Srpska pravoslavna crkva slavi dan Svetog velikomučenika Dimitrija, koji je u narodu poznatiji kao Mitrovdan. Ovaj datum se u narodu označava kao hajdučki rastanak i doba godine kada počinje zima. Mitrovdan je u srpskom narodu jedna od većih slava, krsno ime nekih esnafa i dan održavanja zavetine u mnogim mestima.
Mitrovdan je posvećen antičkom komandantu Soluna iz trećeg veka, mučenom i pogubljenom zbog širenja hrišćanstva. Rođen je u Solunu, za vreme cara Maksimilijana. Ignorisao je carevo naređenje da progoni hrišćane i javno je propovedao hrišćanstvo.
Kada je car čuo da je solunski zapovednik hrišćanin, naredio je da ga bace u tamnicu gde je mučen i pogubljen. Solunski hrišćani Dimitrija su tajno sahranili. Na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva i proglašen je zaštitnikom grada Soluna.
Po predanju, Dimitrijev grob odisao je bosiljkom i smirnom, te je zato nazvan Mirotočivi.
I danas se veruje u lekovitost njegovih moštiju.
Narodna verovanja kažu da uoči Mitrovdana i Đurđevdana treba da je svako kod svoje kuće, jer ko tada ne bude u svom domu, taj će preko cele godine noćivati po tuđim kućama. Ovo se ujedno smatra i najvažnijim mitrovdanskim običajem.
Običaj je kod našeg naroda i da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju nove.
Negde se veruje i da do Mitrovdana moraju da budu završeni svi veliki radovi na polju i druge stvari koje se rade napolju. Veruje se da posle Mitrovdana zima može svakog časa da iznenadi, pa se zato ustalilo mišljenje da je loša sreća ako se neki posao ostavi za posle velikog praznika.
Ovaj dan je poznat i prema tome što su se hajduci tada rastajali da bi kod jataka prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevu danu sledeće godine. Tako je i nastala krilatica: Mitrovdanak – hajdučki rastanak i Đurđevdanak – hajdučki sastanak.
