-Tehnološke promene brišu teritorijalne međe medija i njihove publike. Građanin koji je medijski i informaciono pismen može da bude korisnik od vašeg lokalnog, do najvećih svetskih medija. Lokalpatriotizam tu ne pomaže. Treba tražiti nišu u kojoj lokalni medij predstavlja potrebu za svoju očekivanu publiku – kaže za “Vesti” profesor Teorije komunikacija, medija i društva Odseka za novinarstvo FPN Miroljub Radojković
Tradicionalni mediji nestaju i prelaze na web. Ipak, knjiga je opstala uprkos elektronskoj formi, ili je po vama ovaj proces kada je štampa u pitanju neupitan s obzirom na narasle troškove i presudno, čitalačku publiku koja odavno živi u digitalnom svetu?
Tradicionalni mediji još uvek ne nestaju. Oni su u procesu konvergencije sa internet platformama. Na taj način imamo novine plus njihov sajt, radio plus njegov sajt ili emitovanje putem striminga i to isto važi za televiziju. Prve na udaru su klasične novine na hartiji. Razlog za njihovo konačno nestajanje je dvojak. Sa jedna strane, čitalačku publiku čini samo najstarija generacija koja ima snažnu čitalačku naviku. Podaci o tiražima beleže konstantan pad. Dovoljno je na kraju dana pogledati prodajna mesta novina i videti kako raste remitenda, to jest broj neprodatih primeraka. Sa druge strane, novinska hartija mora stalno da poskupljuje. Drvo kao izvorna sirovina sve se više štiti kao ekološki resurs pa je i proizvodnja novinske hartije nerentabilan posao. Isto važi i za knjigu ako se pravi na klasičan način – štampa na hartiji. Magacini izdavača su prepuni štampanih izdanja, a prodaja je sporadična. Najbolje se prodaju na sajmovima, a uz to tu i tamo neka knjiga se proda uz dobru reklamu, lobiranje za nagradu ili kao vezani poklon uz druge artikle. Naravno, to ne znači da knjige neće više biti. Ne mislim na oaze u kojima će se i nadalje čuvati – biblioteke, arhive i kolekcionare – nego na knjige koje su pretvorene u elektronske pdf. formate. To je zaista ono što pod knjigom podrazumevaju nove generacije i ono što čitaju.
Taj novi, ni malo vrli digitalni svet informacija prepun je opasnosti, jer ne postoje samo blagodeti koju uživamo. Koliko smo prepušteni sami sebi u sticanju medijske pismenosti i koliko je ona u Srbiji sistemski proces?
Sticanje medijske pismenosti je zadatak nastao u savremenoj epohi. Ovoj vrsti znanja sada se dodaje i potreba za ovladavanjem i upravljanjem digitalnih prijemnika. Zbog toga je koncept medijske pismenosti proširen na Medijsku i informacionu pismenost (MIL). Bez ovih veština, pogotovu informacione, teško se može živeti u savremenom, informacionom društvu i zato je to potreba svakog pripadnika zajednice. Države su to shvatile i unele su u školske planove i programe sticanje medijske i informacione pismenosti. Ova oblast učenja pomera se čak ka predškolskom uzrastu, jer i pre nego što nauče da govore i čitaji deca koriste informacione mašine i krstare virtuelnim svetom koji još nisu ni iskusili. Sve do 45 godina, imamo statističke podatke, ispitanici sto posto koriste mobilne telefone za posao, razonodu, informisanje, socijalno povezivanje itd, itd… Problem su samo ljudi trećeg doba koji su se školovali u prošlom veku, završili svoje obrazovanje, i više ne koriste obrazovni sistem. Niko nije institucionalno zadužen da im obezbedi sticanje medijske i informacione pismenosti. Stoga su oni i najveće žrtve političkih i ekonomskih prevara uz pomoć interneta. Informacionu pismenost stiču zahvaljujući deci i unucima. Prema tome, samo ljudi trećeg doba su prepušteni sami sebi, u smislu da nikome nije u opisu posla, da ih podučava medijskoj i informacionoj pismenosti. Uprkos tome, iznenađujuće je dobar podatak zvanične statistike da preko 50 odsto građana starijih od 65 godina tvrdi da koristi kompjuter svakodnevno ili gotovo svaki dan.
