmišljava nove komade nameštaja koje nudi tržištu. Trenutno završava nacrte jedne fotelje, planira da uradi manju seriju i već je obezbedio orahovinu za dvadesetak primeraka.
-Želja mi je da ova radnja traje i opstane i da u dogledno verema zaposlim još nekoga, da formiram i obradni centar, kako bi se ozbiljnije bavio ovim poslom. Prostor u kojem radim sam iznajmio, zato razmišljam da kada se steknu uslovi kupim plac, napravim kuću i radionicu – kaže Mišević.
-Postolje za ikonu, svaki element, radio sam oko dvadesetak dana po osam sati dnevno. Duborezi su od orahovine, a konstrukcije od hrastovine. Hrast kupujem u Guči, a orah u okolnim selima – navodi Vladimir.
– Meni ovaj posao daje mir. Ovde je najvažnije strpljenje i poznavanje osnova rada. Bitno je da se bude pažljiv u samom procesu, jer su veoma česte povrede – priča Mišević.
-U Užicu ima umetnika koji se bave duborezom, ali duborezom kao umetničkim zanatom retki su majstori, skoro sam jedini. Međutim, dobrih stolarskih radionica baš ima – navodi Vladimir Mišević.
-Naš kraj je vrlo pogodan za drvoprerađivačku industriju, ima dosta pilana, strugara. U okrugu su i dobre firme u ovoj oblasti i sa pojedinim veoma uspešno sarađujem, dosta su mi pomagali. U Srbiji je problem što se dosta izvozi drvo kao sirivina. Prodamo ga Italijanima, oni ga obrade i vrate nam ga kroz gotov proizvod koji znatno više košta od sirovine. Ideja mi je da u Mačkatu napravim salon u kojem bi bile izloženi predmeti koji se prave samo u Mačkatu. Međutim, za to mi je potrebno vreme – kaže Mišević.
