Posle Kragujevca, u Gradskoj galeriji u Užicu 23. marta otvorena je izložba mozaika „Anatomija kocke“ Olivere Stanišić koju čine radovi nastali tokom prošle godine. Užička publika izložbu može pogledati do 14. aprila, a posle toga, autorka planira da istu postavku predstavi i publici u Beogradu
Izložbu čine mozaici, kvadrati i krugovi koji, kako ističe Olivera Stanišić, ne mogu jedni bez drugih, a ona je u anatomiji kocke, koju je pokušala da otvori, želela da pokaže ljudima način na koji razmišlja, na koji traga, način na koji tumači mozaik koji joj pruža izuzetne mogućnosti da se izrazi:
– Taj prvi kamenčić, to sam ja, kaže Olivera i pojašnjava:
– Ovo je živa materija, vi uzimate nešto iz prirode. Onog momenta kada dobijete tako jedan živ materijal shvatite da imate puno mogućnosti da gradite i da vam on daje pregršt ideja. A on je već oblikovan, dovoljan sam sebi i ovo su samo neke male intervencije, ali i veliko zadovoljstvo da mu nađete mesto. Kada postavite kamenčić na pravo mesto tada ste u miru sa sobom i pred svojim delom. To znači da ste dobro ušli u materiju, da ste dobro istražili i odgovorili tom trenutnom saznanju koje imate o životu, o okruženju. Volim ovu tehniku, jer uvek imate iznenađenja.
Prema rečima Olivere Stanišić, kod mozaika „imate privilegiju da ga dodirnete i da ga osetite u svoj onoj magičnoj strukturi što misaonim sečenjem dobijete i otkrijete, ali imate i privilegiju da birate stranu te kocke koju okrećete onome ko ga posmatra“.
Olivera Stanišić (1974) rođena je u Zemunu, živi i radi u Kragujevcu. Diplomirala je na Višoj politehničkoj školi, Odsek za grafičku tehnologiju u Beogradu i na Fakultetu primenjenih umetnosti, Odsek zidno slikarstvo. Sada je doktorand na Univerzitetu umetnosti na smeru Više medijske umetnosti interdisciplinarnih studija u Beogradu. Do sada je imala 13 samostalnih i više od 50 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, a član je međunarodnog AIMC i ULUPUDS-a.
Nenad Ristović, slikar, u katalogu koji prati izložbu, između ostalog je napisao da su Oliverine kompozicije „očišćene od svih nejasnoća i svedene su na suštinsku umetnost koja u ovom slučaju podrazumeva jedinstvo umetničkog izraza sa materijalom u kome se izvode. Pronašla je poetiku koja izražava nju i njeno biće kroz sebi svojstven senzibilan odnos svetlosti i ritma, kroz fino ritmičko tkanje mirnih partija u treperavoj impresiji prirodnih fenomena. NJeni mozaici nemaju formu, ali imaju svetlost koja pliva po ostrvima nedefinisanog prostora i smisao doživljaja upućuje ka trijumfu vremenske beskonačnosti. Treba kazati da je ovakav stav blizak uzvišenim, teško dokučivim relacijama kojima svaka umetnost teži ili nastoji da ih dosegne. Olivera je uspela da izgradi delo vlastite slikarske nervature koja je, u tom domenu, smešta u red najzapaženijih mozaičara novije srpske umetnosti.“