Pročitala sam podatak da tradicionalni mediji proizvedenim informacijama “pune” 95 odsto sadržaja internet medija. Međutim, nekako se kasa tradicionalnih medija “ne puni” ovim preuzimanjem i kopiranjem, a potpisnici smo poglavlja EU o intelektualnoj svojini. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Mislim da se na to već reaguje. Dobra je Direktiva Evropske Unije kojom se štiti intelektualna svojina svih koji nešto objavljuju na internetu, a pogotovo medija. Ona treba da spreči krađu i prekrađu fotografija, tekstova, video zapisa itd. od strane drugih – bilo zvaničnih medija bilo informativnih portala u kojima radi samo jedan čovek koji se bavi izborom i pejstovanjem tuđih materijala. Kada takvi paraziti budu tuženi i počnu da plaćaju odštete doći će bolji dani i za novinare i za njihove medijske organizacije. Kradljivci njihovog rada će morati da nestanu. U nekolicini zemalja, prvo u SAD, veliki igrači na internetu već plaćaju medijima paušalne, basnoslovne sume kako bi mogli da njihove proizvode stave na svoje pretraživače informacija i zabave. Polako će ova promena stići i u Srbiju. Jer, i ona je dužna da se u procesu pridruživanja, a pogotovo kad postane član, pridržava svih normi koje se donose u Evropskoj Uniji.
Šta je danas sistem informisanja jedne zemlje? Da li su javni servisi suvišni u digitalnom vremenu, čak i ukoliko zaista štite javni interes?
Javni servisi su poslednje ostrvo u okeanu komercijalnih konkurenata na kome može da vlada red i da se štiti javni interes. Samo njima se, kao kod nas, može propisati obaveza da u svojim programima imaju sve vrste programa koji su društveno blagotvorni ali su ekonomski neprofitabilni (kultura, deca, hendikepirane grupe, zabrana dezinformacija, uravnotežen odnos prema pretendentima na osvajanje vlasti, itd). Prema tome, javni servisi nisu nikako suvišni, ali je pitanje kako im obezbediti novac za rad ako su dužni da stvaraju nerentabilne emisije. Za sada je to pretplata, ali radi se i na njihovoj delimičnoj komercijalizaciji i nalaženju drugačije finansijske konstrukcije. Ako se ukinu javni servisi biće zasigurno i digitalnih platfomi koje će nuditi poželjne programe, ali je problem kako ih naći u džungli atraktivnijih lovaca na našu pažnju. Za sada, takve platforme retko postoje i u konkurenciji sa džinovima ponude omiljenih adresa za pretraživanje, daleko su od vidljivosti i popularnosti.
Zašto ni jedna vlast ne želi da menja Šešeljev Zakon o javnom informisanju i odredbu po kojoj je novinar odgovoran što nije proverio izrečenu laž, ili netačan podatak (a ima ih poprilično) u javnom obraćanju? Koliko se u Srbiji etičnost javne reči povukla u ilegalu, postoji li lek?
Ono što nazivaze Šešeljev zakon o javnom informisanju odavno ne postoji, niti se može primenjivati. Zakoni bitni za naše medije doneti su 2015. godine i od tada su nekoliko puta menjani. Ali ni jedna verzija ne predviđa da novinari objavljuju vesti bez ikakve provere. Ostaje na snazi zlatno pravilo novinarstva „treba čuti i drugu stranu“. Ozbiljni mediji se ograđuju, ako izvor nije jasan, a proveru vrše na tri i više strana. Uprkos tome, i u medijima ima mnogo lažnih vesti i informacija, jer se oni međusobno bore da budu prvi, ekskluzivni, na uštrb verodostojnosti. Ili, lažne vesti i dezinformacije promiču pod pritiskom medijskih vlasnika, koje opet pritiskaju vlast i oglašivači. Tada mediji postaju propagandna sredstva i ne rade u interesu istine i javnosti. Postoje jasni Kodeksi profesionalne etike i svaki dobar novinar treba da ih poznaje i da ih se pridržava. Postoje i sudovi časti, ali pošto nema efikasnih sankcija stvar se završava na savesti poslenika javne reče. Za javnu reč u medijima može i pravno da se odgovara. S druge strane, ostali komunikatori (uključujući građane), koji zloupotrebljavaju slobodu pristupa i objavljivanja na internetu, ne snose odgovornost za svoje objave. Kod njih sve zavisi od ličnog morala, osećaja pravednosti ili empatije za druge ljude. Dakle, lek za striktnu primenu profesionalne novinarske etike počinje da se daje od momenta kada novinari ili redakcije odbiju da proizvode dezinformacije i glasine. Ako to prežive prvi put, biće im lakše da ostanu etični i nezavisni svaki naredni put. Ali, to podrazumeva prihvatanje rizika i snošenje posledica koje nikako ne mogu biti prijatne. Jer, onaj koji očekuje da mediji služe njegovom interesu imaju i sredstva za pritisak ili korupciju kojima je teško odoleti. Takva je situacija u Srbiji, ali nikako samo kod nas.
Kakvi su po vama dometi privatizacije medija u Srbiji, ili bi neka druga reč umesto “dometi” bila uputnija? Koliko se sećamo razlog su bile reforme…
Privatizacija medija je zvanično završena 2018. godine. Ostalo je samo par medija, Tanjug, RTV Kragujevac, koji su izbegli talas privatizacije. Mnogima je taj proces značio gašenje medija ili prodaju novim vlasnicima budzašto. Nije mi jasno zašto poslenici medija nisu prikupljali svoje pare da otkupe svoje medije i tako ostanu u životu i budu slobodniji u radu. Osim privatizacije postojala je i opcija preregistracije u status medija civilnog društva, pogotovo u lokalnim sredinama. Formalno-pravno u Srbiji su u državnoj svojini ostali samo RTV javni servisi. Ima i slučajeva prikrivenog državnog vlasništva, ali to je sporadična stvar. Kakva je realnost mogla bi da pokaže samo revizija registracija medijskih preduzeća koja bi mogla da traži prave vlasnike.
Pojedini lokalni mediji uvek su bili ostrvca slobode u Srbiji i otklon od kontrole centralnih vlasti. Kako gledate na preuzimanje i moguću koncentraciju lokalnih listova od strane novina sa sedištem u prestonici, koliko je to dobro za demokratiju i pluralizam?
Nisu svi lokalni mediji bili ostrva slobodnog objavljivanja javne reči. Oni su samo bili udaljeni od centralne vlasti, slabo uticajni i ekonomski slabašni, pa skriveni kontrolori nisu toliko obraćali pažnju na njih. Nema niti može da bude centralizacije lokalnih medija. Jer, tada ne možemo ni da govorimo o „lokalnim medijima“. Naravno, takav pokušaj ne bi podržavao ni pluralizam medija niti demokratske procese odozdo, od naroda ka vlasti. Ali, tehnološke promene brišu teritorijalne međe medija i njihove publike. Građanin koji je medijski i informaciono pismen može da bude korisnik od vašeg lokalnog, do najvećih svetskih medija. Lokalpatriotizam tu ne pomaže. Treba tražiti nišu u kojoj lokalni medij predstavlja potrebu za svoju očekivanu publiku.
Zašto u Srbiji ne važe evropska pravila za rialiti programe koji se kod nas emituju na nacionalnim televizijama? Čemu služi monitoring i praćenje od strane REM-a?
Rialiti programi su, svi se slažu, kič i šund. Ali, oni donose zaradu. Ne samo od gledanosti koja poskupljuje reklamne sekunde, nego i od SMS poruka koje kod gledalaca stvaraju privid da u nečemu učestvuju, da utiču na događanja u nekakvim grupama slaboumnih takmaca koji žude za poznatošću, i naravno, nekakvim nagradama. One običnom narodu izgledaju basnoslovne, a za tvorce rialiti programa su zanemariv trošak u odnosu na visinu zarade. REM tu ništa ne može da učini, jer bi se zabranama pretvorio u cenzorsko telo. On samo daje uputstvo da se program ne emituje u određeno doba dana. REM nema pravni status po kome bi sam i odmah mogao da izriče kazne. Nema više ni odsudnu ulogu u raspodeli frekvencija, jer se programi distribuiraju i na savim nov način. Svaka regionalna stanica može posredstvom interneta da postane i nacionalna, i svetska. Stoga ja smatram da REM treba zatvoriti, odnosno, preneti njegove nadležnosti na novog samostalnog regulatora. Novo regulatorno telo treba da postane uglavnom usmereno na distribuciju i uvođenje reda u digitalnim multipleksima, a deo normative može da se uredi ugovorima takvog nezavisnog regulatora sa emiterima. Sve to bi bilo bolje od sadašnjeg stanja u kome je REM meta svakojakog nezadovoljstva, ulog u političkim igrama i predmet javnog omalovažavanja.
Smatrate li da bi novinari trebalo da imaju licencu kao druge profesije?
Ne. Danas se ne može zaustaviti ekspanzija tzv. građanskog novinarstva, u kome učestvuju oni koji nemaju ni osnovna predznanja o novinarstvu a kamo li licencu. Svako od nas opremljen savremenim mobilnim telefonom uvek će stići pre novinara na mesto zbivanja i događaaj koji treba da postane vest. Svi smo mi danas i paparaci. Ako znate koja je ta moralna i nepotkupljiva institucija koja bi mogla da novinarima izdaje licence, moglo bi se o tome govoriti. Ali takve instance, pa shodno tome, ni licenci nema i ne treba da ih bude.
Kako spasiti medije? Da li je ključna reč “poverenje” čitalaca i gledalaca u pravovremene i objektivne informacije proizvedene u skladu sa novinarskim pravilima i kredibilitetom medija?
Mediji se ne mogu spasti u društvenom okruženju koje postaje sve više posredovano, digitalizovano i virtuelno. O kakvom poverenju možemo govoriti kada svi pokazatelji ukazuju da nove generacije građana i bivše medijske publike sve manje znaju svoj jezik; sve manje poznaju istoriju pa time i genezu događaja koji ih okružuju; mediji sve više idu ka „brejking vestima“ najvećom mogućom brzinom, a kontekst koji ih je izrodio korisnik ne poznaje. Rečju, i mediji će se rastvoriti u nadirućoj, virtuelnoj realnosti.
